Беседа протојереја-ставрофора Војислава Галића на Цвети у Саборној цркви у Сентандреји:
Данас, драга браћо и сестре, прослављамо велики и радостан празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим. Велики и радостан, зато што се у њему дешава оно што је од почетка – од кад постоји човек на свету требало да се догађа. У њему се слави име Божије онако како то ваистину треба. Са вером, љубављу и одушевљењем. У њему се Сину Божијем кличе: Осана! Благословен који долази у име Господње. Који долази да са нама подели своју божанску славу, који долази да нам открије тајну Божије љубави која се остварује у Његовоме Сину кроз кога је и свет створен и за кога је створен и у коме тај свет – и човек у њему – добија пуни смисао као Божији свет и као Христос кроз кога се обожује.
Ваистину, да је човек остао уз Бога од Адама – тако би дочекао долазак Сина Божијега, а не на наопак начин како се то десило и чега ћемо следеће седмице, страсне седмице кроз литургијски доживљај бити сведоци и учесници. Ето, у том времену у којем се спремамо на тај страшни догађај и тежак доживљај крајње огреховљености и отпадништва од Бога и одбацивања понуђене љубави Божије, даје нам се овај радосни дан да нас окрепи и да нам предочи крајњу радост – да не очајавамо. Божији план ће се остварити, радост је близу, грех ће бити превазиђен љубављу и жртвом Сина Божијега. Не бој се, само веруј! – каже Христос – Ја сам васкрсење и живот, који верује у мене, ако и умре живеће!
Данашње славље, наиме, нераскидиво је повезано са догађајем у Витанији где је Господ, баш да потврди ове своје речи васкрсао четверодневнога Лазара. И у Јерусалиму Он је слављен јер се пронео глас о томе да Он побеђује чак и смрт.
И раније су га многи сматрали за велоког пророка, и раније су многи били сведоци великих чуда која је чинио, безброј исцелења било је везано за Његово име. Али после овога чуда људи су се, макар и на кратко, ослободили старих окова змије, окова који срца људска држе сумњом окована, и видели су у Њему Месију.
Славили су Цара који чини оно што ни један други цар не може – Цара над царевима који подиже мртве, који враћа изгубљену наду, који одгони страх и оживљује, који доноси радост слободе – који побеђује смрт – побеђује највећега и најљућега непријатеља човечанства и целога створенога света.
Ето зато су га славили и зато га славимо и ми у радости и одушевљењу, јер нам даје предокус живота без смрти и радости и слободе без страха од болести, пролазности и нестанка.
Зато, не губимо наду – Господ је са нама и дан наше пуне радости је близу! Кличимо и ми заједно са Јерусалимљанима: Осана Сину Давцидову! Благословен који долази у име Господње – Цар Израиљев! И Сећајмо се свагда и у свакој муци или гневу да је Он и са крста праштао чак и својим крвницима и од Оца небескога тражио опроштај за њих.
Зато је оно што је немогуће постало могуће – зато је пут прогонства постао пут славе, зато је после страдалне смрти дошло победоносно и светло васкрсење. Он је за све нас узео на себе службу верности и послушности, унизивши себе до крсне смрти, зато многи не препознају ни данас у Њему Цара над царевима и Господара над господарима и не верују у Његово царство, нити сматрају да Он има било какву власт. Али ми, драга браћо и сестре, окупљени овде на светој Литургији знамо, јер већ осећамо укус слободе, љубави и радости у којој ћемо вечно живети када Он поново дође и све нас прими у Царство своје. Зато нека Му је слава и хвала кроза све векове векова. Амин!
