Аутокефалност Српске Цркве 1219. године и питање црквене јурисдикције у средњовековној Угарској

© Аутор: протосинђел Варнава Кнежевић

Од Апостолског сабора одржаног у Јерусалиму у првим деценијама постојања Хришћанске Цркве, па све до наших времена, Црква као Тело Христово непрестано се ширила, узрастала и у различитим историјским околностима мењала спољашње облике свога организовања, остајући по својој суштини небоземна заједница чија је Глава сам Христос. Историјске промене државних граница, језика, култура и политичких система утицале су на видљиво устројство Цркве, али нису мењале њену основну природу, која почива на јединству вере, Светих тајни и евхаристијског живота.

Саборност Цркве најпотпуније се пројављује у Светој Литургији, као средишту црквеног живота. Литургијски поредак истовремено сведочи и о начелу првенства у заједници: о односу првог међу многима и многих према првоме, без укидања саборности и пуноће сваке локалне Цркве. Тај поредак преноси се и на шире канонско и организационо устројство Православне Цркве.

Епископ, као предстојатељ локалне Цркве и икона Христовог присуства у евхаристијској заједници, предстоји њеном литургијском, пастирском и канонском животу. Границе његове епархије и однос са другим архијерејима одређују се саборским и канонским поретком Цркве. Своју архипастирску службу у парохијама епископ врши преко презвитера, који служе по његовом благослову и у канонском јединству са њим, док ђакони служе епископу и свештенству у литургијском и другом црквеном животу. Епископ, свештенство, ђаконство и верни народ не представљају одвојене делове, већ једну евхаристијску заједницу која у Христу чини локалну Цркву.

Велика породица помесних православних Цркава одликује се јединством у вери, догматском учењу, Светим тајнама и канонском предању, али истовремено и различитошћу језика, културе, историјског искуства и начина унутрашњег организовања. Више парохија чини епархију, а више епархија, повезаних истим канонским и саборским поретком, образују ширу црквену област. Њен положај може бити различит: од аутономног устројства, које подразумева широку унутрашњу самоуправу уз одређену канонску зависност од друге аутокефалне Цркве, до пуне аутокефалности.

Суштина аутокефалности огледа се пре свега у праву једне помесне Цркве да сопственим саборским органима бира свога поглавара и своје архијереје и да самостално управља својим унутрашњим канонским животом, без потребе да њене изборе потврђује поглавар друге помесне Цркве. Са тим положајем историјски су повезана и друга права и обележја црквене самосталности, али се аутокефалност не своди на једну административну повластицу, већ означава зрелост једне помесне Цркве да свој саборни живот уређује сопственом јерархијом, остајући у пуном јединству вере са осталим православним Црквама.

Духовни и институционални предуслови српске црквене самосталности

Више од осам векова Српска Православна Црква живи као аутокефална помесна Црква. Њена самосталност, остварена 1219. године, није настала изненада, већ је представљала исход вишедеценијског духовног, политичког и црквено-институционалног развоја српских земаља у другој половини XII и почетком XIII века.

Посебно место у том процесу припада манастирима Студеници и Хиландару. Студеница, задужбина великог жупана Стефана Немање, у монаштву Симеона, постала је једно од главних духовних средишта српске земље и место на којем су се обликовали не само монашки него и шири црквени и династички идеали нове српске државе.[1] Поред Студенице, важну улогу имала су и друга старија духовна средишта, међу којима Ђурђеви Ступови и храм Пресвете Богородице у Топлици.[3]

Још већи значај за шире укључивање српског монаштва у православни свет добио је Хиландар. Стефан Немања, тада монах Симеон, и његов син монах Сава обновили су крајем XII века запустели светогорски манастир и од њега створили трајно средиште српског монаштва на Светој Гори.[2]

У хрисовуљи ромејског цара Алексија III Анђела из јуна 1198. године, упућеној Симеону и Сави, Хиландар им је предат као самоуправни манастир. Тиме је српско монашко присуство на Светој Гори добило чврст институционални и правни оквир. Хиландар је постао место у којем су се образовали монаси, преписивале књиге, развијала богослужбена традиција и остваривале непосредне везе са најзначајнијим средиштима православног Истока.

Самоуправност Хиландара, међутим, не треба поистовећивати са аутокефалношћу помесне Цркве. Манастирска самоуправа и аутокефалност представљају различите канонске категорије. Значај Хиландара за будућу аутокефалност налази се пре свега у томе што је у њему изграђено снажно и образовано српско монаштво, створено духовно средиште независно од непосредних политичких прилика у Србији и стечено искуство организованог црквеног живота у оквирима васељенског Православља. У том смислу Студеница и Хиландар представљају два главна духовна стуба на којима ће Свети Сава градити самосталну српску црквену организацију.[4]

Аутокефалност Српске Цркве 1219. године

Преломни догађај наступио је 1219. године. У Никеји, где су се после латинског освајања Цариграда налазили ромејски цар и цариградски патријарх, Свети Сава је уз сагласност цара Теодора I Ласкариса и цариградског патријарха Манојла I Сарантена хиротонисан за првог архиепископа српских и поморских земаља. Српска Црква тиме је добила аутокефални положај и право да свој унутрашњи живот и избор сопствених архијереја уређује самостално.

Аутокефална Српска архиепископија, чије је прво седиште било у манастиру Жичи, задужбини краља Стефана Првовенчаног, обухватила је простор српске државе који је до тада у црквеном погледу био подељен између више црквених средишта, пре свега Цариградске патријаршије и Охридске архиепископије. Оснивање јединствене српске архиепископије зато није значило само стицање почасног црквеног положаја, већ дубоку реорганизацију дотадашњег црквеног живота.

Свети Сава је непосредно после хиротоније приступио уређењу епархијске мреже. Поред постојећих епископских средишта, као што су Рашка, Призренска и Липљанска епархија, основане су нове епархије: Зетска, Хумска, Дабарска, Моравичка, Топличка, Будимљанска, Хвостанска и Жичка, као архиепископска епархија. На тај начин је створена мрежа епископских средишта која је одговарала политичком простору српске државе, али је истовремено почивала на сопственој црквеној логици и саборном поретку.

Жича је у првим деценијама била главно архиепископско средиште. За време архиепископа Арсенија I Сремца, средином XIII века, тежиште архиепископске управе постепено је пренето у Пећ, која је била безбеднија и погоднија за трајни црквени центар. Пећ ће временом постати средиште Српске архиепископије, а од 1346. године и Српске патријаршије.[5]

Аутокефалност је тако омогућила да српски народ први пут добије јединствену и трајну црквену организацију са сопственим архијерејским сабором, сопственим монашким и просветним средиштима и богослужбеним животом на словенском језику. Тај догађај имао је последице које су далеко превазилазиле тадашње границе српске државе.

Аутокефална Српска Црква и православно становништво у Угарској

Стицање аутокефалности 1219. године није само по себи значило да је Српска архиепископија истог тренутка добила формалну канонску јурисдикцију над свим православним становништвом суседне Краљевине Угарске. Црквене границе у средњем веку нису се механички шириле самим настанком нове аутокефалне Цркве, нити се постојање стварне јурисдикције може претпоставити без историјских сведочанстава о епископима, свештенству, монашким заједницама, храмовима и верном народу.

Ипак, аутокефалност Српске Цркве створила је потпуно нове услове за ширење њеног духовног, културног и временом канонског утицаја северно од српских државних граница. Српска архиепископија, најпре са средиштем у Жичи а затим у Пећи, постала је најближи трајно организовани словенски православни црквени центар широком простору јужне Угарске и средњег Подунавља.

Ова географска близина имала је посебан значај због етничке и културне сложености средњовековне Панонске низије. На том простору су и пре стварања угарске државе живеле различите словенске заједнице, чији се идентитети током векова нису развијали на исти начин. Није оправдано све средњовековно словенско становништво Угарске накнадно проглашавати српским. Истовремено, историјски процеси од XIII до XV века показују све снажније присуство становништва које је долазило из српских земаља и које је са собом носило јасну српску политичку, црквену и културну припадност.

Између тих старијих словенских заједница и новог становништва са југа постојала је снажна језичка, богослужбена и културна сродност. Управо је она омогућавала да се у појединим срединама током дужег периода обликује или учвршћује српски идентитет. За православне Словене у Угарској српски манастири, монаси и свештенство припадали су истој словенској богослужбеној традицији и били су им духовно и језички непосредно блиски.

Стога ширење утицаја Српске Цркве северно од Саве и Дунава не треба замишљати као једнократан административни чин којим је одређена територија била „придодата“ Српској архиепископији. Много је вероватније да се радило о дуготрајном органском процесу. Најпре су постојале локалне православне заједнице и монашка средишта; са јачањем српске државе и политичких односа са Угарском увећавало се присуство српске властеле, војника, трговаца, свештеника и монаха; а са њима је растао и стварни духовни утицај Српске архиепископије.

Управо зато је за разумевање касније Будимске епархије важно разликовати формалну канонску границу од стварног црквеног живота. Могуће је да је одређена заједница духовно и богослужбено била окренута најближем православном епископу или монашком средишту и пре него што је њен положај у потпуности документован у сачуваним изворима. У средњовековним условима великих растојања, нестабилних политичких граница и оскудне писане документације црквена стварност није увек остављала административни траг који бисмо данас очекивали.

У литератури се у том контексту понекад указивало и на поједина канонска правила о црквеном старању на пограничним просторима, међу њима и на 118. правило Картагинског помесног сабора.[6] Таква правила могу помоћи разумевању канонске логике ране Цркве, али се не могу механички применити као доказ да је сваки географски ближи православни центар самим тим стицао јурисдикцију над суседном територијом. Присуство Српске Цркве у Угарској зато је потребно доказивати пре свега из стварног историјског развоја.

Двадесет осми канон Халкидонског сабора и питање пограничних области

За питање односа црквених средишта и простора изван њихових непосредних граница често се помиње и 28. канон Четвртог васељенског сабора, одржаног у Халкидону 451. године. Он гласи:

„Следећи у свему установе светих Отаца, и уважавајући сада изложено правило сто педесет најбогољубазнијих епископа, окупљених на Сабор у великом Константинопољу — Новоме Риму, у време благочестивог, спомена достојног Теодосија, исто и ми одлучујемо и установљујемо по питању повластица најсветије Цркве Константинопоља. Јер, и престолу старога Рима Оци су придавали повластице јер је тај град био престоница. Следећи исти разлог, сто педесет најбогољубазнијих епископа признали су једнаке повластице и најсветијем престолу Новога Рима, разложно просудивши да град који је удостојен цара и Сената, и који ужива једнаке повластице старог царског Рима, буде уздигнут и у црквеним делима као онај и да буде други после њега. Према томе, митрополити понтијске, азијске и тракијске области, а тако исто и епископи иноплеменика у наведеним областима, биће постављени од најсветијег престола најсветије Константинопољске Цркве, то јест сваки митрополит поменутих области са епархијским епископима постављаће епархијске епископе, као што је и речено кроз Божанствена правила; а митрополите поменутих области, као што је казано, постављаће архиепископ Константинопоља, пошто се по обичају начини сагласан избор и пошто он о томе буде обавештен.“

Овај канон потврдио је посебан положај цариградског престола и његова права у понтијској, азијској и тракијској области. Нарочито је током касније историје различито тумачен израз који се односи на епископе „иноплеменика“. Једна канонска тумачења његово значење везују непосредно за варварске народе који су живели унутар или уз три области које сам канон изричито именује, док је Цариградска патријаршија у појединим историјским раздобљима овај део канона тумачила шире.

За нашу тему није неопходно решавати то шире канонско питање. Важно је нагласити да се из 28. канона не може једноставно извести закључак да је сваки простор ван јасних граница друге помесне Цркве аутоматски припадао Цариграду. Исто тако, сама географска близина Српске архиепископије не може бити једини доказ њене јурисдикције у Угарској. У оба случаја потребно је посматрати конкретну историјску стварност: где је постојала жива црквена заједница, ко је рукополагао њено свештенство, коме су се обраћали монаси и верници и којој су јерархијској структури припадали.

Управо такво посматрање омогућава да се разуме зашто је Српска Црква временом постала главни православни црквени чинилац међу српским и са њима духовно блиским словенским заједницама у Угарској. То није било последица једног теоријског канонског права, већ последица стварног живота Цркве.

Источно хришћанство у Угарској пре јачања Српске Цркве

Постојање српске црквене организације у средњовековној Угарској не треба доказивати порицањем ранијег византијског или источног хришћанског присуства. Напротив, простор средњег Подунавља вековима пре појаве организоване српске јерархије био је место сусрета различитих хришћанских традиција.

Посебно место у том процесу припада мисији Свете браће Кирила и Методија у IX веку. Њихова мисија потекла је из византијског црквеног и културног круга, али је деловала на простору на којем су се сусретали интереси Цариграда, Рима и франачког Запада. Методије је касније своју архиепископску службу вршио у непосредном канонском односу са Римом. Зато њихову мисију није могуће једноставно описати као трајно проширење јурисдикције једне од касније јасно раздвојених црквених области.

За историју Српске Цркве најзначајније наслеђе ове мисије било је словенско богослужење и књижевност. Српска Црква ће касније управо у оквирима источног православног предања наставити и развити словенски богослужбени и књижевни живот. То је представљало један од најснажнијих духовних мостова према православним словенским заједницама у суседним областима.

У X веку забележена је и непосредна византијска мисионарска делатност међу Угарима. Цариградски патријарх Теофилакт хиротонисао је Јеротеја за епископа Туркије, што представља јасно сведочанство о покушају Цариградске цркве да развије своју мисију на овом простору.

Међутим, овај податак треба тумачити опрезно. Сам назив „епископ Туркије“ не доказује постојање трајне митрополијске организације која је обухватала читав простор будуће Краљевине Угарске, нити из њега можемо утврдити етнички састав Јеротејеве пастве. Угарски простор тог времена био је етнички сложен, са бројним словенским и другим заједницама. Није зато оправдано Јеротејеву титулу тумачити као сведочанство о организованој црквеној власти над целокупним мађарским народом.

Сасвим је могуће да је византијска мисија обухватала различите групе становништва, међу којима и словенско становништво које је већ имало искуство хришћанства. Али због оскудности извора није могуће прецизније установити њен стварни етнички и територијални обим.

Оно што се са већом сигурношћу може рећи јесте да овај византијски мисионарски правац није успео да створи трајну и свеобухватну мрежу епископија, парохија и манастира која би вековима организовала православни живот Угарске. Краљевина Угарска се током XI века политички и институционално чврсто укључила у западнохришћански свет, а латинска Црква створила је разгранату и стабилну мрежу епископија и парохија.

То није значило потпуни нестанак источног хришћанства. Напротив, источне монашке заједнице и различити облици византијског и словенског богослужбеног наслеђа наставили су да постоје. Оно што није постојало била је непрекинута и територијално свеобухватна цариградска јерархијска мрежа која би кроз читав средњи век организовала све православне заједнице Угарске.

Управо се у том простору временом јавља аутокефална Српска Црква као непосредно суседна, стабилна и словенска православна црквена организација. Она није „преузела“ Угарску једним актом, нити је заменила неку јединствену и непрекидну цариградску црквену структуру. Њен утицај ширио се постепено, упоредо са демографским, политичким и културним јачањем српског присуства.

Такозвани „грчки манастири“ у средњовековној Угарској

Посебно питање представљају манастири које средњовековни извори и каснија историографија често означавају као „грчке“. Тај термин је током времена стварао бројне неспоразуме, јер се савремена етничка значења речи „Грк“ не могу без резерве преносити на средњовековну црквену терминологију.

У латинским изворима одредница „грчки“ могла је означавати припадност византијском, односно источном обреду и монашкој традицији, а не нужно етничко порекло сваког члана заједнице. Због тога није оправдано сваки „грчки манастир“ аутоматски сматрати колонијом етничких Грка. Са друге стране, исто тако није оправдано унапред искључити присуство грчких монаха. У појединим манастирима могли су живети монаси грчког порекла, у другим словенског, а мешовите монашке заједнице нису биле ништа необично у средњовековном православном свету.

За нашу тему важније од етничког порекла сваког појединог монаха јесте да су таква средишта припадала источном хришћанском литургијском и монашком предању. Њихово постојање показује да византијски обред и источна духовност нису нестали са простора Угарске након учвршћивања латинске црквене организације.

Међу најпознатијим средиштима ове врсте на простору данашње Мађарске помињу се:

  • манастир Светог Андрије код Вишеграда;
  • источна монашка заједница у Тихању на Балатону;
  • женски манастир у околини Весприма;
  • манастир Светог Пантелејмона на Дунаву;
  • а у каснијем раздобљу и Српски Ковин на Чепелској ади.

Историја сваког од ових средишта мора се посматрати засебно. Код појединих су јаснији трагови византијског монаштва, код других словенски елемент, а код неких се етнички састав братства или сестринства не може са сигурношћу утврдити. Зато их је најправилније посматрати као сведочанства источног хришћанског присуства, а не све подводити под једну етничку категорију.

Овде је потребно обратити пажњу и на каснију терминологију. У Хабзбуршкој монархији, а нарочито у административном језику XIX века, за православне хришћане често се употребљавао израз „грчко-источни“, односно „грчко-несједињени“. Ни овај назив није значио да су припадници те Цркве били етнички Грци. Реч је била о конфесионалној одредници којом се источни, православни обред разликовао од латинског и од источних хришћана који су ступили у унију са Римом.

У Краљевини Угарској овај термин није означавао искључиво Србе, него православну вероисповест уопште, којој су припадали пре свега Срби и Румуни, али и припадници других народа. Стога се ни средњовековни термин „грчки“, ни каснији административни назив „грчко-источни“ не смеју механички претварати у етничку ознаку.

Управо то помаже да се правилније разуме и рана историја православља у Угарској. Постојање источних манастира не доказује само по себи непрекидну јурисдикцију Цариградске патријаршије над целим простором, као што ни њихова словенска компонента не доказује аутоматску припадност Српској Цркви пре њеног настанка. Они, међутим, показују да је постојао старији слој источног хришћанства са којим ће се касније сусрести и повезивати све снажније српско православно присуство.

Постепено јачање Српске Цркве у Угарској

Од XIII века ситуација се постепено мењала. Са једне стране стајала је аутокефална Српска архиепископија, са сопственом јерархијом, развијеним монаштвом, словенским богослужењем, књижевношћу и све снажнијим духовним средиштима. Са друге стране, у суседној Угарској постојале су православне и источне хришћанске заједнице чија ранија организација није имала једно трајно јерархијско средиште способно да их у континуитету окупља.

У таквим условима било је природно да се утицај најближе организоване словенске православне Цркве постепено шири северно од Саве и Дунава. Тај процес био је утолико снажнији што се није заснивао само на географској близини. Пратили су га заједнички језички и богослужбени простор, духовна сродност, монашке везе, кретање свештенства и народа и, временом, све снажније политичке и династичке везе Србије са Угарском.

У наредним вековима ти процеси постаће још израженији. Српски краљеви и деспоти биће у родбинским, савезничким и вазалним односима са угарским владарима; српски владари и великаши располагаће великим поседима у Угарској; са њима ће долазити управници, војници, трговци, свештеници и монаси; а старим словенским и православним слојевима придруживаће се све већи број становника који су несумњиво припадали српском народу.

Тако су се постепено стварали услови у којима се православни и српски идентитет на великом делу овог простора све непосредније повезују са Српском Црквом. То не значи да су све раније православне заједнице постале српске једним административним актом, већ да се током дугог историјског процеса управо Српска Црква показала као најтрајнији и најорганизованији православни црквени чинилац на простору Угарске.

За разлику од ранијих, повремених византијских мисионарских настојања, српски црквени утицај био је временом праћен све бројнијим народом, трајним монашким заједницама, храмовима, свештенством, поседима српских владара и коначно јасно посведоченим архијерејским и епархијским устројством. Управо је у томе суштинска разлика између ранијег источног хришћанског присуства и касније организоване српске црквене структуре.

Зато 1219. годину не треба посматрати као тренутак у којем је Српска Црква формално „добила Угарску“, већ као историјску прекретницу после које је на јужним границама Угарске постојала самостална, снажна и организована словенска православна Црква способна да свој духовни утицај шири и изван непосредних граница српске државе. Са развојем српске државности, династичких веза, миграција и црквених средишта тај утицај је постепено добијао све јаснији институционални облик.

Управо из тог процеса треба посматрати и каснију историју Српског Ковина, српских насеобина у Угарској, прве познате будимске архијереје и, напослетку, јасно обликовану Будимску епархију. На тај начин историја Српске Православне Цркве у Угарској не почиње једним позним административним актом, него представља резултат вишевековног духовног, демографског и институционалног развоја чији је један од најзначајнијих предуслова била управо аутокефалност стечена у време Светог Саве.

Напомене и литература

[1] Манастир Студеница подигнут је крајем XII века као задужбина великог жупана Стефана Немање, у монаштву Симеона, родоначелника династије Немањића.

[2] Манастир Хиландар обновили су Стефан Немања, у монаштву Симеон, и његов син Свети Сава. Царском хрисовуљом Алексија III из 1198. године обезбеђен му је самоуправни положај на Светој Гори.

[3] Храм Пресвете Богородице у Топлици повезан је са супругом Стефана Немање Аном, у монаштву Анастасијом, мајком Светог Саве.

[4] Драгољуб Марјановић, „Осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве 1219–2019“, Календар Српске православне патријаршије — Црква, 2019, 92–98.

[5] На сабору одржаном у Скопљу 1346. године Српска архиепископија уздигнута је на степен Патријаршије, а архиепископ Јоаникије проглашен је за првог српског патријарха. Пећ је остала главно средиште патријаршијске управе све до њеног укидања 1766. године.

[6] Правило 118. Картагинског помесног сабора.