Старатељи Будимске епархије

Сеобом Срба 1690. године у Сентандреју долази Патријарх Арсеније III Чарнојевић са мноштвом српских породица које се насељавају како у Сентандреји тако и у околини, у Будиму, Помазу, Калазу, Чобанцу – на северу, али и широм мађарске. Ова сеоба Срба допринела је повећању броја Срба који су до тада насељавали Мађарску. Срби су оснивали бројне заједнице у Будиму, Ковину, Коморану, Острогону, Ђуру, Столном Београду, свакако у Грабовцу и другде. У црквеном погледу, канонску јурисдикцију на овим просторима вршила је Пећка Патријаршија, а у том контексту важно је поменути епархије Будимску и Сигетско-мохачку, која је припојена Будимској епархији 1730. године.

Pecka patrijarsija

Значајан црквени центар је постојао у манастиру Светих Архангела – Грабовац, где је постојала велика и уређена монашка заједница која је изнедрила неколико епископа будимских, али и друге калуђере који су после заузели важна места у Цркви, као епископи или архимандрити у другим епархијама. Епархија будимска је заузимала значајно место у Српској цркви, најпре у Пећкој Патријаршији, затим у оквиру Карловачке митрополије-патријаршије, а потом и у обновљеној и уједињеној Српској православној цркви.

Након Првог светског рата (1914-1918), мировним уговорима регулисане су границе нове Мађарске. Тако су се у оквиру ове нове државе нашли делови Епархије бачке (нпр. Сегедин, Баја, Сантово и Јегра), као и Темишварске епархије (нпр. Деска, Нови Сентиван, Батања, Мађарчанад и Сириг) који су арондацијом додељени Будимској епархији, исто тако изгубљени су простори Барање који су се нашли ван граница нове државе.

Епископ будимски Георгије Зубковић

Епископ пре, за време и после Првог светског рата био чувени Владика Георгије Зубковић (1912-1951). Након уједињења свих српских црквених области (црква у Србији, Карловачка митрополија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Далмација, Македонија и Косово и Метохија), Цариградска патријаршија признала је и то потврдила својим Томосом о аутокефалности, те је тако Будимска епархија која је улазила у састав Карловачке митрополије сада ушла у канонску јурисдикцију Српске Патријаршије. Ово је изузетно важно гледе питања јурисдикције коју наша Црква врши данас ван граница матичне територије.

Епископ др Георгије Зубковић био је дијецезан и за време Другог светског рата али и после рата када је нашу Цркву у Мађарској задесило најтеже време – долазак комуниста на власт, национализација имовине, рушење епископског двора у Будиму као и катедрале Св. Димитрија, одузимање многих храмова и њихово претварање у јавне установе или потпуно рушење. Била су ово смутна послератна времена.

Епископ Георгије Зубковић, човек изузетног образовања и манира, био је два пута кандидат за Патријарха СПЦ (1938. и 1950)., врло ретко је долазио у Београд, нарочито од Другог светског рата. Он се упокојио 11. априла 1951. године, међутим комунистичке власти су забраниле његову сахрану у већ припремљену гробницу у саборној цркви у Сентандреји. Није било дозвољено ни да се опело изврши у храму у Будимпешти, него је наређено да се опело и сахрана обаве на јавном гробљу где је и сахрањен. У јесен исте године, власти су наложиле пренос и сахрану његовог тела у саборну цркву у Сентандреји где и данас почива. Свети Синод делегирао је викарног епископа топличког Висариона да оде у Будимпешту и сахрани Владику Георгија. Међутим, Владика Висарион није добио дозволу за улазак у Мађарску.

Од смрти Владике Георгије Зубковића, Сабор СПЦ је редовном процедуром бирао епископе будимске, међутим они никада нису могли да заузму своју катедру, нити да се устоличе ни да посете епархију. Тако да се овом епархијом дуго администрирало (из Београда Патријарх Герман а после и из Новог Сада Владика Никанор бачки).

Најсветлија тачка у нормализацији овог нередовног стања које је задесило Будимску епархију биле су посете Владике Саве Вуковића у својству викарног епископа Патријарха Германа, који је био администратор епархије. Патријарх Герман који је претходно био изабран за епископа будимског, успео је да посети ову епархију тек у својству Патријарха. Патријарх је посетио Будимпешту, Сентандреји у околна места и ту богослужио. Његове посете биле су углавном у оквиру пропутовања за Русију и праћене протоколом.

Епископ будимски Герман Ђорић
Патријарх Герман служи у Саборној цркви у Сентандреји

Међутим, изузетан допринос за потврђивање нераскидивих веза Епархије будимске са омофором Светог Саве, дао је управо Епископ др Сава Вуковић.

Његова Светост Патријарх Герман слао је Епископа др Саву Вуковића у посету Епархији будимској у више наврата. Разумљиво, Владика Сава није сваки пут успео да пређе границу, о чему је касније сведочио. Али његове посете су свакако биле изузетно важне. Од смрти Епископа др Георгија Зубковића посета Владике Саве је била прва канонска посета једног архијереја Епархији будимској, и наишла је на велико одушевљење код домаћих Срба у Мађарској.

Епископ др Сава, који је родом из Војводине, из Сенте (1930.) врло добро је познавао историју Срба у Аустрији и Угарској, као и прошлост и тековине Карловачке митрополије. Он се ближе упознао са стањем у Епархији будимској приликом своје посете Сентандреји и Будимпешти. Као мудри архијереј он одлучује да посети и остале Српске парохије широм Мађарске, где је богослужио, поучавао и саветовао подручно свештенство и верни народ. Као вешт административац одмах је издао упутства за функционисање саме Епархије али и црквених општина. Епископ др Сава извршио је канонске посете Сентандреји, Будимпешти, Помазу, Калазу, Батањи, Сантову, Острогону, Чобанцу, манастирима Грабовац и Српски Ковин, Сантову, Мохачу као и другим местима.

Управо је Епископ Сава организовао и посете других архијереја Епархији будимској, као што је посета Епископа бањалучког др Андреја фон Фрушића, који је служио свету Литургију у Саборној цркви у Сентандреји 5. јула 1964. године и посетио манастир Српски Ковин.

Владика Андреј у Саборној цркву у Сентандреји

Епископ др Сава служио је, на пример, свету Литургију у Сентандреји на празник Усековања главе Св. Јована Крститеља 1964. године и на Крстовадан 27. септембра 1965. године. Такође, Епископ др Сава је освештао обновљени храм Св. Архангела Гаврила у Чобанцу.

Ово веома вешто и мудро организовање Епархије будимске у складу са поретком какав је био заступљен тада у СПЦ Епископ др Сава вршио је веома одговорно и савесно, међутим 1967. године изабран је за Епископа источно-америчког и канадског и прекинуо је своју активност у Епархији будимској, али никада није заборавио Србе из Мађарске. По повратку у Србију, на трон Епископа шумадијских, Епископ др Сава дао је допринос у постављању новог администратора Епархије будимске, Епископа др Данила Крстића, који ће после тога бити и званично устоличен у трон Епископа будимских.

Патријарх Герман предао је 1970. године Епископу бачком Никанору Иличићу администрирање епархијом будимском. Епископ Никанор остао је администратор епархије све до 1984. године. Као администратор био је веома марљив и ревносан. Узвеши у обзир политичке околности и границу између две комунистичке земље – Југославије и Мађарске, Епископ Никанор је у својству администратора Будимске епархије често обилазио поверену му паству у Мађарској. Редовно је долазио у манастир Грабовац, на манастирски сабор који се одржава о Петровдану. Такође је више пута обилазио остала места у Мађарској, нпр. Сантово и Батања, богослужио, проповедао и давао упуте свештенству и монаштву храбрећи их. Посебну пажњу као администратор Будимске епархије посветио је спремању новог свештеничког кадра, те је кандидате упућивао у богословске школе у Југославију. Вршио је и рукоположења свештенства у Мађарској, о већим празницима као што је прослава Преображења у Сентандреји, тј. највећа српска слава у овом месту. Овде ћемо навести само нека рукоположења која је блаженопочивши Владика извршио у Будимској епархији: У Сантову, 18. новембра 1973. године рукоположио је за ђакона Мирослава Мартића, потоњег пароха у Медини и Српском Ковину. На истој Светој Литургији Владика је у чин чтеца рукопроизвео ученике 8. разреда српко-хрватске основне школе Бранка М. Јелашића, Јована С. Божића (потоњи парох у Калазу и Стоном Београду) и Радована М. Филаковића, а следећег дана, на Богојављење 19. новембра 1973. године Владика Никанор рукоположио је у Липови за презвитера, горепоменутог ђакона, Мирослава Мартића. На Преображење 19. августа 1981. године Владика је рукоположио Војислава Галића, садашњег архијерејског заменика, у чин ђакона, у Преображенској цркви у Сентандреји, а 04. октобра у Српском Ковину у свештенички чин.

Владика Никанор је такође посећивао и друге парохије у Мађарској, како су прилике то дозвољавале и предано вршио архипастирску дужност.

Старање Патријарха Германа и епископа Саве и Никанора о Будимској епархији је било од изузетног значаја јер је давало импулс црквеном животу на овим просторима који је почео да губи континуитет. Континуитет управо захваљујући њима није прекинут те их можемо сматрати истинским старатељима ове епархије. Иако у ванредним околностима Епархија будимска је опстала и данас опстаје под омофором Светог Саве и Српског Патријарха.

Избором викарног епископа марчанског Данила Крстића за епископа будимског 1990. године, ситуација се у многоме мења. Његовим доласком српски епископ стално столује у Сентандреји што је од изузетног значаја за нашу Цркву и народ, са више аспеката. За време Владике Данила, епархију је посетило више архијереја, поводом различитих прослава, међу њима и Владика Лукијан, тадашњи славонски.

Са лева на десно: Стојан Вујичић, протојереј-ставрофор Душан Вујичић, Епископ славонски г. Лукијан, надбискуп и кардинал Пашкаи Ласло примас Мађарске, Владика будимски др Данило Крстић

Данас у Сентандреји на трону Чарнојевића и славних будимских архијереја столује Владика Лукијан (Пантелић), администратор темишварске епархије.

јрм. Варнава (Кнежевић)