Будимски епископ Арсеније Стојковић остао је у српској историји највише упамћен, чини се, по улози на српским црквено-народним саборима, одржаваним седамдесетих и осамдесетих година 19. века у Сремским Карловцима, традиционално заснованим на привилегијама које су у доба по Великој сеоби Срби добили од хабзбуршког двора, на којима се темељила и њихова народна аутономија у оквиру тог царства. Јерархија Карловачке митрополије имала је, природно, највећи утицај и највећу одговорност у оквиру те аутономије, због чега се подразумевало да и улога епископа на самим саборима буде веома изражена. Међутим, у време о којем овде говоримо она долази под удар другачијих схватања, која међу Србима проноси највише Светозар Милетић и група окупљена у Српској народној слободоумној странци, чиме започиње сасвим другачије јавно деловање аустријских Срба, политичко у модерном смислу тог израза. Појављује се ново схватање функционисања српске аутономије, које на темељу демократских принципа подразумева умањење утицаја православне јерархије у корист грађанских снага. Различита мишљења о томе, која нужно нису морала бити апсолутно супротстављена како је то онда изгледало, изазивала су тих година прави јавни рат, који је свој израз, често претеран, налазио у ондашњим новинама, чији текстови и данас носе бројна сведочанства о расцепу у којем се српско друштво у Аустријском царству, потом у Аустроугарској, нашло. У средини се, као помиритељ, нашао Арсеније Стојковић, епископ који је вероватно имао у то доба највише угледа, свакако не политичког, него људског, на обема странама. Два пута је биран на саборима за српског карловачког митрополита-патријарха, али бечка власт није желела то и да потврди. О свему се томе и тада, као и у касније доба, све до данас, размишљало и писало са становишта политичких збивања. Испоставља се тако да је и Арсеније Стојковић, попут многих својих претходника, савременика и наследника, оцењиван искључиво из тог угла, иако јавно деловање било ког угледника укључује много ширу перспективу од поља политике. Тако је и данас: људи Цркве се у јавности пре свега гледају као носиоци одређених друштвено-политичких идеја на темељу онога што се нађе у медијима, а што може бити искривљено до непрепознатљивости у односу на реалност, док оно што представља суштину њиховог рада, а то је предвођење одређене епископије као потпуне Цркве, богослужење и пастирско делање, остаје потпуно незанимљиво за творце јавног мнења, па тако у заборав пада све оно што је заправо од кључне важности за самог човека о којем се говори и за његову заједницу. Због тога и ствари које су од општег значаја бивају потпуно занемарене, а нарочито оне које неку личност показују у сасвим другачијем светлу. Тако и ова књига о библиотеци најдуговечнијег будимског владике има намеру да, између свега осталог, исприповеда причу о скривеном Арсенију Стојковићу, човеку књиге каквих код нас једва да је било, нарочито не у другој половини 19. века.
*
Арсеније Стојковић не само да до данас није добио своју монографију, него чак нема ни веће целовите студије о њему. Нарочито се мало зна о његовом раду у Будимској епархији, у којој је провео целих четрдесет година. Стога ће и овде бити изнесени, како би се склопио његов лик у времену, само основни подаци о његовом животу, који су већ одраније познати.
Референтна литература о њему каже да је рођен 28. октобра 1804. у Мокрину, где је његов отац Трифун радио као учитељ и ђакон.[1] Међутим, поједине околности чине да посумњамо у неки од ових података. Наиме, у мокринским матичним књигама крштених његово име нигде се не помиње, што наводи на могућност да му Мокрин и није место рођења. Архивски документи о породици Трифуна Стојковића појављују се на неколико места, али се младенац Арсен помиње само једном, и то у домовном протоколу писаном од 1809. до 1817. године, где је наведен њен састав. Њу су тада чинили отац Трифун (писан традиционално као Трифон), рођен 1776, супруга му Тода, рођена 1779, и троје деце: Арсен (1804), Софија (1807) и Симеон (1810).[2] Први пут се име Трифуна Стојковића помиње у мокринским књигама крштених 1803, где је заведено да му се 14. новембра 1803. родио син Филип.[3] У рубрици предвиђеној за податке о оцу уписано је да је Трифун учитељ (то би значило и да још није био рукоположен за ђаконску службу), али да „није овдашњи житељ“, но није уписано одакле је. Судећи по овоме, биће да ни Арсен(ије) можда није рођен и крштен у Мокрину, него у месту Трифуновог дотадашњег пребивања, а то би могао бити Башаид. Историјска евиденција каже да је управо у том селу он радио 1799. као учитељ, са годишњом платом од 60 форинти и другим следовањима (два хвата дрва, свињче у вредности шест форинти, 50 фунти соли и дванаест фунти лојаних свећа).[4] Ако још 1803. Трифун Стојковић није званично био мокрински житељ, могуће да то није био ни 1804, у време Арсенијевог рођења, иначе је тешко замислити његово одсуство из мокринских књига крштених. У њима такође нема ни податка о рођењу Софије 1807, наведене у поменутом домовном протоколу као друго дете, што је такође индикативно. Постоји само још један податак о породици Стојковића, такође у књизи крштених, где пише да им се 3. фебруара 1810. родио син Симеон; у напомени код имена оца стоји да је „овдашњи ђакон“, а кум је башаидски свештеник Петар Ташић, што је још један доказ о везаности породице Стојковића за Башаид.[5] Познато је још једно дете Трифуна и Тоде: то је кћи Христина, за коју је 1832. у пренумерацији отац купио, као сентивански свештеник, једну књигу.[6]
Арсеније је основно образовање започео у Мокрину, но пошто је отац 1815. добио парохију у Сентивану (село јужно од Сегедина), породица се преселила, а Арсеније је уписан у тамошњу „нормалну школу“. Следеће године пошао је у сегединску гимназију, где је провео наредних пет лета. Године 1821. полази на двогодишњи курс у сомборској Учитељској школи и свршава га са одличним успехом, да би 1823. у Темишвару свршио још један гимназијални разред („поезију“), такође са превасходством. Потом се и даље упућује очевим стопама, и 1824. и 1825. завршава школовање у новооснованој Богословији у Вршцу[7] као најбољи ученик. На исти начин окончао је две године философије у Сегедину, а потом у Пешти свршио и права (1828-1829).[8] Већ из овога је јасно да је будући будимски епископ имао изузетно и широко интересовање за науку, којем је обавезан пратилац увек било и занимање за књигу, што ће се у његовом случају показати у најлепшем светлу.
Даљи његов животни пут био је један од у оно доба уобичајених за талентоване и интелектуално већ остварене Србе, јер је изабрао монаштво. Може се рећи да се већ на почетку подразумевало да Арсеније, због његових дарова и образовних достигнућа, неће остати обичан, непознат монах, каквих је увек велика већина. Биће да се за монаштво заинтересовао у време свог вршачког богословског школовања, где му је један од професора био Арсеније Нако, тада јерођакон фрушкогорског манастира Раковца,[9] с којим је био у врло блиским односима, и којем је вероватно први саопштио своју наклоност ка монаштву.
Одмах по окончању пештанских школа упутио се митрополиту Стратимировићу, који га је октобра 1829. послао на искушеништво управо у Раковац, где је Нако био већ архимандрит, али врло болестан. Марта 1830. постригао га је будући епископ Пантелејмон Живковић, оставивши му крштено име,[10] а митрополит га је одмах рукоположио за ђакона.[11] Образованог монаха одмах је потом упутио у Карловачку богословију као предавача, и то могуће на место његовог вршачког ментора и имењака, који се у међувремену већ вероватно био упокојио, јер је остало записано да је Стојковић тада, као и он, предавао црквену историју и тумачење јеванђеља.[12] Други документи сведоче да су у питању били и пастирско богословље и реторика, за које је састављао или прерађивао уџбенике,[13] и да се по њима, иако су остали у рукопису, радило веома дуго, све до 1872.[14] У Богословији је као професор остао све до 1842,[15] очигледно врло омиљен. „Прота Васа Живковић који је владику Арсенија не само скроз познавао, него који га је баш због тога чак и узносио као примерна свештеника, на којега се с највећим оправдањем могу применити називи ‚правило вјере [и] образ кротости‘, слушао је некада од својих другова, карловачких богослова, толико занимљивих прича о Стојковићу као о њиховом професору и духовном старешини, да би се о томе могла написати читава књига.“[16] У међувремену су се ређали црквени чинови: 1831. постао је протођакон, 1833. архиђакон, а 1835. презвитер и протосинђел, обављајући уз професуру и дужност конзисторијалног бележника. Године 1839. постао је архимандрит манастира Раковца, и на тој дужности остао све до 1845, кад прима чин архимандрита Гргетега. Уједно је, по смрти бачког епископа Георгија Хранислава 1843, постао мандатар Бачке епархије, а од 1844. и њен администратор, што је остао све до 1852, кад бива изабран за будимског епископа; на ту дужност је ступио августа 1853,[17] свакако са значајним искуством из претходног периода администрирања Бачком епископијом.
Ова хиротонија означила је свакако преломни догађај у животу Арсенија Стојковића, чак и да то сам није хтео. Положај епископа у Карловачкој митрополији није био само духовно звање, него, због изворно црквеног карактера српске аутономије, и политичко. Подразумевало се да епископ учествује на црквено-народним саборима, који су од почетка одржавани под државним притиском и често у сукобу са државним интересима, увек усмереним на смањивање обима аутономије и обуздавање српских националних и верских стремљења, док је у оквиру самог српског корпуса редовно долазило до комешања изазваних различитим погледима на бригу о аутономији. Овај терет, у суштини неприродан, који је епископство Митрополије силом прилика морало носити, донекле је изменио и сам карактер епископске власти, која је из духовне прелазила у политичку сферу, због чега су епископи вољно или невољно постајали учесници у вртлогу у којем су бивали подложни свакојаким нецрквеним утицајима, при чему су до изражаја долазили разни карактери. То се нарочито почело заоштравати шездесетих година, кад и међу Србима долази до оснивања политичких странака, па сталешке интересе почињу замењивати партијски. По себи се разуме да овакав начин јавног деловања није одговарао природи постојања Православне Цркве, али се другачије, због њене историјске улоге у Хабзбуршком царству, до даљњег није могло. Либерална идеологија, стандардно удружена са понекад претераним национализмом, уз коју је највише пристала образована омладина, снажно је ударила у традиционалну грађевину српске црквено-народне аутономије, због чега се јавни живот Срба потпуно и неповратно изменио. Епископи, на челу са патријарсима, увучени су у беспоштедне медијске обрачуне, који су често прелазили границе не само доброг укуса, него и елементарне пристојности, првенствено од стране нове политичке елите вођене Светозаром Милетићем, која, у својој занесености просвећеношћу и модерним, често није презала ни од тога да удара на вековно устројство Цркве, у складу са сопственим интелектуалним пројекцијама и политичким жељама. У ситуацији у којој је појам народа уздигнут до нивоа божанства, и кад је реч „издаја“ изговарана исувише олако и недобронамерно, требало је огромне мудрости и снаге да се нађе средњи пут; чини се, из данашње перспективе, да је тога углавном недостајало. Иако углавном, при свој нетрпељивости, није било злих намера, створена су два света која су се тешко споразумевала. Касније ће многи, до краја века, не само ублажити своје ставове, него чак и прећи на другу страну, кад се испостави да од основних идеја слободоумне политике, у националном делу њеног регистра, није било готово ништа могуће остварити. У таквим се околностима неминовно морао наћи и Арсеније Стојковић; чини се да је он, од свег епископата Митрополије, кад се све на концу сабере, имао највише поштовања са обе стране.
Такав углед Арсеније Стојковић сачувао је све до нашег доба, великим делом и зато што се још увек на историју аустријских Срба, нарочито на митске седамдесете године 19. века, гледа очима Милетићевих сабораца, највише због њихове беспоштедне критике и борбе (доживљаване у револуционарном смислу) против „конзервативаца“ и „клерикалаца“, којима је и сам Стојковић, силом свог положаја, припадао, али из чијег је окриља, барем према суду ондашње либералне јавности, изашао својом пријемчивошћу за нове идеје. Да ли се заиста радило о слуху за дух времена, чак и ако је био поразан за традиционални црквени поредак, или о простом прихватању нове политичке реалности онолико колико се могла прихватити, или о претераној попустљивости и млакости коју је, као председавајући сабора, по мишљењу неке његове сабраће, показивао пред милетићевцима, како би од њихове већине био изабран за патријарха,[18] није лако рећи, а могуће је да је било свега помало. По смрти патријарха Самула Маширевића 1870, Арсеније Стојковић је од владе потврђен за администратора Митрополије, и на том месту остао све до сабора 1872, кад је због сукоба са царским намесником, не желећи да, према вољи већине, спроведе застарели и понижавајући протокол његовог дочека, с тог места царском одлуком уклоњен.[19] Влада га је сумњичила за исувише блиске односе са Милетићем, а он је одговарао да, „иако себе сматра добрим Србином, никада није одобравао непомирљиву Милетићеву политику, већ је у свом раду свагда ишао за тим да доведе у склад интересе свог народа и епископална права цркве са интересима државе. У том правцу радио би и као патријарх, у случају да на њега падне избор и да тај избор потврди круна.“ Као што се види, Стојковић није унапред од себе одбијао могућност да ступи на патријарашки престо, свестан да би добио већину гласова, иако се за ту част, уједно и превелико бреме, није, по сопственим речима, отимао, мада не би смео, ако буде изабран, то да одбије, да не увреди сународнике.[20] На сабору 1874. заиста се тако и догодило, јер је он изабран великом већином, са 63 гласа, уз седам уздржаних. Но, иако је и влада сматрала да се Стојковићу, који је „достојан сваког поштовања“, нема шта замерити са људске стране, није у њега имала поверења због, како се сматрало, претеране повезаности с Милетићем, те његов избор није потврдила, без чега се патријарх није могао званично устоличити.[21] Исту сцену видимо и на сабору 1881: тада је будимски владика добио убедљива 52 гласа, али влада поново није желела санкционисати његов избор, из истоветних разлога, јер он не би могао осигурати заштиту државних интереса.[22]
Овакво понашање власти схваћено је као симбол безобзирног односа двора према Србима, а Арсеније Стојковић је у таквој атмосфери награђен са либералне стране јавним похвалама као ниједан члан епископата. Називан је љубимцем народа, чије ће име бити у српској историји обележено златним словима, па иако није постао патријарх, „он ипак зато ужива највеће достојанство света, на коме му многи цареви и краљеви завидети могу, он ужива љубав и поверење свога народа“.[23] Описиван је као „човек велике науке, ретких врлина, смирен пастир у својој цркви“, „поштени … пријатељ своје цркве и народа“, којег непријатељи „грдише и опадаше на све стране“, но узалуд: „Сунце, мада сија и на блато, остаје опет чисто и светло“, и зато „Арсеније Стојковић остаје у љубави, у спомену народа, вечито као Арсеније V., изабрани патријарх српски.“[24] Супротстављајући га осталима, писале су новине да је он „мудра глава цркве која схваћа дух времена и усвојава праведне захтеве јавнога мнења“, па да је кадар и „да уклони и истреби коров самовољства, нереда, злоупотребљења, безакоња, неморалности и порока, који је природна последица необразованости, немира, запуштености и себичности“.[25] Лаза Костић је писао да је Арсеније „најдостојнији, најсмиренији и најкарактернији владика … коме и сами Маџари све те врлине признају“.[26] У својим успоменама доста му је простора дао и Тодор Стефановић Виловски. Гледајући га на сабору, изгледао му је као „Нестор међу епископима … свакад озбиљан и непомичан, као да га је вајар од камена истесао“.[27]
Упркос овим изразима поштовања, његово четрдесетогодишње управљање Будимском епархијом остало је тада углавном у сенци Стојковићевог саборског рада, због чега о томе у то време има сразмерно мало података. Наводи се да је епархија била најсиромашнија од свих, вероватно и због лоше дотадашње управе, а имовина у прилично запуштеном стању, пре него је Стојковић ступио на трон будимских архијереја. Он се вредно дао на посао да епархију подигне, бавећи се и економским и добротворним питањима.[28] Остало је упамћено да је сам живео врло скромно и повучено, и то искључиво у Сентандреји, где је обновио запуштену епископску резиденцију, док је у Будим ишао само кад је морао, будући вирилним чланом угарског Горњег дома,[29] као и да је уредио опште односе и унапредио црквену дисциплину, због чега је стекао опште поштовање тамошњег народа. По његовом упокојењу на Цвети, 29. марта 1892, долазио је „свет из свих крајева будимске епархије“, да се поклони свом уснулом архијереју, који је „у ћивоту своме изгледао као прави светитељ“, и који је сахрањен у присуству свих представника српских институција у Угарској, као и градских власти, на чијем је челу тада био први сентандрејски градоначелник, Србин Евген Думча, који је „целом погребном свечаношћу управљао“.[30] Још давно пре свог самртног часа Арсеније Стојковић био је најстарији епископ Карловачке митрополије, последњи изданак Стратимировићеве школе монаштва.
*
За тих четрдесет година много је шта у животу овог будимског владике било свету непознато, наравно – најпре оно за шта се јавност ионако одувек слабо занима. Ако је у сенци саборских битака остало његово врло дуго епископство, у још се дубљој тами скрило оно што се одвијало у собама његовог епископског двора. Иако се знало да се одликовао ученошћу, није се знало да је он пре свега изворни човек књиге. Култ књиге као сакралног предмета, настао у крилу Православне Цркве и претрајао све до нових времена, спојио се у 18. веку са идејом просвећености, коју Срби црпе са разних извора, најпре руских, откуд им стижу плодови Никонових и Петрових реформи, а потом и европских, са којима их упознаје у највећој мери, иако далеко од тога да је једини, Доситеј Обрадовић. Интелектуална еманципација и полагано економско подизање доводе и до стварања првих замашнијих личних библиотека, од којих су међу најважнијима неке од оних у рукама учених монаха, попут Јована Рајића, епископа Петра Петровића, митрополита Стефана Стратимировића… Ученост, која од последњих деценија 18. столећа постаје обавезан квалитет српске елите у Аустријском царству, по угледу на европску, немогућа је без књиге. Недостатак јавних библиотека, као и националних, наметнуо је потребу личног снабдевања, о свом трошку и за сопствену корист, ако се ученост желела чувати и унапређивати, а увек је било оних који имају неутаживу жеђ за књигом; многи су се том жељом инфицирали за време студија на европским универзитетима, одакле су по правилу доносили и књиге, што је свакако био заметак каснијих личних библиотека.[31] Све до краја 18. века, веће збирке књига код Срба могле су се наћи само по манастирима, који стога у то доба имају и улогу образовних центара где су се сабирале књиге на разним језицима, међу њима и многе које нису биле верског карактера, што су многи монаси умели добро користити, јер се у таквим условима, како је време одмицало, могло стицати лепо образовање општег карактера, ако је пре тога обављено и оно формално. Састав манастирских библиотека и интелектуалне склоности монаха утичу једни на друге, те како време пролази манастирске библиотеке и личне монашке збирке све више личе једне на друге. Осим теолошких књига на неколико језика (најчешће црквенословенски, немачки и латински), у њима је све више оних из области филологије, историје и права, и у таквом облику српске духовне и интелектуалне ризнице улазе у 19. век, у којем ће се, идући тим трагом, све више увећавати. Због свега тога, у време кад Арсеније Стојковић започиње своје интелектуално уобличавање, личне библиотеке већ постоје као известан културни и интелектуални стандард, нарочито међу епископима.[32] Он је стога настављач и унапредитељ те традиције.
Често се дешава да књигољупци какав је био он, што се да видети из састава његове библиотеке коју овде представљамо, потичу из породица таквог настројења. У његовом случају то је тешко рећи. Трифун Стојковић је био учитељ, сеоски, а учитељи у то време нису имали богзна какво образовање. Родио се у доба кад Срби почињу, под диктатом двора, напуштати свој традиционални просветни систем и примати нови који прописује држава, па се и педагошке науке почињу другачије обрађивати. Могао је он, рецимо, завршити чувену Мразовићеву „Норму“, у којој су се будући учитељи почињали образовати на тај нови начин, али то још није значило да су сами постајали интелектуалци у данашњем смислу. Такво образовање је, у том прелазном периоду, било још прилично скучено, усмерено на основне вештине које је требало пренети деци. Уосталом, каријера таквих учитеља често није дуго трајала, јер су понеки међу њима, као што је и овде било, постајали свештеници. Да ли ће ико од њих почети сакупљати књиге и на њих упућивати своје потомство, била је сасвим лична ствар, али у оно време тешко изводива. Српске књиге било је још увек врло мало, била је релативно скупа, а читалачки слој веома танак. Шира традиција тек се почињала стварати, у то доба на прелазу векова. О наклоностима Трифуна Стојковића у том погледу не знамо ништа, осим већ поменутог податка о пренумерацији за једну књигу 1832. године, у име једне од својих кћери. Често се међу подацима о пренумерацији писало тако, да отац узима књигу за децу, како би се знало да он о њиховом образовању брине. И то је у ондашње време била изузетно велика ствар. Знамо нажалост само за једну књижицу која је била у Трифуновом власништву, а и то је био један школски пропис, вероватно преписан његовом руком, који се тицао рукописних слова.[33] Зато и не знамо да ли је књигољупство Арсенија Стојковића сасвим самоникла биљка, мада као учитељски и свештенички син свакако већ није морао спадати у ону масу обичног безименог света, јер је самим тим могао имати више отворених хоризоната и вероватно више могућности да се отисне даље. Уосталом, о томе јасно говори и његово школовање, које му је свакако морао обезбедити отац, а оно нити је било кратко, нити је могло бити јефтино. Све то нам казује да се будући владика на то путовање није упутио само сопственим снагама и наклоностима, већ је иза тога морала стајати и његова породица, а испоставило се да су га на њему највише пратиле књиге.
Књигољупство је свакако међу ученим Србима, а још увек су то врло често били монаси као традиционална елита, све више постајало добар обичај. Не можемо сасвим тачно знати како је код њега ишао тај развој, од сина банатског сеоског попе па до власника једне велике, лепе и богате библиотеке, али нема сумње да је у правом смислу морао започети школовањем, које је без књига било неизводиво. Околност да се оно одвијало на неколико места, од којих је Пешта и њен универзитет као последње свакако било у том смислу најважније као књигом најбогатије, морала је бити од користи, јер се на тим студијским боравцима свашта дало видети. Долазак у Карловце омогућио је и додир са тада већ прилично развијеном митрополијском библиотеком, не мање са митрополитом Стратимировићем који је дуго био средишња личност карловачког културног круга, уз то и власник добре библиотеке, а нису без сумње биле без значаја ни библиотеке манастира Раковца и Гргетега којима је управљао. Професура у тада можда најзначајнијој српској школској институцији, са које прелази на администрирање Бачком епархијом, а потом и избор за будимског епископа, неизоставно су морали дубоко утицати на развој свести о јавним националним интересима. Тако је Стојковић 1853. постао и члан Матице српске, у време кад је чланова било мало и кад је то подразумевало и личне жртве.[34] Све је то у њему могло потакнути књигољубачки ерос, који је несумњиво само чекао да се пробуди, и који је свој достојни плод нашао у једној од данас најлепших српских личних библиотека, при чему немамо у виду само њен садржај, него и сам простор и атмосферу сентандрејског владичанског дома где она, у самотној полутами собе где је међу својим књигама, за писаћим столом који и данас ту стоји, седео њен творац, проводи свој тајанствени живот, патинирана старинским српским господством Карловачке митрополије.
Како је изгледала библиотека Арсенија Стојковића пре него је стигао у Сентандреју, не можемо знати. Он сам није имао обичај да на својим књигама оставља записе о томе кад је, где и како до неке књиге дошао, тако да њен развој не можемо пратити. Понешто нам, и то тек симболично, могу помоћи спискови пренумераната на српске књиге, та ризница имена српске читалачке културе 19. века. Најпре поменимо један занимљив детаљ из његовог вршачког школског раздобља. Његов професор и ментор Арсеније Нако претплатио се 1825. године на Каулицијево издање Доситејевог Собранија, што не би било од важности, кад не бисмо знали да се радило о целих двадесет примерака: то значи да их је узео за друге, вероватно и за некога од својих школника. Ради лепоте приче могли бисмо лако замислити да је један од њих био намењен његовом питомцу о којем овде говоримо, за шта имамо и сувише разлога, јер знамо да му је 1824. поклонио као „љубимому ученику својему“ једну књигу Георгија Магарашевића, а она је и данас сачувана (у Каталогу бр. 197). Погледаћемо ипак како се он сам касније укључио у српску пренумерантску културу, на основу сигурних података. Тако сазнајемо да се најдаље од 1838. претплаћивао на Летопис Матице српске, обавезног сапутника сваког свесног Србина, а верујемо да га је морао читати и раније. Године 1836. налазимо га као претплатника Просте наравне историје карловачког професора Григорија Лазића,[35] а 1838. као пренумеранта на Кратке поучителне беседе Јевтимија Ивановића (и не само то, он је Ивановићу био „совокупитељ“ пренумераната за целу Сремску архидијецезу, и успео их је сабрати 63). Бележимо и претплату на Стаматовићеву Сербску пчелу за 1839, а 1845. се предбројио на Јоакима Вујића Путешествије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму. Кад је Данило Медаковић 1850. издао Доситејева сабрана дела у десет томова, Стојковић се предбележио и на то издање, а 1853. и на Вукове Српске народне приповијетке. Несумњиво да би детаљна претрага сличних извора, коју је за ову прилику из разумљивих разлога било немогуће подузети, дала много опсежније резултате, а ово нам је ваљало прибележити ради знања да је неизоставно и Арсеније Стојковић морао вредно учествовати на овај начин у ондашњем развоју српског књижества. Ипак, и овде се могу извући неки важни закључци, а најпре то да ове књиге по свему судећи није понео са собом у Сентандреју, јер ниједну од њих, сем Ивановићеве, не налазимо у данашњем саставу његове библиотеке. Стога би требало закључити и да је велику већину књига стекао тек као епископ. А те, како се види из Каталога, биле су само малим делом српске.[36]
Да би се створила таква библиотека, која данас броји преко 2800 књига (рачунајући периодику и географске карте), при чему их у каталошком смислу има 3117,[37] потребан је труд, посвећеност, не мање и новац. Може се веровати да је ово последње Стојковић решавао тако што је трошио свој лични епископски приход који му је по закону припадао. Ако је остало забележено да је живео врло скромно (чак није, вероватно због трошкова, ни обилазио епархију), може се претпоставити да је оно што је имао трошио на књиге. А њима се снабдевао зналачки и очигледно према неком сопственом плану. Ту је пресудни утицај имало, разуме се, његово образовање, као и склоности које је осим тога стекао. Иако оно богословско није било формално најпретежније, бављење карловачком професуром и његово хришћанско опредељење, у апсолутном смислу изражено и самим примањем монаштва, учинили су да теолошка литература у многим својим дисциплинама представља централни део библиотеке. По обичају оног доба, њено порекло је било мултиконфесионално. Православно богословље највећим делом заступа руска књига, што је по себи разумљиво, јер је у односу на српско било у оно време несравњиво напредније. Ту налазимо и данас цењене руске теологе попут Филарета Дроздова и Филарета Гумиљевског, Мансветова, Болотова, Макарија Булгакова, Голубинског, Константина Никољског, Порфирија Успенског… То је значило да је будимски епископ у осами свог двора пажљиво пратио развој савременог православног богословља, да је добро знао где се налази квалитет, и да је налазио начина да до њега и дође. Но, далеко од тога да се ограничавао на православну теологију. Његова библиотека сведочи да је био сјајан познавалац и западне, штавише – она у потпуности односи превагу, вероватно делом и стога што је та богословска продукција (и римокатоличка и протестантска) уопште била бројчано много већа од православне. Међутим, оно што је будимском епископу ту било од највеће користи, није сама западна теологија, него најпре западна издања црквених писаца и докумената, заједничких за исток и запад. Иако налазимо у његовој библиотеци заиста велики број теолога, углавном немачких, о којима би данас нешто могли рећи само специјалисти (рецимо, од практичног значаја су му могле бити беседе, које су неки од њих издавали у великом броју књига, као што је Grosse Katechese eines Dorfpfarrers für das Landvolk Е. Менеа, у 19 томова, и слична дела нама тренутно неважних аутора, као и обимна енциклопедијска издања, какав је Кirchen-Lexikon oder Encyklopädie der katholischen Theologie у тринаест томова), јасно је да су њега највише занимала издања раних хришћанских списатеља, општа црквена историја и право, документи васељенских сабора итд., што је све вредно објављивано на западу, често у двојезичким грчко-латинским издањима. Таква се издања и споља лако уочавају простим погледом на полице те библиотеке, јер су најчешће многотомна, па се јасно издвајају својом визуелном особеношћу. Један од „најприметнијих“ примера је свакако знаменита Црквена историја (Historia ecclesiastica) Клода Флерија, у укупно 93 књиге, која, иако формата мале осмине, заузима неколико редова. Међутим, можда највреднији део теолошког корпуса Стојковићеве библиотеке чини патристика. Ради се о издањима класичних Отаца Цркве првих векова, која су приређивали римокатолички теолози и издавали их у грчком оригиналу, са латинским коментарима и углавном са латинским преводом, и то често у фолио формату. Ове књиге дају Стојковићевој збирци изглед монументалности и озбиљности какве се ретко где код нас имају видети: добар пример је, како стоји у нашим старим манастирским инвентарима, „цела опера Златоустова“, тј. 13-томно венецијанско издање (1734-1741) дела Светог Јована Златоуста у редакцији Бернара де Монфокона, које је толико велико и тешко да га једва три човека одједном могу понети. Таквих издања Светих Отаца (Григорија Богослова, Василија Великог, Јована Дамаскина, Атанасија Великог, Климента Александријског…) има још доста, а о њима ће бити још речи. Има, поред тога, још много теолошких дела која чине класичну ризницу учености свог времена, нарочито оних историографског карактера, која би ваљало споменути како би се читаоцу скренула пажња на вредност ове збирке: то су, рецимо, Conciliengeschichte К. Ј. Хефелеа (у шест томова), Неандерово дело Allgemeine Geschichte der christlichen Religion und Kirche у једанаест томова, Historia ecclesiastica Де Гравесона у девет томова, Annales ecclesiastici Чезареа Баронија у дванаест томова, итд.[38]
Очигледну Стојковићеву склоност ка историји показују и многа друга дела која је добавио за себе. Он није себи дозволио да му у библиотеци недостаје Рајићева Историја (издање из 1823), иако она већ у то време све више постаје културна него научна вредност, али је свакако њено поседовање било ствар патриотске свести о великим српским људима и њиховим делима; уосталом, та Историја била је једино што се барем својом волуминозношћу могло противставити страним историјама. А њих је Стојковић волео да има и као изворе: поседовао је и Херодота у осам књига, као и чувени Сorpus scriptorum historiae byzantine у 47 томова под Нибуровом редакцијом (Бон, 1829-1842). Од мноштва историографских књига, којима његова збирка обилује, поменућемо само оне најважније савременике или нешто старије научнике, од којих неки данас представљају класику те научне гране. Ту је на првом месту Едвард Гибон са својом Римском историјом, коју је читао у немачком преводу, објављеном у Лајпцигу 1854. у дванаест томова малог формата као треће издање, а са њим и чувени Ернст Курцијус и његова тротомна Грчка историја (Берлин, 1861). Има ту и обимних прегледа опште историје, као што је Allgemeine Weltgeschichte В. Менцла у дванаест томова, или дела тада радо читаног немачко-угарског популарног историка И. А. Феслера, превођеног и на српски, чијих је књига имао чак деветнаест (између њих и десетотомну Историју Угарске). Једна од круна овог дела Стојковићеве библиотеке су и Хердерова Дела о философији и историји у шеснаест томова. Поседовао је он и остало што је Хердер написао и што је касније сабрано на овај начин: Дела о религији и теологији обухватају дванаест, а Дела о књижевности и уметности целих осамнаест томова.
Стојковићева библиотека не обилује књижевношћу, али оно што има представља класику, или ранијих векова, попут Сервантеса и Дантеа у немачком преводу, или 18. и 19. столећа. Налазимо у њој неколико немачких класика 18. века у облику сабраних дела, попут Гелерта (у десет томова), Виланда (43 тома), Геснера (пет томова) и Шилера (дванаест томова). Савременика једва да има, а важно је нагласити присуство Пушкинових сабраних дела (Санктпетербург, 1859, у шест томова) и Љермонтовљеве поезије (Лајпциг, 1862). Но, Стојковић је био човек темељног класичног образовања и интересовања, и стога је имао сву силу класичних античких аутора, који захватају велики део његове збирке. Ту су редом Цицеронова сабрана дела на латинском у четрнаест томова, Хорације, Корнелије Непот, Вергилије, Хомер, Платон (на руском), Курције Руф, Тит Ливије, Лукијан Самосатски у девет књига, Лукреције Кар, Епиктет, Марцијал, Овидије, Ксенофон у петнаест томова, Гај Петроније Арбитер, Плиније Млађи, Плутарх, Проперције, Квинтилијан, Сенека, Страбон, Светоније, Тацит, Теренције, Тукидид, Тит Ливије у тринаест томова, и још много мањих античких списатеља. Овом низу треба додати и Фабрицијеве збирке Bibliotheca graeca у једанаест томова и Bibliotheca latina у шест томова.
Истог је духа и порекла Стојковићево веома широко филолошко интересовање, које сеже од класичних језика, преко средње- и западноевропских до словенских. Тешко је набројати све граматике, рецимо, латинског и немачког језика, мноштво најразличитијих вишетомних једно- и вишејезичних речника (рецимо, Кампеов Wörterbuch der Deutschen Sprache у шест томова, или Vollständigstes Wörterbuch der deutschen Sprache В. Хофмана, такође у шест, и то врло обимних књига) и приручника школског типа различитих нивоа. Налазимо и граматику хебрејског, затим и санскрита, па чак и албанског језика. Ту су и класични научници нешто старијег доба, попут Аделунга. Оно што је можда најважније јесте веома бројно присуство словенске науке о књижевности и језику, на разним језицима, такође у облику граматика, речника, теоријских студија. Општесловенски културни и научни интерес, не мање и пансловенску солидарност, показује постојање књига Даничића, Миклошича, Востокова, Поликарпова, Гиљфердинга, Добровског, Микаље, Мицкијевича, Колара, Палацког, деветотомног Шафарика…
Како бисмо барем донекле још осликали ширину Стојковићевих интересовања, навешћемо и да је био власник приличног броја књига из области природних наука, од којих поједине могу неке и зачудити. Имао је рецимо, сабрана дела Чарлса Дарвина у дванаест томова, на немачком језику; много говори чињеница да их је купио већ као стар човек, јер је издање које је себи набавио излазило у Штутгарту од 1875. до 1878, што нам најбоље говори колико је дуго будним и младалачки радозналим одржавао свој дух, пратећи и све оно што је представљало дух времена у науци која му по образовању није била блиска, али је улазила у широк круг његових склоности. То ћемо најбоље потврдити ако додамо да је поседовао и укупно седам књига Лудвига Бихнера издатих у исто или нешто пре тог времена. Ништа од тога не представља случајност, што показује и чињеница да је Стојковић у својој збирци имао и Лафатерову некад врло популарну Физиогномију, а његова занимања су се пружала и на остатак живог света – један од најлепших примера је Бремов Живот животиња, десетотомно илустровано лајпцишко издање (друго уопште), такође са краја седамдесетих година. Ако је у том касном животном добу Стојковић био тако живо заинтересован за дело које је у међувремену постало класично и које смо сви читали као деца (наравно, у кратком изводу), белодано је јасно и како је успео створити тако велику и разноврсну библиотеку. Стога се и није чудити што овако можемо набрајати још дуго: читао је он и Александера фон Хумболта (Космос, у пет књига), као и шеснаестотомну Манертову Грчко-римску географију. А у његовој библиотеци затечено је и једно од најмонументалнијих и најлепших дела европског издаваштва, чувени Марсиљијев Опис Дунава (Амстердам, 1726, у шест томова величине 53 cm).
Арсеније Стојковић био је, дакле, библиофил. Његова општа монашка скромност имала је као у огледалу једну скривену страст, књигољубачку, која се није, како то некад бива, свршила ни њему самом ни коме другом на штету, него напротив, на корист. Својом библиотеком бавио се свесно, као целином, о чему јасно говоре поједини детаљи. Први се тиче њеног спољашњег изгледа. Одавна је нестао обичај посебног, по својој вољи повезивања књига, па је и књиговезачки занат данас као самостална и искључива делатност врло редак, али у оно доба било је другачије. Било је уобичајено да се књиге могу куповати повезане или неповезане: у другом случају је о томе бринуо сам купац. Арсеније Стојковић се одлучио да ради управо тако, вероватно и зато да би својој збирци дао допадљив спољашњи вид. Стога је давао да се његове књиге повезују у кожу, чиме их је не само доводио у употребљиво стање, погодно и за даље чување, него остваривао и своје естетске намере, па библиотека данас изгледа и споља као компактна целина, без превише детаља који излазе ван предвиђеног визуелног оквира. Затим их је потписивао, доследно на два начина: књиге на ћирилици старим стилом: Стойковичь, а латиничне Sztojkovics (ретко: Ex Libris Arsenii Sztojkovics). Но, има велик број књига без потписа, а тај недостатак показује нам да у томе има неког система, који нас упућује поново на питање начина набављања књига, тачније њиховог порекла. Ако непотписане књиге уопште нису редак случај, значи да за то има доброг разлога. Арсеније Стојковић дошао је на место које је већ било богато књигом (мада никад нећемо сазнати како је у то доба могла изгледати и где се налазити епархијска библиотека, као и неке друге збирке књига којих је морало бити), просто зато што је он, рачунајући само од Велике сеобе, био четрнаести по реду будимски епископ, а сваки од њих је морао имати некаквих својих књига. О њима најчешће не знамо скоро ништа, а једини извор су саме књиге уколико су биле од ког епископа потписане. Таквих случајева је мало, али сасвим довољно да установимо оно што нам је потребно, а то је да је Арсеније Стојковић, наследивши будимску катедру, наследио уједно и неке од књига својих претходника. То је могло бити и њихово непосредно завештање, о чему нам говоре јасно записи са неких књига, где Василије Димитријевић, који је епископ будимски био цело столеће пре Стојковића († 1748), казује да је књигу купио и завештао да по његовој смрти остане „будућим наследницима господи браћи епископима“ (Каталог, бр. 103). Тако су се заиста те књиге нашле у Стојковићевим рукама, чиме је завештање испуњено.[39] То значи и да су многе друге књиге морале остати иза његових предшаственика, и свакако је то разлог што их он није потписивао, очигледно их не сматрајући својим у пуном смислу, јер као што их је наследио он, тако је требало да их сачува за своје наследнике. Ипак, оне су, кад је по његовој смрти поведена административна брига о тој библиотеци, која јој је дала коначан изглед, у њој запечаћене као њено власништво, те сада представљају један од најбољих њених делова. То се пре свега односи на књиге које смо већ спомињали – на римокатоличка фолио издања Отаца Цркве, која потичу из 17. и 18. века, као и на књиге које су сами Грци штампали, највише у Венецији у 18. веку, а потом, од краја тог века, и у Бечу, а понешто и у Пешти. Огромна већина тих књига нема Стојковићев потпис, а разлог је управо тај: оне су представљале наследство, које није било само његово, него и свих који после њега дођу на трон будимских епископа.[40] Ово се са великом сигурношћу може рећи и за старије богослужбене, па и богословске књиге руског порекла којих сада има у његовој збирци, а које такође већином нису потписане.
Библиофилија Арсенија Стојковића најбоље се, међутим, даје приметити по детаљима који неће бити одмах видљиви, а који су скривени у регистрима ове књиге, од којих је један хронолошки. Са чуђењем или дивљењем схватиће се да је он свесно ишао ка оном најранијем раздобљу штампарства, књигама које зовемо инкунабулама. До њих није успео доћи, али је зато своју збирку украсио латинским палеотипима (Каталог, бр. 534, 595, 956, 979, 1534, 1622, 1633, 1921, 2209, 2487, 2574, 2684, 2909, 3043). Већина носи његов потпис, из чега је потпуно јасно да их је набављао за себе смишљено, свакако не толико што су му били потребни за читање (јер се могло доћи до новијих издања), но што је волео да их има. Но, да се не би због овога стекао погрешан утисак, рецимо да је он пре свега био велики читалац, што се да видети по извесним појединостима у саставу неких вишетомних наслова, каквих је поседовао много. Неке од њих, до којих му је било нарочито стало да их има, није му било лако набавити, јер очигледно нису више постојали у комплету. Тај проблем је решавао тако што је, и то у случају наслова који су више пута издавани, тражио и налазио било које издање до којег му је било могуће доћи, како би из неколико различитих саставио свој комплет. Разуме се да је у свему томе морао уложити прилично напора, јер се ваљало непрестано обавештавати и тражити, што је у оно доба било много теже него данас. А српски православни епископ Будима истраживао је свакако и по ондашњим антикварницама, јер немали број његових књига, нарочито оних старијих, носи на себи трагове некадашњих власника.
*
Овај кратак опис библиотеке Арсенија Стојковића требало је да заинтересованом читаоцу, који ће њеним каталогом ходити као кроз какву чудну шуму, оцрта главне правце кретања, покаже основне кординате њеног пружања просторима европске и светске културе, и да му пружи први доживљај њеног укуса и мириса, како би га заинтригирао да се сам отисне даље. На том путешествију виђаће и знаке који ће му много тога рећи о самом њеном творцу. Јер не мора се унапред познавати његова биографија – као што је нисмо познавали како треба ни ми које је сретна судбина довела да се с овим књигама блиско упознамо – да бисмо умели схватити њен скривени метајезик, којим она приповеда о стварима које се никако не даду видети у сувим лексиконским одредницама. Лична библиотека, као засебан живи организам, јесте документарни филм о њеном сопственику. Она говори о њему можда и оно што сам не зна, и што свакако неће знати, самим тим што ће га далеко надживети и показати га у светлу касније историје, која њему по сили природних закона остаје недохватна: тај портрет биће друкчији од онога какав су сликали савременици, расположени или нерасположени према њему. Отпашће сва наплавина дневних догађаја, оно што је некад било важно, а за шта више нико и не мари, и остаће само оно што је прочишћено „мајсторским решетом“ као злато претапано у ватри.
Арсеније Стојковић је стварао своју библиотеку готово до свог „последњег издиханија“, о чему говоре и године издавања појединих књига. Ако је, богословски гледано, Будимска епархија била његова мистичка невеста, онда му је ова библиотека била најмилија сапутница. Неминовно је да се човек, како му се све више ближи неизбежна кончина, стане размишљати и о ономе што је за живота стекао – коме ће, шта и зашто оставити. Према канонском предању, имовина монаха остаје његовој заједници: манастиру или епархији, мада се по државним законима у имовинску расправу укључују и сродници, због чега се дешава да многе ствари, које би биле од изузетне важности за општу културу и историју, нестану из манастира или епископских резиденција где им је природно станиште, па се после распродају по тржницама и вашарима. Овакве библиотеке, због своје величине, наследницима често чине велики проблем: једно што их немају где држати, а друго што им готово по правилу није стало да их сачувају, па и не знају шта би с њима подузели. Зато их њихови власници, уколико успеју, дарују обично пред смрт као легат, чиме су многе наше велике библиотеке веома обогаћене. Место на коме се чува библиотека Арсенија Стојковића, за разлику од таквих великих библиотека, самим својим карактером чини да такве целине представљају речити део приповести о историји књиге везаној за један простор. У великим библиотекама такви се тектонски слојеви не виде добро на први поглед, али на местима затвореног типа, као што су управо епископски дворови, та се историја даје пратити као на сликама. Тако је, на срећу, Стојковићева библиотека остала тамо где је настала, као завештање свог творца не само будућности, него и прошлости, јер својим духом подиже из заборава и све оне православне који су вековима ходили „горњом земљом“, рађајући сељаке и племиће, свештенике и ратнике, сликаре и песнике, сусрећући се са светом од туђег рода широм Европе, чувајући и стварајући свој посебни идентитет. Смештена између старе епархијске библиотеке, у коју су сабирани рукописи и стара српска печатана књига из целе епархије, и личних библиотека будимских владика Георгија Зубковића и Данила Крстића које сежу све до наших дана, она је један од најлепших делова српског историјског мозаика горње Паноније, чије слагање, на местима где су Срби још давно удахнули свој дух, упркос свему још није довршено.
Жарко Војновић
[1] Андра Гавриловић, Знаменити Срби, 2, Загреб 1903, 25; Радослав Грујић, „Стојковић, Арсеније“, у: Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, 4, Загреб 1929, 461; Сава Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд 1996, 36. Ова информација је свакако преузета из старије литературе о Стојковићу, као што је чланак у календару Орао за 1875. (ст. 67).
[2] Милош Деспотов, Мокрински српски именослов : 1757-1817, Кикинда 2012, 258.
[3] Исто, 96. Филип је умро већ 26. 12. те године (исто, 212).
[4] Васа Стајић, Великокикиндски диштрикт : 1776-1876, Нови Сад 1950, 389.
[5] Деспотов, 104, 111. Симеон је поживео годину дана и умро 2. фебруара 1811. (исто, 220).
[6] Антоније Арнот, Виргинія или Крвава жертва освобожденія, Будим 1832, 87.
[7] О овој школи видети: Nikola Gavrilović, Srpsko-rumunsko klirikalno učilište u Vršcu (1822-1867), Novi Sad 1983.
[8] Ови подаци се сусрећу мање-више у свим краћим написима о Арсенију Стојковићу. Овде су наведени према тексту „Арсеније V. изабрани српски патријарх“, објављеном у календару Орао за 1875, ст. 67-76 (написаном свакако 1874), који је уредио Стеван В. Поповић. Пошто је објављен за владичина живота, може се претпоставити да су подаци у њему ваљани.
[9] У Вршцу је предавао, у складу са ондашњим приликама, неколико предмета: догматику, црквену историју и тумачење јеванђеља (Gavrilović, 90). То ће се одразити и на његовог штићеника Стојковића. Нако је после две године прешао за предавача у Карловачку богословију, где ће убрзо за њим стићи и он: Иларион Руварац, „Шта се и како се и с које се стране досле покушавало, да се и код нас оснује семинарија за кандидате свештеничког реда?“, у: Глас истине, 4, 1887, 56.
[10] Орао, 68
[11] „Арсеније Стојковић, владика будимски“, у: Српска зора, 7 (1879), 131.
[12] Орао, 68.
[13] Руварац, нав. дело, 9 (1887), 137
[14] Орао, 68.
[15] Руварац, нав дело, 4 (1887), 56.
[16] Тодор Стефановић Виловски, Светли и тамни дани, Београд 1985, 82-83.
[17] Орао, 68-69.
[18] Тако је размишљао пакрачки владика Никанор Грујић, који је чак сматрао да је Стојковићева неодлучност нанела штету српској аутономији, јер је дала могућност влади да се убудуће директно меша у избор патријарха, што је представљало у ствари крах саме аутономије (Автобиографија Никанора Грујића, Сремски Карловци 1907, 143-144, 172-174). Каква је била политичка атмосфера тог доба, показује чињеница да је и сам Грујић, који је иначе важио за великосрбина, од стране либерала, наклоњених секуларизовању и реформисању Цркве по протестантским моделима, био излаган највећим погрдама и оптуживан за издају. У тој ситуацији било је апсолутно немогуће постићи било какво јединство народа, о коме се толико говорило.
[19] Димитрије Кириловић, Српски народни сабори, 2, Нови Сад 1938, 9-12.
[20] Исто, 6.
[21] Исто, 16-17.
[22] Исто, 40.
[23] „Арсеније Стојковић“, у: Србадија, 2 (1874), 44.
[24] Орао, 67, 74, 75.
[25] Српска зора, 7 (1879), 131.
[26] Лаза Костић, О политици. О уметности, 2, Нови Сад 1990, 75.
[27] „Нарочито је освајао све нас својом ваздан једнаком љубазношћу, која није никада прелазила у крајност, него је увек одговарала његову високом чину и његовој импозантној личности. Па опет, поред његове достојанствености, умео је бити питом и смирен, онако отприлике као што себи замишљамо црквене светитеље. За њега се говорило у кругу његових потчињених да је био врло строг, али да се није умео љутити. Његови су се свештеници и остали млађи више бојали његова блага укора, него макакве иначе озбиљне казне … Умео је као ниједан од њих [од епископа] да истраје у борби, стоички да подноси тешке ударе судбине, чврсто собом да влада и јуначки да се одупре свакој неправди и сваком насиљу, којим би се претило његовом личном поштењу и његовом политичком уверењу. Да је како живео у прво доба хришћанства, када се за веру умирало на губилиштима, он би јамачно имао све подобности за мученика, какав је био св. Стеван, кога су засули камењем … И владике, и ми народни представници, подједнако смо се трудили да му у свакој прилици укажемо оно поштовање које је својим патриотским држањем заслужио. Бејаше лепо гледати како сви посланици устају на ноге кад год би епископ Арсеније улазио у саборницу и како старац редовно све присутне поздравља речима ‚Помози вам Бог, браћо!‘, на што му се сабор unisono одзива громким узвиком ‚Бог ти помогао, Владико!‘ То бејаше одликовање које се иначе на сабору признавало једино патријарху као глави цркве и као председнику конгреса, а никако епископима.“ Т. Стефановић Виловски, 78-89.
[28] Орао, 69-70.
[29] Олга Микић, „Архијерејски портрети у двору епископа будимских у Сентандреји“, у: Сентандрејски зборник, 1 (1987), 51.
[30] „† Арсеније Стојковић“, у: Српски Сион, 16 (1892), 267.
[31] Уопште о питању монашких библиотека: Жарко Војновић, Српске манастирске библиотеке до краја XVIII века, Панчево, 2019, 247-267.
[32] Од користи је у овом контексту поменути Стојковићевог непосредног претходника на будимској катедри, Платона Атанацковића. Већ је он поседовао позамашну библиотеку, чије је делове штедро умео раздељивати српским институцијама, као што су Матица српска (787 књига) и Српска православна велика гимназија у Новом Саду (218 књига). Колика је та библиотека могла бити, сведочи чињеница да је упркос томе по његовој смрти 1868. у њој затечено 775 дела у преко 3600 свезака (в. о томе више: Душица Грбић, „Библиотеке епископа у Библиотеци Бачке епархије“, у: Легати и библиотеке целине, Београд – Крагујевац, 2016, 195-216; Светлана Вучковић, „Књиге епископа Платона у новосадским збиркама“, у: Исто, 217-227).
[33] Надежда Р. Синдик, Мирослава Гроздановић-Пајић, Катарина Мано-Зиси, Опис рукописа и старих штампаних књига Библиотеке Српске правослане епархије будимске у Сентандреји, Београд, Нови Сад 1991, бр. 126. Потписао га је у Мокрину 16. децембра 1809. Очигледно да је овај рукопис доспео у Сентандреју преко његовог сина и тако остао до данас у епархијској збирци.
[34] Живан Милисавац, Историја Матице српске, 1, Нови Сад 1986, 670. Будимски владика није тамо седео беспослен. Између осталог, добијао је на рецензирање књиге понуђене Матици српској за издавање. Тако је дело једног митровачког свештеника, коју је први рецензент веома похвалио, он оценио као противно црквеном уставу, литургици и историји Цркве, због чега га не би требало објављивати (исто, 733). После две деценије постао је и почасни члан Српског ученог друштва (Гласник Српског ученог друштва, 38 (1873), 314). Примљен је на предлог Гаврила Витковића, Владимира Јовановића и Стевана Бошковића. Ово је најбоља потврда постојања распрострањеног гласа о његовој учености и према томе достојности да буде члан Академије, иако се сам није бавио писањем.
[35] Стојковић је овде записан као протосинђел манастира Јазак, а то је важан податак који смо само овде успели пронаћи, јер се као његови манастири, како смо навели, помињу само Раковац и Гргетег.
[36] Део библиотеке коју је стекао пре одласка у Будимску епархију 1853. године свакако је стигао са њим, што видимо по неким записима на књигама које су му поклањане пре тога, као што је посвета Александра Стојачковића (Каталог, бр. 419) или запис самог Стојковића на књигама дарованим му од митрополита Стефана Станковића (Каталог, бр. 113, 233, 424), уз већ поменуту Магарашевићеву књигу.
[37] Знатан број наслова повезан је у једне корице са другима, а таквих случајева је преко 320. Сваки такав привез узет је као посебна ставка каталога, због чега је каталошких јединица више него примерака књига.
[38] Било би још доста тога да се каже о теолошком делу ове библиотеке. Стојковић је, например, имао посебну наклоност ка црквено-правној литератури, па је стога поседовао велики број извора из те области историје Цркве, објављиваних од западних (попут Бевериџевог Синодикона из 1672. у два обимна тома) као и православних научника (као што је чувена шестотомна Синтагма Ралиса и Потлиса издата средином 19. века у Атини). Не треба посебно наглашавати ни да је имао мноштво издања Библије на различитим језицима и у различитим варијантама.
[39] Како је једна од ових књига и куда све путовала, и каква уопште може бити њихова судбина, показују даљи записи на једној од Димитријевићевих књига: године 1738. (дакле, пре његове смрти) она је некако доспела у руке патријарха Арсенија IV Јовановића, који је на њој оставио запис о свом путу из Сентандреје у Беч, да би је после скоро стотину година негде пронашао и откупио Петар Рајић, како би је вратио где припада (при чему се свакако руководио Димитријевићевим записом), па ју је предао будимском владики Пантелејмону Живковићу (Каталог, бр. 159), да би на крају стигла Стојковићу.
[40] Иако није прилика шире говорити о старијим књигољупцима међу будимским епископима (попут већ поменутог Платона Атанацковића), овде се ипак мора рећи нека реч о епископу који је оставио за собом вероватно већину тог мноштва грчких и грчко-латинских књига. То је Дионисије Папајанусис Поповић, будимски владика од 1791. до 1828, Грк по рођењу, који је стога одржавао блиске везе са угарским грко-цинцарским кругом, у коме је било учених људи. Један од њих био је Георгије Завирас, чије записе налазимо на неким од ових вредних, подразумева се и скупоцених књига. Дионисије Поповић имао је намеру да у Будиму отвори богословски семинар, због чега је направио план превођења и издавања књига, са чим се и започело, али посао није доведен до конца (иза њега је остало доста теолошких рукописа, који вероватно представљају преводе Луке Милованова са грчког – в. Димитрије Е. Стефановић, Милеса Стефановић-Бановић, „Инвентар српских ћирилских рукописа у Мађарској (XIII-XIX век)“, у: Археографски прилози, 34 (2012), бр. јед. 78, 82, 89, 122-124, 136-145, 162). Претпостављамо да су у томе битну улогу имале баш ове Завирасове грчке књиге, којима се Поповић највероватније у ту сврху служио, па су му коначно неке од њих и остале, да би потом дошле до Арсенија Стојковића, у чијој су се библиотеци задржале до данас, иако би било природно да из тих разлога буду у Епархијској библиотеци.
