Прослава Видовдана у Сентандреји отпочела је светом Литургијом коју су у Саборној цркви служили протојереј-ставрофор Војислав Галић и протосинђел Варнава Кнежевић. На крају свете Литургије служеннје парастос свим новомученицима српским пострадалим од злочиначке руке због имена српског и вере православне, од Косова до данас.
У поподневним часовима служена је вечерња служба, а затим је одржан молебан код Крста на Тргу цара Лазара, на месту где су у манастирској цркви брвнари посвећеној Св. Луки почивале његове мошти које су донесене у Сентандреју у сеоби 1690. године.
Затим је у организацији Самоуправе Срба у Сентандреји приређен наступ женског хора Мироносице из Суботице. Док је у вечерњим часовима на платоу испред Српског црквеног музеја у организацији Културног центра Венац одржан концерт Хора Свети Серафим Саровски из Зрењанина. Пре самог концерта, публику су у име организатора поздравили Зорица Јурковић Ембер, директорка Српског Венца и Андрија Роцков, потпредседник Самоуправе Срба у Мађарској.
Обележавању Видовдана присуствовали су још и Светлана Станковић, конзул Републике Србије у Будимпешти, Пера Ластић, директор Српског института, Митар Кркељић, председник Самоуправе Срба у Будимпешти, Миленко Маргаритовић, председник Самоуправе Срба у Сентандреји, представници Епархије будимске и Града Сентандреје.
Протојереј-ставрофор Војислав Галић, слово на Видовдан:
Данас, драга браћо и сестре, славимо Св. Великомученика косовског кнеза Лазара српског и све мученике и новомученике од косова до данашњих дана. Све оне дакле који су изгинули због своје вере православне, који би остали живи да су се те вере одрекли, да су се Христа одрекли, да су гледали да спасу своје главе, а не своје душе.
Но сви они добро су у срца своја усадили Христове речи које овако гласе: Не бојте се оних који тело могу да погубе, а потом више ншта не могу учинити, него се бојте онога који, пошто погуби, има власт у пакао бацити душе ваше.
Црква Христова, драга браћо и сестре, управо је грађена на тим темељима: на темељима разликовања створеног и пролазног и нествореног и вечног. А оно што спаја та два света јесте љубав. Пре свега љубав Божија – љубав мученичка јер је Бог тако заволео овај свет…Но спаја их и одговор наше љубави који се најјаче пројављује кроз мученичко страдање за Христа, кроз подвиг мучеништва. Смрт, дакле и на једној и на другој страни. Христос страда и умире на крсту, и ми страдамо и умиремо, како год окренемо, било за веру у Христа, било у очајању и без вере. Где је онда промена – питали би се многи?!
Промена је, у томе, драга браћо и сестре, што ми који умиремо са вером, знамо за ту разлику између пролазног и вечног. Св. Максим исповедник каже: Стари завет је сенка, нови завет икона, а истина је будући век. Од будућности зависи, дакле, да ли нам смрт остаје као последња реч суда изречена над нама, или ћемо следујући Христу Господу нашем и ми васкрснути и кроз ту последњу и највећу победу извојевану за нас, задобити живот вечни. Ако задобијемо живот вечни, онда слободно можемо поставити провокативно питање – има ли уопште смрти? То питање апотол Павле овако је поставио радосно узвикнувши: Смрти где ти је жалац, аде где ти је победа?!
Ето, драга браћо и сестре, зато су мученици тако радосно умирали, тако храбро страдали и подносили све муке и патње. Знали су да је та победа над смрћу већ извојевана. Знали су да је живот вечни већ почео. Да су на почетку пута за који сасвим извесно знају куда води – у живот вечни, у наручје Оца небескога, у нераскидиви и најприснији сусрет љубави Бога и човека. Ако у међувремену на том путу има препрека. Ако се испречи чак и сама смрт – радосно и смрти иду у сусрет мученици Христови, јер знају да их после ње чека Господ и обећана награда вечнога живота. Зато наш ђакон Авакум пева „Срб је Христов, радује се смрти“. Јер када стигну, када стигнемо до свога одредишта, па се осврнемо пуни радости и слободни од сваке стеге болести и смрти, шта ћемо рећи – да ли постоји смрт или не постоји. Свакако, пошто ћемо бити живи рећи ћемо да не постоји. Некада давно је постојала, али ју је Богочовек Христос заувек победио за све нас.
У то име, драга браћо и сестре, ја вам честитам данас празник и победу, молећи се Св. Великомученику Кнезу српском Лазару и свим мученицима и новомученицима српским, да нам свима дају снаге, храбрости и радости да подносимо све што нам је припремљено у овоме свету, па ако треба и да страдамо за Христа и да смрти у очи радосно погледамо знајући да нас на крају тамо Господ чека и да је раширио руке своје да нас загрли. Њему нека је слава и хвала у све векове векова. Амин.
