У суботу, 29. августа 2026. године, поводом петстоте годишњице Мохачке битке, Његово Високопреосвештенство Митрополит будимски г. Лукијан служио је у Саборној цркви у Сентандреји помен Павлу Бакићу, потоњем српском деспоту, српским великашима и ратницима који су учествовали у Мохачкој бици, као и свим хришћанским војницима пострадалим на Мохачком пољу.
У војсци угарског краља Лајоша II, поред Мађара и припадника других хришћанских народа, учествовали су и Срби, који су у овом великом историјском искушењу раме уз раме са мађарским ратницима бранили своју земљу, веру и хришћанску Европу.
Поводом обележавања овог значајног јубилеја, Митрополит Лукијан упутио је и посебно писмо председнику и члановима Мађарске католичке бискупске конференције, чији архијереји у Мохачу учествују у централном црквеном делу државног и црквеног програма обележавања петстоте годишњице битке.
У писму је Његово Високопреосвештенство указао на дубоку историјску повезаност српског и мађарског народа, значај Мохача у ширем хришћанском и европском памћењу, као и на одговорност савремених хришћана за очување духовних темеља Европе.
Писмо Митрополита Лукијана преносимо у целости:
МАЂАРСКОЈ КАТОЛИЧКОЈ БИСКУПСКОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ
Преузвишеном бискупу Јаношу Секељу,
председнику Мађарске католичке бискупске конференције,
и Преузвишеној господи бискупима
Поводом петстоте годишњице Мохачке битке
Ваша еминенцијо господине кардинале,
Преузвишена господо надбискупи и бискупи,
у Христу поштована браћо,
Поводом петстоте годишњице Мохачке битке, једног од оних догађаја у којима се историја једнога народа додирује са судбином читавог европског простора, у име Епархије будимске Српске Православне Цркве и у своје лично име упућујемо Вама, архипастирима Римокатоличке Цркве у Мађарској, изразе дубоког поштовања, молитвеног сећања и искрене братске близине.
Српски народ Мохач разуме из сопственог историјског искуства. Битка на Косову 1389. године већ је била открила размере историјског потреса који ће током наредних столећа захватити југоисток и средиште Европе. Пут од Косовског поља, преко Смедерева, Голупца, Београда и сремских и дунавских утврђења, до Мохача, представља велики историјски простор у којем су се додиривале и преплитале судбине народа, држава и хришћанских заједница. Зато нам је разумљива дубина места које Мохач заузима у мађарском памћењу.
Постоје историјски догађаји чији смисао не може бити исцрпљен описом војног исхода. Протеком времена они постају питање упућено савести потомака. Мохач припада таквим догађајима. У њему видимо трагедију једнога краљевства и једнога народа, али истовремено и драму ондашње хришћанске Европе, која је све јасније постајала свесна да се иза питања политичких граница налази и дубље питање о духовном и културном облику света који је током векова сазревао на темељима хришћанске вере.
Европа је тај облик примала кроз дуги сусрет библијског Откривења, грчког трагања за Логосом и римског осећања за право и поредак. Из тог сусрета сазревало је уверење да свет поседује разумљив поредак, да истина претходи људској вољи и да човеково достојанство има извор који је виши од сваке земаљске власти. Хришћанско предање томе је дало најдубљу антрополошку меру: човек је створен по лику Божијем, обдарен слободом и одговорношћу, призван да свој живот обликује у односу према Богу, ближњем и вечности.
Управо зато су велики историјски потреси попут Мохача увек захватали више од земље и граница. У страху за градове, домове и политички поредак живела је и свест о очувању вере, предања, начина живота и једног духовног света. У том искуству историје сусретали су се и Мађари и Срби.
На Мохачком пољу, поред мађарског племства, војника и црквених великодостојника, били су присутни и припадници других хришћанских народа. Међу српским великашима и војницима који су учествовали у Мохачкој бици посебно место припада кнезу Павлу Бакићу, потоњем српском деспоту, једној од најзначајнијих личности српске историје у Угарској XVI века. Његово присуство на Мохачком пољу остаје сведочанство да су се у часу великог историјског искушења судбине мађарског и српског народа нашле у истом простору опасности, одговорности и верности.
Са посебним поштовањем сећамо се краља Лајоша II и кнеза Павла Бакића, потоњег српског деспота, црквених пастира, великаша, војника и свих оних чије су животе захватили догађаји тог судбоносног времена. У њиховим судбинама историја престаје да буде само низ датума и постаје људска драма у којој се откривају границе политичке моћи, крхкост земаљских поредака и човекова трајна потреба за смислом који превазилази пролазност.
За Цркву памћење има дубоко духовно значење. Она прошлост прима пред лицем Божијим и тиме је ослобађа и идеализације и мржње. Сећање постаје чин истине, благодарности за жртву, молитвеног односа према пострадалима, смирења пред сложеношћу историје и одговорности према онима који долазе после нас. Тако прошлост може постати школа духовне зрелости, место на којем човек учи да разликује пролазно од трајног и успех пред људима од одговорности пред Богом.
Пет векова после Мохача, питање Европе поново нам се поставља са великом озбиљношћу.
Границе Европе данас се не могу разумети само географски, политички или економски. Европа је и духовна и историјска стварност, обликована свешћу да разум може бити отворен према истини, да слобода своје достојанство задобија у одговорности, да људска права претпостављају истину о човеку и да власт своју моралну меру не може производити сама из себе.
Када овај темељ избледи из заједничке свести, институције могу остати на свом месту док се њихов унутрашњи смисао постепено губи. Слобода тада остаје без мерила, разум се своди на оно што је мерљиво и корисно, а човек све лакше себе разуме као биће чији идентитет и вредност зависе искључиво од сопствене воље. У томе препознајемо једно од великих духовних питања нашега времена.
Петстота годишњица Мохача зато нас позива и на озбиљно промишљање о изворима европске цивилизације.
Одговорност за Европу у нашем времену пре свега значи чување истине о човеку.
Она захтева културу у којој је живот дар, у којој слобода сазрева у одговорности, у којој разум остаје отворен за питање истине и Бога, у којој породица, савест, милосрђе и солидарност остају живе стварности, а људско достојанство не зависи од корисности, моћи, здравља, порекла или воље другога.
Пред духовним питањима нашега времена и православни и римокатолички хришћани сусрећу се са одговорношћу да пред европским човеком сведоче о достојанству личности, светости живота, значају породице, слободи савести и границама сваке власти која би себе желела да учини мером добра и истине. Богословске разлике које међу нама постоје не треба ни прикривати ни умањивати.
Управо озбиљност са којом се односимо према истини омогућава да и у ономе у чему можемо деловати једни поред других наше поштовање буде искрено, а наша реч веродостојна.
У православном искуству истина и љубав не могу се раздвојити, јер обе своју меру налазе у Христу. Истина лишена љубави лако постаје људска строгост, док љубав одвојена од истине губи способност да човека води изван њега самога. Из тог јединства истине и љубави произлазе и наше поштовање према сваком човеку и наша спремност за сусрет у свему што може служити миру, достојанству личности и добру народа.
У том смислу, историјска близина српског и мађарског народа носи посебну вредност. Наши народи су током векова познавали тешка искушења и периоде међусобне удаљености, али су исто тако делили исти простор, сусретали се у истим градовима, на истим границама и у истим историјским ломовима. Данас нам је поверена одговорност да ту историју примимо са зрелошћу и да из ње извучемо оно што може да служи миру, узајамном поштовању и очувању хришћанског облика простора Средње и Југоисточне Европе, који је вековима заједнички дом наших народа.
Историја, посматрана очима вере, није затворени круг људских победа и пораза. Она је простор човекове слободе и Божијег промисла, место на којем сваки нараштај прима нешто што није сам створио и за шта ће, на свој начин, морати да положи рачун.
Мохач нас на посебан начин подсећа на крхкост сваке људске величине. Краљевства, војске и политички пореци, ма колико у једном часу изгледали трајни, остају подложни закону пролазности. Хришћанска вера ту пролазност посматра у светлости вечности. Последња истина о човеку не исцрпљује се у његовом историјском успеху или неуспеху, у победи или поразу, у власти или слави. Његова коначна мера налази се пред Богом, пред Оним који познаје човеково срце и пред Којим ниједна жртва, ниједна верност и ниједно страдање нису заборављени.
Зато се, пет векова после Мохачке битке, молитвено сећамо свих пострадалих, са поштовањем према њиховој жртви и са свешћу да су и наше данашње слободе настале у историји коју су обликовале генерације пре нас.
Молимо се да сећање на Мохач у мађарском народу остане извор историјске свести, достојанства и мудрости.
Молимо се и да Мађарска, Србија и сви народи Средње и Југоисточне Европе своју будућност граде са свешћу о дубоким хришћанским коренима који су вековима обликовали наш простор, нашу културу и наше разумевање човека.
Нека нам петстота годишњица Мохача помогне да у историји препознамо више од онога што је прошло: позив да одговорно примимо оно што нам је поверено и да будућим поколењима предамо Европу која ће умети да сачува своју слободу јер зна њен смисао, да поштује човека јер зна његово достојанство и да гради мир јер памти колика је цена његовог губитка.
Са искреним поштовањем и братском благонаклоношћу, уз молитвене жеље за мир, добро и благослов мађарског народа и свих народа простора Средње и Југоисточне Европе који је вековима био место наших сусрета, страдања, живота и наде,
Митрополит будимски
† ЛУКИЈАН
