У петак, 09. децембра 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан служио је са свештенством у Саборној цркви у Сентандреји опело покојном Радивоју Кичињу (1936-2022).
Радивој Кичињ је био председник Сентандрејске црквене општине и члан Епархијског савета Епархије будимске, вишедеценијски појац Саборне цркве у Сентандреји као и хора Јавор. За своју несебичну љубав према мајци Цркви одликован је орденима Светог Саве и Светог Деспота Стефана Лазаревића које додељује Српска православна црква.
Од покојног Радивоја, стуба и душе сентандрејске заједнице опростио се старешина Саборне цркве протојереј-ставрофор Војислав Галић, чији говор преносимо у целости.
„Окупили смо се данас, драга браћо и сестре, овде, у Саборном храму у Сентандреји једним тужним поводом. Оклупили смо се да се опростимо од нашег драгог покојника Радивоја, не само члана наше црквене заједнице, не само једнога од наших верника него и активнога учесника црквеног, пре свега богослужбеног живота. Дугогодишњег председника Црквене општине сентандрејске и појца овога Саборнога храма. Таленат за појање наследио је од свога оца Цветка Кичиња који је дошао у Сентандреју са својом породицом из Чанада. Наш покојник од најмлађих дана заволео је музику, помажући у млађим годинама у прикупљању српског етно-музичког блага нашем познатом композитору и етно-музикологу Тихомиру Вујичићу.
А како то и доликује у старијим годинама, његова приврженост цркви довела га је до тога да од деведесетих година прошлога века прихвати позив појца, да замени телесно духовним, и да свој таленат стави у службу Цркве и Бога Свевишњега. У том свом позиву био је ревностан, долазећи док год га болест и старост нису савладале на свако богослужење, на свако јутрење и свако вечерње, свако бденије и сваку Св. Литургију.
А већ у старијим годинама чули смо га више пута како после Свете Литургије говори да је због слабости размишљао да ли да крене у цркву, а сваки пут када би, савладавши искушење болести, ипак дошао, душа му се радовала и свака болест и сваки страх били су заборављени за то време док је био овде и док је Богу певао.
А певао је умилно и зналачки али скромно без величања себе. Са ишчекивањем долазили смо да служимо Св. Литургију Василија Великог (која се годишње служи само 10 пута) да са уживањем слушамо његово „Велико свјат… „ а и све друго певао је благо и без надимања, лако као што поток тече, као да је све то натприродно у светом богослужењу, што се само песмом може приближити људском схватању, сасвим нормално и једноставно.
Био је стуб нашег од давнина постојећег хора „Јавор“ где је по потреби замењивао и диригента а као члан тога хора одликован је Орденом Св. Саве од стране Његове светости блажене успомене Патријарха Павла 1997. године.
Али није му то једино одликовање. На предлог нашег Преосвештеног Владике Лукијана Св. Архијерејски Синод СПЦ одликовао га је Орденом Св. Деспота Стефана Лазаревића
који му је уручен на празник Балговести 2014. године. Био је и дугогодишњи члан Епархијског савета Епархије будимске, својим мудрим понашањем и саветима увек доприносећи изградњи ове наше заједничке куће на камену, под чији кров смо сви позвани да се заштитимо од непогода и олуја овога света.
Болан је, браћо исестре, сваки растанак, сваки одлазак, а поготово када нас напушта неко ко је за нашу малу заједницу био незаменљив, и када се тај растанак према свим законима природе, и према свакој људској логици чини коначан.
Ко осим нас Хришћана, драга браћо и сестре, тврди још, да се овај живот наставља, да смрћу није све завршено? Неки ће можда и рећи да душа може да живи и после смрти, али да тело ово, које полажемо у гроб и предајемо труљењу Господ сабира поново атом по атом, и да му даје нови начин живота кроз личносни однос, кроз тројичну своју љубав, о последњем дану када ћемо сви васкрснути, то тврдимо и тому се надамо само ми Хришћани.
То тврдимо и тому се надамо јер је Господ наш Исус Христос пропатио на крсту. Јер је испустио дух свој, запомажући у мукама, исто као и ми што се мучимо и запомажемо и често у последњем часу мислимо да нам нема ниоткуда помоћи.
– То тврдимо јер је Господ наш Исус Христос васкрсао и обећао нам да нас неће оставити сироте и уцвељене у страху од смрти, пропадања и нестанка, него да ће поново доћи и подарити нам вечни живот. То тврдимо јер је Господ наш рекао: „Зато што ја живим, и ви ћете живети…“
То тврдимо јер је за Христа живот свој дало, од тада па до данас, безброј мученика, све у чврстој вери и постојаној нади да обећање Онога који је био спреман да умре за нас није и не може бити лажно, као што ни Љубав Његова није лажна, као што су и речи његове истините: да нема веће љубави него да ко живот свој положи за пријатеље своје.
То је наша утеха, драга браћо и сестре, у оваквим тренутцима, када испраћајући наше најдраже, увиђамо, да наша снага, наша често психолошка или на интересу опстанка заснована љубав није довољна да спасе онога ко нас оставља, а неће бити довољна ни да спасе нас, када куцне судњи час, и будемо и сами кренули истим овим путем.
Спасити може само и једино Бог. Отац небески који је и створио свет и човека кроз Сина свога Јединороднога, у Духу Светоме. А да Он жели то да учини, највеће је сведочанство да је и Сина свога јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни.
Зато, драга браћо и сестре, наша молитва, молитва Цркве за наше покојнике, како вековима, тако и данас, јесте молитва да нас Бог сачува у своме спасоносном сећању, да нас не изведе на суд, него да пређемо из смрти у живот, као што нам је даровао да, пројављујући Царство Његово које ће се у будућности збити, већ овде и сада кроз заједницу Цркве окусимо љубав Његову и милост.
Стара Црква, када неко умре није га брисала из списка верних, него је иза његовог имена додавала:“Преселио се у небеску Цркву“. То чинимо данас и ми, драга браћо и сестре, можда још конкретније наводећи: Преселио се у небеску певницу.
У то име опраштамо се данас од нашег покојника крај чијег одра су кћер његова и унук његов са породицом. Рођаци из Чанада – његовог родног места, сви остали рођаци, пријатељи и познаници, који су дошли да га испрате на његов последњи пут.
Господ нека га се сети у љубави својој и нека га васкрсне о последњем дану, и нека му по милости својој дарује Царство небеско. Амин.“
