(На Крстовдан, 18. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски Господин Лукијан служио је свету архијерејску Литургију у саборној цркви Вазнесења Господњег у Темишвару. На крају свете Литургије са чином великог водоосвећења, Владика Лукијан је са свештенством саборне цркве служио парастос блаженопочившем Епископу славонском Емилијану, поводом 40. годишњице од упокојења.)
Прошло је 40 година од блаженог уснућа Пакрачког и Славонског епископа Емилијана Мариновића.
На трон Пакрачко-славонских епископа је дошао после нечувених погрома, покатоличавања и истребљења Срба у Славонији од стране Независне Државе Хрватске, у времену 1941-1945. Над овим злочинима се чак и ватикански кардинал Тисеран згражавао.
Тада је од преко 90 српских свештеника Пакрачке епархије једва десетак преживело усташки терор, а српски народ се спасавао само бекством у славонске шуме. Преко 60 православних цркава је порушено у овом геноциду а манастире Ораховицу и Пакру су спалили хрватски партизани вођени Павлом Грегорићем.
Последњи предратни архијереј Пакрачке епархије био је Мирон Николић, који је умро на неколико недеља пре проглашења Хитлерове марионетске „државе“ Хрватске. Администрирање овом епархијом је поверено епископу горњокарловачком Сави Трлајићу, убијеном од стране усташа после 8. јула 1941. у масовној српској гробници Јадовно.
После рата оно народа што се спасило од усташког ножа бегом у славонске шуме вратило се на своја згаришта. Сабор Српске православне цркве са својим патријархом Гаврилом, јединим поглаваром неке Цркве који је био интерниран у логор (Дахау), изабрао је архипастире најпре заепархије које су биле у тешким ранама, десеткованог српског становништа у Хрватској.
Тако је отац Емил Мариновић 1949. изабран за епископа и као син Славоније, дошао на катедру Пакрачко-славонских епископа, најпре као викарни епископ марчански а затим и као епархијски Пакрачки и Славонски архијереј.
Емил Мариновић рођен је у селу Горњи Михољац 20.04.1902. године у земљорадничкој породици од побожних родитеља Стевана и Софије. У Михољцу је завршио основну школу, гимназију у Подравској Слатини, Богословију Св. Саве у Сремским Карловцима 1932. године и Богословски факултет у Београду 1936. године.За целибатног свештеника рукоположио га је Владика Мирон Николић 1933. године. Он је до рата био свештеник у Капелни, Михољцу и војни свештеник у Вировитици, у рату прогнаник, а иначе је био школски друг епископа шумадијског Валеријана (Стефановића) и браничевског Хризостома (Војиновића), проте Животе Михајловића (уредника Весника Свештеничког удружења) и оца Момчила Ђујића.
Избор за епископа дочекао га је на парохији у Мединцима, а по епископској хиротонији провео је још три године живећи у овом селу и опслужујући парохију јер у Пакрацу још нису биле сазреле прилике за долазак епископа. У Владичанском двору Титови комунисти су узурпирали црквену имовину и уселили разна државна надлештва.
Када је изабран за Пакрачког епископа, требало је извршити и званично устоличење. Комунистички терор је био такав да је Епископ Емилијан тајно уведен у трон у присуству изасланика Светог Синода и два свештеника у саборној цркви Свете Тројице затвореној због од комуниста организованих и најављених провокација и протеста. У цркву су сви ушли у цивилу, а затим се обукли у мантије и бослужбене одежде.
Владика Емилијан се уселио у једну собицу на крају епископског двора те је свако јутро пролазио из своје собице кроз десетак државних канцеларија, идући на богослужење и враћајући се из цркве. На сва богослужења је редовно ишао. Са владиком је живео у двору стари и одани послужитељ Пишта-бачи. Није било пристојне канцеларије где би архијереј могао примити свештенике или било кога. Владика је сам себи кувао, прао и како је у датим условима могао водио рањену Славонску епархију. Владика је имао лепе манире, волео је побожно и лепо црквено певање а изнад свега је волео да служи и проповеда у народу. Био је благ архијереј који се заиста очински бринуо за свој клир и верни народ. Трудио се, колико је то било у његовој моћи да успостави редован црквени живот у целој епархији. Ведрог духа и благе нарави лако је носио бреме Епископа славонског у тешким временима. На предлог Владике Емилијана, Свети Архијерејски Сабор СПЦ је 1959. године преименовао Пакрачку епархију у Славонску.После смрти Митрополита загребачког Дамаскина, Владика Емилијан је администрирао Загребачком епархијом дуги низ година (1969-1977) а колико је у његовој моћи било бринуо је и о нашој Цркви у Словенији.
Око Епископа Емилијана као скромног човека, у Славонији се окупило нешто свештеника и монаха и са тим је кадром Владика Емилијан близу 40 година водио поверено му духовно стадо. Загребачки комунисти (већином бивше усташе) су му на све начине загорчавали живот. Најтеже му је било то што нису дозвољавали да се од усташа порушене цркве обнове.
Као студент теологије зближио сам се са покојним Епископом Емилијаном који ме је позвао да дођем у Славонију. Нисам могао знати да је то Божији промисао. У разговорима нам је причао о Славонији и њеним лепотама, о добром народу и напаћеној Цркви. Причао је и то како је ишао у Загреб у тзв. Верску комисију да мољака за обнову храма Св. Јована Крститеља у Јасеновцу, али дозвола никако да се добије јер су „другови“ тј. хрватски комунисти одлучили да баш ту, где је наш православни храм, треба да буде изграђен мост преко реке Саве. Владика им је рекао: Сава је дуга 900 километара и ни 100 метара узводно или низводно не може да се гради мост, него баш ту.Ипак, како је то Владика говорио, мољакајући и кумећи успео је да добије дозволу за малу капелицу на месту велелепне јасеновачке цркве коју су усташе срушиле у Другом светском рату.
Али, то није било све. Српско село Велико Набрђе у Ђаковштини, чије је становништво 90% побијено у Јасеновцу, решили су комунисти да раселе и да баш у том селу направе полигон тешке артиљерије, а православни српски храм је одрећен за мету топовског гађања. Владика је мољакао у Загребу да то не чине, али није имао кога да умоли. Преживелим Србима из Набрђа је нова хрватска власт „учинила милост“ давши им дозволу да се иселе у Србију, у Срем (у Инђију и околину). Једном годишње би им дозволили да дођу на гробове својих најмилијих.Иста судбина је задесила и чисто српско село Јабланац поред Јасеновца, такође и село Боровик, у Источној Славонији, од којег је направљено вештачко језеро, али и села у Бучком крају.. По негде, и то захваљујући људима цркве који су били чланови „Свештеничког удружења“ Владика Емилијан је налазио помоћ да добије дозволу за обнову неких храмова попут Славонског Кобаша, Подравске Слатине, Мединаца, Окучана, Нове Градишке (поново срушене у рату 1991-95). Од шездесет порушених православних цркава у Славонији, званични Загреб није дао дозовлу ни задесет да се обнове. Није чудо, јер очеви тих хрватских комуниста, су као усташе и фашисти рушили исте те православне цркве.
Када је Владика Емилијан дошао у Славонију није било ни одјејанија архијерејског за њега, није било ни антиминса па је то морао позајмити из Музеја СПЦ у Београду. По епархији је путовао како се могло: возом, аутобусом, пешке, увек са коферчетом за богослужење. Одевен у мантију српског свештеника био је у јавном превозу предмет исмејавања комунистичке омладине тзв. “скојеваца“.
У недостатку свештеника неколико година иза рата, Владика Емилијан је сам, као архијереј, опслуживао парохије у Подравини.Патријарх Герман га је веома ценио и често узимао за члана Светог Синода и као свога првог сарадника у општим пословима Цркве.
У рату 1991-95 хрватска војска му је ископала кости из гроба и разбацала по цркви, а гроб су детаљно прекопали, свакако тражећи злато, којег је Владика Емилијан само у срцу имао. Да му не би улични пси развлачили кости по Пакрацу (јер су усташе цркву Свете Тројице развалили, опљачкали и запалили 11.09.1991.), неко је покупио што је од костију Владике Емилијана остало и однео најпре у манастир Ораховицу. Касније, после 20 година владика Јован (Ћулибрк), велики прегалац у напаћеној Славонији, је храм обновио и вратио мошти владике-мученика Емилијана у саборну цркву.
Епископ Емилијан уснуо је у Господу на Крстовдан 18. јануара 1982. године, у пост-титовској Југославији која се припремала и споља и изнутра за крвави рат. Сам Господ га је узео како не би доживео наредни геноцид (од 1991. па до данас) у којем је српски народ у Славонији и уопште у Хрватској десеткован, и убијањем и протеривањем сведен на незнатан број, као и Јевреји у Пољској после Другог светског рата.
После његовог уснућа, епархијом је до 1985. године администрирао тадашњи викарни Епископ лепавински Јован Павловић администратор Загребачке епархије,потоњи митрополит загребачки, а затим је писац ових редова устоличен у трон Епископа славонских.
Крај живота Епископа славонског Емилијана је био по молитви коју слушамо на службама: без бола, непостидан и миран, а дубоко верујемо да је за свој пастирски рад дао добар одговор пред Небеским Пастиром којем је цео свој век одано служио.Вечан ти помен, драги и блаженства достојни Владико Емилијане, деца Славоније и твоји наследници те неће заборавити, а и ти нас још увек живе помени пред Свевишњим. Амин.
На Крстовдан,18. јануара 2022. лета Господњег
Епископ будимски и темишварски
Лукијан
