Постоје народи који су оставили трага у историји силом. И постоје народи који су трајали захваљујући духу.
Сила припада времену. Дух припада вечности.
Зато је историја човечанства, у својој најдубљој истини, много мање историја освајања, а много више историја стварања. Јер оно што човек створи у лепоти често надживи и царства и границе и читаве епохе.
Једна фреска уме да преживи векове.
Једна књига уме да надживи државе.
Једна мисао уме да остане жива онда када читави светови утихну.
И можда је управо у томе најдубљи смисао уметности. Она је човеков отпор пролазности.
Човек ствара зато што у дубини свога бића осећа да живот не може бити сведен само на трајање, корист и свакодневицу. У сваком истинском ствараоцу постоји тихо уверење да свет није довршен без лепоте. И да човек, ако изгуби способност да се диви, временом губи и способност да верује.
Зато истинска уметност никада није била само питање умећа. Она је увек била питање духа.
Народ који ствара храмове, слике, књиге и музику — заправо ствара своје унутрашње лице. А народ који престане да ствара, почиње полако да нестаје, чак и онда када споља делује снажно.
Наш народ је кроз векове често остајао без државе, али није остајао без културе. И управо га је култура одржала. Од средњовековних манастира до великих књижевника, од иконописаца, сликара до песника, од тихих преписивача књига до великих уметника нашег времена — трајала је једна иста потреба: да човек остави свет мало светлијим него што га је затекао.
Зато су велике установе културе више од институција. Оне су места духовног памћења. Места на којима један народ учи да не заборави самога себе.
И управо зато је сарадња духовних и културних установа толико важна. Јер вера без лепоте лако постаје хладна, а уметност без духовности је као рам без слике. Тек када се сусретну истина, лепота и смисао, човек почиње да осећа пуноћу свога постојања.
Данас, у времену у коме је све убрзано, бучно и пролазно, човек више него икада има потребу за тишином која уздиже. За лепотом која не понижава. За културом која не забавља, него преображава.
Јер није довољно да човек буде информисан. Он мора бити и унутрашње обликован.
А то је задатак истинске уметности. Она нас учи мери. Учи нас достојанству. Учи нас да постоји нешто што не може бити купљено, нити измерено користољубљем.
И можда ће једнога дана човечанство бити подељено не по богатству или моћи, већ по томе да ли је сачувало способност да препозна лепоту.
Јер тамо где нестане лепоте, временом нестаје и човечности.
А тамо где човек још уме да стане пред дело духа — у тишини, са дивљењем — свет још није изгубљен.
(говор Митрополита будимског г. Лукијана на отварању изложбе „Мат(р)ица за два века“ , поводом обележавања 200.годишњице Матице српске)
У Српском црквеном музеју у Сентандреји отворена изложба „Мат(р)ица за два века“
