Благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимског Господина Лукијана, Српска православна Епархија будимска започела је 10. септембра 2020. године обележавање великог јубилеја наше Цркве – 100 година уједињења Српске Патријаршије.
У организацији Музеја Епархије будимске у вечерњим часовима 10. септембра приређена је традиционална изложба „Експонат године“ , када се публици представља један од најинтересантнијих музејских артефаката а који нема своје место у сталној изложбеној поставци. Овогодишњу свечаност „Експонат године“ Будимска епархија посветила је значајном јубилеју наше Патријаршије, 100 – годишњици уједињења помесних Цркава у опет јединствену Српску Патријаршију. Централни експонат ове године је портрет тадашњег епископа будимског и потоњег Карловачког патријарха Лукијана Богдановића којег је насликао чувени мађарски сликар тог времена Лајош Брук.
Свечаност је започела у вечерњим часовима у дворишту Музеја поздравом Епископа г. Лукијана који је нагласио значај обележавање оваквих јубилеја за нашу Цркву и народ, особито Ван граница матичне државе. Српска црква је кроз историју била гарант опстанка нашег народа поготово у мешовитим срединама каква је била Угарска. Почеци Будимске епархије и православља на овим просторима сежу још у време словенске браће Св. Кирила и Методија, мисионара у Панонији, на чији плодоносни рад се надовезао и први српски архиепископ аутокефалне цркве – Свети Сава, који је 1220. године успоставио и званичне односе између Мађарске државе и Српске цркве. Будимска епархија као саставни део Жичке а потом и Пећке архиепископије постојала је у континуитету пре Сеобе Срба (1690) као и за време и после Сеобе о чему сведоче диптисти Будимских архијереја и Пећких Патријараха, управитеља епархије. После Сеобе Срба 1690. године, Српска црква и народ заузимају значајно место у Аустријском царству, односно у Угарској. Уређеност Угарске државе допринела је изградњи стабилне и организоване црквене јединице – Карловачке Митрополије. У таквој добро организованој (у сваком погледу) Карловачкој митрополији значајно место заузимала је и Будимска епархија, која је као део Митрополије са другим њеним епархијама ушла у састав поново уједињене Српске Патријаршије. Тако је Будимска епархија у границама данашње Мађарске званично призната као део канонске територије Српске православна цркве. Поздрављајући високе госте, Владика се још једном срдачно захвалио Мађарској држави на свесрдној помоћи и слуху којег има за овдашњу Српску заједницу.
Главни кустос и управник Музеја мр Коста Вуковић говорио је о централном експонату вечери – портрету тадашњег епископа Лукијана Богдановића, потоњег патријарха, кроз призму црквене уметности у Мађарској.
Изложбу је отворила Њена Екселенција гђа Биљана Гутић-Бјелица, Амбасадор Босне и Херцеговине у Мађарској. Она је најпре пренела поздраве српског члана Председништва Босне и Херцеговине г. Милорада Додика.
“Ово је година изузетна и по актуелним дешавањима унутар самог бића српског народа, без обзира на назив државе у којој Срби данас живе, изузетна по побједама које је извојевала Српска православна црква, година изузетна по поштовању и хармонији који владају политичким и другим односима српског и мађарског народа. “ – рекла је овом приликом гђа Биљана Гутић-Бјелица.
Говорећи о историји нашег народа и Цркве на овим просторима, Њена Екселенција осврнула се и на однос модерне Мађарске државе према Српској православној цркви и Српској мањинској заједници у Мађарској који је итекако повољан.
Хор Српске гимназије Никола Тесла из Будимпеште извео је химну Светом Сави чиме је завршен званични део програма. Овом приликом наступили су и проф. Пуха Ђерђ (кларинет) и Алиона Ракитскаја (виолина). Гости су затим посетили изложбу као и сталну музејску поставку.
Свечаном отварању изложбе „Експонат године“ присуствовали су: Епископ румунске православнe цркве у Ђули (Мађарска) г. Силуан, бискуп Евангелистичке цркве г. Пал Лакнер , Њ.Е. Амбасадор Р. Србије у Будимпешти г. Иван Тодоров, Њ. Е. Амбасадор Босне и Херцеговине гђа. Биљана Гутић-Бјелица, градоначелник Сентандреје г. Филип Жолт, представници Апостолске нунцијатуре, представници Руске и Бугарске православне цркве, Коптске цркве, Јеврејске заједнице, делегација бенедиктинске опатије Тихањ, председница Српске Самоуправе у Мађарској Веран Пејић-Сутор, српски посланик у Парламенту г. Љубомир Алексов, професори Српске основне школе и гимназије Никола Тесла у Будимпешти др Јованка Ластић, представници Јеврејске заједнице из Сентандреје, управник Историјског музеја Будимпеште, управник Ференци музеја из Сентандреје као и многи љубитељи уметности.
Обележвајући значајне јубилеје сведочимо континуитет наше Цркве на овим просторима а чији корени сежу дубоко у прошлост. Због пандемије Covid-19 вируса обележавање јубилеја протекло је у нешто скромнијим условима без већих садржаја којима би овај јубилеј још достојније био обележен.
Портрет Лукијана Богдановића
Лукијан Богдановић је рођен у Баји (Мађарска) 1867. године. Био је питомац Карловачке богословије, а потом је студирао права на Митрополитском лицеју у Јегри. Замонашен је 1891. године у манастиру Беочину. За будимског епископа је изабран 1897. године, а на челу Епархије је био све до 1908. године када је изабран за патријарха и митрополита карловачког али је и даље наставио да администрира Будимском епархијом све до 1912. године. Преминуо је трагично 1913. године приликом лечења у Бад Гаштајну под неразрешеним околностима. Његовом смрћу завршила се једне епоха у историји Српске цркве звана Карловачка митрополија која је обухватала јурисдикцију на просторима бивше Аустроугарске монархије. Патријарашки трон након његове смрти није попуњен јер је већ наредне 1914. године започео Први светски рат, а по окончању рата дошло је до уједињења (1920. год.) свих “помесних“ Српских цркава у опет јединствену Српску Патријаршију.
Епископ Лукијан Богдановић имао је велике заслуге у Будимској епархији. Као члан Горњег дома Мађарског парламента посебно се заложио за обнову и реорганизацију српских вероисповедних школа, а неке школске зграде је обновио и сопственим средствима. Његов портрет насликао је будимпештански сликар Лајош Брук који је био један од најтраженијих мађарских сликара на прелазу XIX и XX века. Портрет је око 1900. године насликан у духу академског реализма. Епископ је приказан у целој фигури у мирном седећем ставу. Положај горњег дела тела и руку одаје извесну напетост која је, међутим, компензована замишљеним мирним погледом и једва приметним динамичним покретом главе. Да би дочарао психолошки карактер портретисаног сликар се користио добро увежбаним и опробаним методама истицања пасивних и динамичних елемента композиције. Лајош Брук је једно време имао атеље у приземљу српске епсикопске палате у Будиму па је по свему судећи епсикопа Лукијана Богдановића и добро познавао.
Фото: Иван Јакшић
