“..Црква се кроз историју непрекидно старала да очува српски идентитет и културно наслеђе као и православну веру у народу. У тим тешким временима, Сеобом Срба 1690. године у тадашње Аустријско царство, пренет је активан рад Цркве у те крајеве – у Сентандреју – патријарашко седиште и у Сремске Карловце, потоње седиште поглавара наше Цркве. Српска Црква постаје духовно, морално и културно надахнуће за нова прегнућа у новој и другачијој средини. У свим нашим тминама кроз прошлост, Црква је била наша једина светлост, а у свим нашим недаћама Црква је била наша поуздана нада.
Од тада су златним словима у историју Српске Цркве и народа уписана имена наших славних предака из Угарске: епископа, монаха, свештеника и верног народа, наших виђених Срба који су у Мађарској стварали нову славу предвођени својом Црквом, а на понос Епархије будимске и целокупног нашег Српског народа. Духовни и културно-историјски значај и допринос Срба Епархије будимске је огроман и тешко сагледив јер је праћен многим одрицањима и тешким радом на очувању Српског идентитета и православне вере и самопрегорним делањем наших предака. Свима њима ми данас прилажемо свећу воштаницу узносећи им вечан помен и благодарност.
У ово време када славимо овај значајни јубилеј, морамо да схватимо и нашу улогу у овдашњем друштву која је свакако значајна. Осим што смо позвани да путем својих предака наставимо труд на очувању нашег националног идентитета и наше православне вере, позвани смо и на саборност, најпре у нашим храмовима, на светим Литургијама, а потом и на друштвену саборност, међусобно поштовање и заједнички рад на унапређењу Српске заједнице у Мађарској којем свако од нас у свом домену може да допринесе. Стога је значајно да се окупљамо око наше Цркве и да схватимо да напредак наше Цркве јесте истински напредак и нашег народа на овим просторима, јер овде је кроз историју сачувано само оно за шта се трудио наш народ предвођен својом Црквом. Зато, када гледамо ка будућности, односно вечности, свакако гледамо кроз Цркву и само сједињени једни са другима и са Богом можемо успети у нашим напорима који морају бити заједнички.
Српска православна Епархија будимска са својим верним народом и више десетина својих храмова и својим маманстирима, значајно доприноси идентитету Мађарске као традиционално хришћанске земље, што у овом времену има итекако велику важност и то треба увек и свуда подвући.
Захваљујући изузетно доброј сарадњи Мађарске државе и наше Епархије будимске много тога је урађено у последње време за напредак и развој наше Епархије али и Српске заједнице уопште. Предузети су значајни радови на обновама многих храмова и манастира, отворен је нови Музеј. Ту су и наше матичне земље учиниле много, пре свега преко врсних стручњака за конзервацију и заштити нашег духовног блага.
У духу овог великог јубилеја, нашу Епархију будимску, канонску и неодвојиву територију Српске Православне Цркве постио је и њен поглавар а наш отац, Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г.г. Иринеј. Тим поводом овдашњи Срби предвођени својом Епархијом имали су прилику да дочекају и поздраве главу наше Свете Цркве, наследника Светог Саве и високе представнике Владе Мађарске и Владе Р.Србије те да им представе културно-историјско благо нашег народа са ових простора које је смештено у новом Музеју у Сентандреји. Том приликом је наш најсветији Патријарх и освештао ново-отворени Музеј.
У духу добрих односа два народа и две суседске државе Патријарх је такође посетио и Амбасаду Србије, базилику Светог Стефана у Будимпешти, служио торжествену свету Литургију у нашем Епископском седишту у Сентандреји, посетио храм св. Георгија у Будимпешти, као и Парламент Мађарске. Оно што је веома значајно, Патријарх је посетио и нашу школу Никола Тесла у Будимпешти где се сусрео са директорком, професорима и ђацима и одржао им пастирску и отачку поуку, а они су наследнику Светог Саве поручили да светосавски дух у овим крајевима живи, јер смо уједињени у раду за напредак и очување Српског бића. “
(Из посланице Епископа будимског г. Лукијана поводом јубилеја – 8 векова самосталности Српске Православне Цркве)
