У недељу, 02. марта 2025. године, свету Литургију у Благовештењској цркви у Сентандреји служили су протојереј-ставрофор Војислав Галић и протосинђел Варнава Кнежевић. На крају свете Литургије у присуству верног народа прочитана је молитва пред почетак Великог поста. О прочитаном одломку из Светог Јеванђеља беседио је отац Војислав Галић.
Данашње Свето Јеванђеље по Матеју:
„Рече Господ: ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. 15. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша. А кад постите, не будите суморни као лицемјери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“
Ето, драга браћо и сестре, у данашњем Јеванђелском тексту имамо тачно упутство како треба да се понашамо за време великог и часног поста. Али то, као што ни једна друга реч Еванђеља није само реч за известан период, него за цео наш живот, даје нам у ствари упутство како треба да се односимо за цело време нашег земаљског живота према својим ближњима – односно према људима са којима живимо, са којима се сусрећемо, који нас окружују, и према творевини која нам је од Господа Створитеља неба и земље, дата на чување, на неговање и најзад ради привођења ње онамо где је и наш циљ – Господу у наручје, у живот вечни.
Јер, све је томе усмерено од Адама до Христа, па до данашњих дана. А тако ће и за генерације после нас бити спасења у колико схвате и прихвате Христа Господњега , који је на овој земљи поживео са нама управо онако како то Бог Отац очекује од Човека: поживео је ради тога да сједини створену природу са нествореном – Бога и човека, твар и Створитеља.
И од нас се очекује то исто – али пошто смо ми обични грешни људи, све то што је Христос учинио ми треба да чинимо у Христу – а то значи да прихватамо са вером и слободном љубављу Његово дело, како би то дело постало и наше дело. Тако ћемо кроз Његову послушност и ми постати послушни, кроз Његову жртву и ми себе жртвовати, кроз Његово васкрсење и ми васкрснути и у Њему сести Богу с десне стране, јер је то место које је од пре постања света припремљено Сину Човечијем.
Јер, живота, драга браћо и сестре, нема изван Бога. То можете схватити буквално. Изван Бога је непостојање у које нас води смрт. Ако, дакле, промашимо пут и кренемо мимо Христа, нећемо стићи до Бога, него у ништавило.
Ето, зато смо ми у Цркви – јер Црква јесте Христос овде на земљи после Његовога узласка на небеса. Он сам нам је рекао: Нећу вас оставити сироте и Где сте двоје или троје сакупљени у име моје онде сам и ја међу вама.
Тако је и учинио – сакупио нас је у Цркву која је Тело Христово – дао нам је да се што присније сједињујемо са Њим већ овде и сада – дао нам је свето Причешће у Св. Литургији. Наше је само да верујемо и да долазимо, и да у тој Заједници Цркве препознајемо Христа који дела кроза све векове до данас и делаће докле поново Он сам не дође у сили и слави да учини суд свету и да се покаже јасно све што је Господ предвидео да би спасао свет.
Зато нека му је слава и хвала кроза све векове векова. Амин.
