Свети Архијерејски Сабор Српске православне цркве на свом редовном заседању у мају 2025. године, канонизовао је и у ред светих прибројао исповедника православља Кирила Бездинског, са даном прослављања 12. октобра.
Молитвама Светог Кирила Бездинског Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас.
Житије:
Кирил је рођен као Константин у свештеничкој фамилији у Баошићу у Боки, селу на обали, које је у вријеме Млечана припадало Топаљској комунитади. Отац му беше Јован, а мајка Анђа. Рођен је 1791. године, а крштен је 15-ог септембра исте године у баошићкој цркви Светог Оца Николаја, где и данас постоји натпис који је начињен 1899. године за тај догађај. Отац Кирил потиче из свештеничке породице, наиме, његов деда је био отац Симеон, два рођена стрица, Марко и Никола, били су свештеници, брат од стрица Марка, Алекса, такође је био свештеник, као и његов син, Кирилов братанац.
Главни извор за животопис оца Кирила је његова Аутобиографија коју је писао у затворима Аустрије, а која је штампана трудом земунског пароха, протојереја Димитрија Руварца.
Константин је 1798. године почео да учи школу код попа „Мојсеја из Срема“ у родним Баошићима, али је то трајало свега неколико дана. Недуго затим Константинов рођак Алекса, свештеник, отворио је своју школу те је Константин почео да учи код њега. Када је својој породици рекао да жели да се определи за монашки чин, томе се успротивио отац говорећи како је телесно слаб. Међутим, Константин је чекао прилику и измолио је свог рођака, оца Алексу, да га у манастиру Савина представи часним оцима савинским. Са савинским калуђерима и Грбљанином архимандритом Никанором Богетићем сусрео се 25. маја 1805. године. Отац Никанор је припадао старом савинском братству које је на челу са игуманом Данилом Рајовићем између 1776. и 1799. године подигло Велику манастирску цркву. Тако је Константин, без обзира на противљење свог оца који је тад био у Смирни, примљен у савинско братство.
Прикључењем овом братству добио је могућност и да посматра све догађаје у Боки у доба француске експедиције и запоседања Боке, јер сви главни догађаји су се одвијали у Савини. Он у својој Аутобиографији описује и долазак митрополита Петра I Петровића у манастир, те за Бокеље драгоцену акцију руског адмирала Сењавина 1806. и 1807. године.
У доба руског владања преминуло је неколико савинских калуђера те је братство, у бојазни да манастир не запусти, а истовремено се плашећи корака француске окупационе власти, одлучило да затражи да се Константин замонаши. Тако је 20. новембра 1808. године замонашен Константин Цвјетковић добивши име Кирило по Светом Константину Философу. За ђакона је рукоположен 24. јула 1812. године у Врлици. Рукоположен је у цркви Светог Николе од епископа далматинског, бококоторско-дубровачког и истријског Венедикта Краљевића. У Шибенику је 14. јуна 1814. године унапређен у чин архиђакона, а већ следеће 1815. године, 21. новембра, у катедралној цркви у Шибенику, рукоположен је у свештенички чин. Јула 1817. године примио је синђелију којом му се додељује шибенска парохија. Као протосинђел, Кирил је био лични секретар владике Краљевића, тако да је међу првима открио његове погубне намере да поунијати далматинску православну епархију. Радећи у шибенској епископији, отац Кирил се показао као велики бранитељ православља.
Приређивач Аутобиографије верује да је отац Кирил представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније. То је био разлог да аустријске власти, преко владике Краљевића, преместе Кирила у манастир Крку 20. априла 1821. године, а након побуне шибенских Срба, те покушаја атентата на Краљевића, на Духове 1821. године, допао је у истражни затвор у Шибенику. Пуне четири године и три месеца провео је у шибенској тврђави Љуљевцу, а потом је осуђен на двадесет година тешке робије под оптужбом да је био међу организаторима шибенске буне. Тамновао је најдуже у Градишки, а на слободу је изашао 12. фебруара 1846. године, али му аустријске власти нису дозволиле да оде у Далмацију или у родну Боку Которску, већ су га упутиле у банатски манастир Бездин.
Међутим, из до сада непознатих бележака бездинских монаха дошло се до нових сазнања о доласку протосинђела Кирила у Бездин и његовом боравку у том манастиру.
„Дугогодишњи бездински старешина игуман Пантелејмон (Дошен) оставио је биографске белешке о многим бездинским монасима, па и о протосинђелу Кирилу. Према његовој белешци, долазак протосинђела Кирила у Бездин збио се овако:
Године 1842. помилован је од Фрање Јосифа I, с тим да даље робовање настави у једном од српских манастира; одређен му је манастир Бездин.
Братство манастира Бездин одржало је 13. августа 1842. Братску седницу, на којој је протосинђел Кирило примљен у манастир: Бр. 10/842.
Записник братске седнице братства манастира Бездина од 13. Августа 1842. године. Јеромонах, парох шибенички, Кирило (Цветковић), бивши иногда у Далмацији, свевисочајшим помилованијем из Глубическаго, в њемже пребиваније затвора отпушчен и в манастирје всевисокијем расположенијем превасходитељственагогосподина Графа канцелара, прочеја казни својеја времја издржати имушћи, упутствујетсја сјемо милостивијем писанијем Јего Високопреосвештенства Епископа нашего од 12. маја т.г.
Закључено јест: Сходнија ради вједомости и управљенија нашего, сијеистоје здје назначити.
Не откривајући извор, игуман Пантелејмон наводи и детаље о казненом чамовању протосинђела Кирила у Бездину:
Кад је протосинђел Кирило (Цветковић) дошао у Бездин да и даље робује, братство манастира Бездина сазидало му је једну малу собу на тавану манастирском са северне стране: 2 м широку, 3 м дугачку, 2 м високу, са два мала прозорчића од таванског зачеља, а у једном крају клозет. И овде је чамио мученик српски… пуне три године дана.“
Игуман Пантелејмон као потврду чињенице да је протосинђел Кирил већ 1842. године био у манастиру Бездин помиње писмо професора Задарске богословије Петра Лупулова упућено архимандриту Самуилу (Маширевићу) 23. марта 1843. године где, између осталог пише: „Поздравите протосингела Кирила (Цветковића), хероја и мученика за Православље у Далмацији“.
Тако је протосинђел Кирило, у ствари, помилован од стране Фрање Јосифа I под условом да остатак казне проведе у неком српском манастиру, за шта је одређен манастир Бездин. Своје робовање је завршио 12. фебруара 1846. године и од тада живи у манастиру као сабрат, а 1847. године је примљен у братство.
О страдању и нечовечним условима у тамницама Аустроугарске монархије најупечатљивије сведочанство нам даје писмо протосинђела Кирила из Градишке фебруара 1838. године Српској православној општини у Трсту: „Ја бих вами описао потанко прогоненија и напаствованија, која сам прије мога нешчасног паденија поднио, строго судилишчно са мном поступање, подземновлажне и ужасномрачне тамнице, претешке вериге и остала поруганија, непрестана воздиханија и чрезмјерне горке сузе и печалне туге и невољу, што сам у врјеме четири љета и три мјесеца под испитом, а једанаест љета и четири мјесеца од суђења претрпио, и чемерности у мојим крајним начином опечаљеним прсима прождро, но за то способан не бих био изјаснити се, -јер су такова била, да никакав разбојник, ни хишчник, ни самога царства издајник поднио није, колико сам ја, нити су онако звјерообразном свирјепости с њима поступали, како су са мном…“
Игуман Пантелејмон оставио је још података о боравку протосинђела Кирила у Бездину:
Актом 69/1849. од 19. фебруара 1849. Преосвећени епископ темишварски, „по налогу Јего Свјатости господина патријарха нашего од 17. текушчих, јеже известије Чесности Вашеја Цветковића протосингела поведенија за целоје време од којего он в Бездиње находитсја прислати му, сим препоручујем Честности Вашеј да нам вопросноје известије поднети ускорите“. Архимандрит бездински 1. марта 1849. године одговара Преосвећеном епископу Пантелејмону (Живковићу) између осталог, следеће:„Пробављеноје Јего протосингела Цветковића в Бездиње време на два периода узоб разделити се может, и убо: Перва, на четири љета, јаже он под видом всевисочајшеје умекшаније јего казни провел; Второје, на посљеднији три љета, јаже јако свобод и после сви времене братству манастирскому причисљени собрат пробавил јест. О поведени убо често поминајемаго протосингела Цветковића в первом периодуспадајушчем, имате, Ваше Високопреосвештенство, покорњејшеје моје под 3. Фебруара 1846. љета поднесеније и на похвалу касајушчеје чин служашчеје известије. Не могу ни о сем, јаже теченијем посqедња три љета имјејаше поведенијего оно развје добро решчи: повнегда тојже по первом известију, мирољубиви,чесни и примјерни Цветковић, от посљедујушчим времени сам себје подобен остал и новија о имже украшен јест добродјетљ открил јест. А тија сут: искреност, вјерност и приљеженије, с којими и служба церковнаја повјерена јему соборни струки икономическија, од времени причисљенија својего братству бездинскому даже до сего дне отправљајет“. На основу овог, и многобројних других извештаја протосинђел Кирило је 1852. године награђен правом ношења црвеног појаса.
Из писма послатог марта 1857. године синовцу Николи Цвјетковићу, пароху у Баошићу, сазнајемо о обољевању и разореном здрављу након доласка у Бездин. Ово писмо можемо схватити и као својеврсну ауторову опоруку након упорног одбијања аустријских власти да му одобре премештај у манастир Савину и сазнања да ће умрети ван „родног отечества“.
Датум смрти протосинђела Кирила, 28. септембар 1857. године, прота Димитрије Руварац сазнаје од архимандрита бездинског Исака (Дошена). Игуман Пантелејмон наводи 29. септембар и детаље сахране: „Сахрану је извршио један јеромонах из манастира Бодрога са братством манастира Бездина; погребу је присуствовао ђакон варјашки Зака Стојановић и румунски свештеник из Секусића, поп Коста.“
Архимандрит Исак је дао информацију проти Димитрију Руварцу, и то на основу једног писма архимандриа Сергија (Каћанског) од 9. октобра 1857. године, да је протосинђел Кирило сахрањен у манастирској порти, назначивши да нема никаквог споменика. Позивајући се на казивање братства манастира, он каже да је протосинђел Кирило положен „у малу костурницу до јужнијех врата, јер ми млађи рекоше да су ту и покојног игумана Никанора сахранили, и да се види још сандук унутри“.
Међутим, информације које је архимандрит Исак дао проти Димитрију Руварцу о гробу протосинђела Кирила нису биле поуздане. Први је у те информације посумњао бездински игуман Јосиф (Протић) који је имао Аутобиографију чим је изашла и на њој се потписао „својина Јосифа Протића, Кетфељ, 1898“. Он је оставио белешку:
„По казивању манастирске старе и дугогодишwе куварице Јулке Поповић рођене у Печки, прозване Мамика, протосинђел Кирил (Цветковић) је сахрањен са северне стране поред цркве, где има каменити крст без постоља, који крст означује да је ту протосинђел Кирил Цветковић сахрањен, а не у гробници до јужних врата, као што пише у Автобиографији протосинђела Кирила Цветковића, страна 255. У гробници до јужних црквених врата сахрањен је архимандрит Гедеон (Цветић), који је 6. новембра 1878. умро у 60. години живота, и игуман бездински Никанор (Недељковић), који је умро 23. августа/4. Септембра 1894; живео је 47 година. Потписани је био тада у манастиру када је игуман Никанор (Недељковић) умро и у гробници до јужних врата сахрањен. Та гробница је тако мала, да није могло бити више сахрањених осим архимандрита Гедеона (Цветића) и игумана Никанора (Недељковића).“
Овај податак је међу братством преношен с нараштаја на нараштај те је тако јеромонах Мирон (Ненадов) пишући о манастиру Бездину 1932. године напоменуо:
„Вредно је споменути име једног заслужног Србина, протосинђела Кирила (Цвјетковића)… Умро је овде, у манастиру Бездину… а сахрањен је поред манастирског храма према звонику са северне стране, без да има каково обележје или спомен-плочу… Писац ових редова, као сабрат манастира Бездина, више пута му је гроб тамјаном окадио, вином прелио и опојао молитвама за упокојене.“
Из овог казивања јеромонаха Мирона можемо закључити да је у међувремену нестао „крст без постоља“ на који се позивао игуман Јосиф (Протић).
Одлуком Епархијског управног одбора Српске православне Епархије темишварске јула месеца 2011. године извађено је тело протосинђела Кирила и свечано положено у кивот који се налази у манастирском храму.
