Не знам какав још доказ тражити, треба ли се уопште о томе спорити и са ким, да су трагови хришћанске вере, које је наш народ остављао на овим просторима, највредније и најтрајније сведочанство његовог постојања, културе и обичаја. Свести која се у времену и простору мењала, али задржала до данас исти жиг. Жиг Христових рана: Хиландар, Грачаница, Милешева, Жича, Сопоћани, Манасија, Студеница, фрушкогорски манастири…и да не набрајам.
На ту чињеницу подсећа нас ништа мање и новоотворени музеј у Сентандреји. У овоме се данас чувају иконе и богослужбени инвентар, део онога што је народ ономад, у збегу пред Османлијама стигао да стрпа у њедра. Али, и оно што је у туђини, борећи се за своје место под небом, борећи да сачува идентитет, сећање на претке и корене, оно што је, дакле, створио, направио у сврху светог, литургијског сећања као израз високе уметности и културе свога времена.
Међутим, оно по чему је ово место нарочито, јесте и начин на који су настале поједине изложене иконе. Старе двеста, триста, четристо година. Посебно оне које као да су сликане на крилу врата од неког ормана, на поклопцу шкриње за мираз, Иконије, Јустине, Милке, можда Наталије, или Катарине, данас заборављених удавача. Стваране од даске бурета. Послужиће и »рапава« фосна косматог домаћина, до данас заборављеног Јове, Петра, Мирка, Лазара, Косте, Димитрија. Сликане и стваране у оскудици, на ономе што се имало. Стварајући национално благо. Оно са чега ће до данас блистати ликови Спаситеља, Богородитељке, анђела, светаца на неупоредив начин. Нарочитих ваљда и зато што је благи лик урезан, утрљан, утиснут у комад простог инвентара, али посвећен живом вером. У храму који је слично зидан. Насталог из самог живота кожара, винара, табаџија, возара, и свих других којима су биле блиске небеске присени.
Такве дакле, црвоточне, окрњење изгребане и начете, данас могу и треба да нас поуче, подсете на снагу вере, на чудесну виталност и животност коју, као потомци, сигурно имамо, и морали бо да изнађемо.
Па иако дакле, покадшто подсети на призор потопљене лађе, српске лађе, једне из низа потонулих, са својим црквено-бродским товаром, освећеним предметима, испливалим из вртложне дубине времена на површину садашњости – зачудо, хармонично, хронолошки посложеним, у тој борби са стихијом, расипањем, неумитним губљењем трагова – Црквено уметнички музеј, Српске православне цркве у Сентандреји, остаје путоказ, куда даље из ишчезавалог искона, ка обзорју Спаситељевог доласка.
Ренато Вујаковић
