Епархија будимска од 1694. до 1914. године

© Аутор: протосинђел Варнава Кнежевић

Велика сеоба Срба и преуређење црквеног живота

Велики аустријско-турски рат, започет 1683. године, изазвао је дубоке политичке, демографске и црквене промене на широком простору Балкана и Угарске. У време продора царске војске према југу, патријарх српски Арсеније III Чарнојевић у новембру 1689. године напустио је Пећ и прешао у Никшић. Док се патријарх налазио ван Пећи, генерал Енеја Силвије Пиколомини са хабзбуршком војском продро је до Косова и позвао Србе да се прикључе рату против Османског царства. Арсеније III састао се са Пиколоминијем у Призрену, где је постигнут договор о сарадњи српског народа са царском војском. Убрзо после тога Пиколомини је умро, а промена војних прилика и поновно напредовање османских снага довели су становништво које је подржало хабзбуршки поход у веома тежак положај.

Патријарх Арсеније III почетком 1690. године кренуо је са великим бројем народа према северу и у пролеће стигао у Београд. Како се османска војска приближавала граду, питање даљег положаја Срба постало је неодложно. У Београду је сазван црквено-народни сабор на којем су учествовали епископи, свештенство, монаштво и народни главари са обе стране Саве и Дунава. Сабор је одлучио да се од хабзбуршког владара затраже гаранције које би обезбедиле очување православне вере, црквеног устројства, народне самоуправе и патријархове јурисдикције. За преговоре са бечким двором одређен је јенопољски епископ Исаија Ђаковић, који је као саборски изасланик понео захтеве српске јерархије и народа.

Цар Леополд I издао је 21. августа 1690. године привилегију којом су Србима у земљама под његовом влашћу призната и гарантована значајна црквена права. Привилегија им је признавала право да из свога народа и језика имају архиепископа, који ће посвећивати епископе, распоређивати свештенство и монаштво, старати се о манастирима и парохијама, подизати храмове и вршити духовну власт над православним народом.[1] Овај акт не треба тумачити као оснивање нове српске црквене организације. Српска Православна Црква са пећким патријархом на челу већ је имала сопствени канонски поредак и јерархију. Леополдова привилегија је унутар правног система Хабзбуршке монархије признала и гарантовала права Цркве која је на нови простор дошла са својим поглаваром, архијерејима, свештенством и народом.

Српско становништво кретало се према северу у више праваца и у различитим групама. Са собом су ношене мошти светитеља, међу њима мошти Светог кнеза Лазара и Светих Бранковића, богослужбене књиге, иконе, црквене драгоцености и друга сведочанства духовног и културног живота. Пешке, колима и лађама Срби су стизали до Будима, Сентандреје и других места у Угарској. Велика сеоба, међутим, није означила почетак српског присуства на овом простору. Патријарх и новодосељени народ затекли су већ постојеће српске насеобине, парохије, манастире и старе епархијске области, чији се црквени живот може пратити вековима уназад.

Такав је био случај и са Будимском епархијом. Патријарх Арсеније III затекао је древну и активну епархијску област, али са упражњеном архијерејском катедром. Последњи поуздани помен митрополита будимског Виктора потиче из 1684. године, у време када су велики ратни сукоби већ захватили простор Угарске. Услед непрекидних војних операција и великих политичких промена редовно попуњавање будимског трона било је практично онемогућено. У таквим околностима патријарх је, као највиша канонска власт Српске Цркве, непосредно преузео старање и над упражњеном Будимском епархијом. У данашњој црквено-административној терминологији овакав однос најближе би одговарао патријаршијској администрацији епархије.

После Велике сеобе Сентандреја је добила изузетан значај у животу Будимске епархије. Тежиште епархијског живота и боравка архијереја постепено се преносило из Будима у Сентандреју, док је древна будимска архијерејска титула остала сачувана. Сентандреја је постала једно од најважнијих средишта српског народа северно од Саве и Дунава — не само у црквеном већ и у културном, просветном и уметничком погледу. У њој су се сабирали патријарх, архијереји, свештенство, монаштво, трговци, занатлије и бројно српско становништво, а у наредним деценијама град ће постати једно од главних средишта српског барокног црквеног и културног живота.

Нове политичке и демографске прилике захтевале су и преуређење епархијске организације. Када је постало јасно да се однос снага на Балкану неће брзо вратити на стање пре рата и да боравак великог дела српског народа у хабзбуршким земљама није привремен, патријарх Арсеније III приступио је систематском уређењу црквеног живота. У том процесу важно је разликовати два паралелна, али не и истоветна нивоа: канонско и фактичко устројство Српске Цркве и његово државно-правно признање од стране хабзбуршких власти. Црква није чекала царски акт да би бирала и хиротонисала архијереје и уређивала своје епархије; царска власт је накнадно потврђивала такве одлуке у правном поретку Монархије.

Управо у том светлу треба разумети Трећу привилегију Леополда I од 4. марта 1695. године. Њоме је државно-правно потврђено епархијско преуређење које је патријарх Арсеније III са српским архијерејима већ започео и у значајној мери спровео током претходних година. Потврђена су имена архијереја и епархијска организација која је требало да обезбеди редован црквени живот православног народа у новим политичким условима.[2]

Епархијска организација од 1693. до 1695. године

У оквиру овог преуређења на простору Хабзбуршке монархије јављају се следеће српске православне епархијске области:

Будимско-стонобеоградска — епископ Јефтимије Поповић;
Јенопољско-темишварска — епископ Исаија Ђаковић;
Јегарско-великоварадска — епископ Јефрем Бањанин;
Карловачко-зринопољска — најпре Стефан Метохијац, а потом Атанасије Љубојевић;
Сегединско-бачка — епископ Јефтимије Дробњак;
Мохачко-сигетска — епископ Јефрем Јанковић;
Вршачко-карансебешка — епископ Спиридон Штибица.

Срем и Славонија били су предвиђени као непосредна архидијецезална област патријарха. Израз „архидијецеза“ у овом контексту не треба разумети у смислу касније западне црквене терминологије, већ као простор непосредне архијерејске управе патријарха. У том светлу треба посматрати и положај епископа Стефана Метохијца, који се у изворима назива сремским, односно фрушкогорским епископом. Пошто Срем није био предвиђен као засебна епархија независна од патријархове непосредне управе, положај Стефана Метохијца по својој функцији најближе одговара ономе што би се у савременој црквеној терминологији назвало викарним епископом патријарха. За Карловачко-зринопољску епархију убрзо је одређен новодошли дабробосански митрополит Атанасије Љубојевић.

На простору данашње Мађарске у то време постојале су или су делом захватале њену територију Будимско-стонобеоградска, Мохачко-сигетска, Јегарско-великоварадска, Сегединско-бачка и Јенопољско-темишварска епархија. Са изузетком Јегарско-великоварадске, која је била непосредније условљена новонасталим приликама после Велике сеобе, остале епархијске области имале су своје корене у ранијој српској црквеној организацији. То још једном показује да преуређење деведесетих година XVII века није представљало стварање црквене организације на празном простору, већ прилагођавање старих епархијских традиција новим државним границама и демографским приликама.

Посебно је значајан случај Будимске епархије. Патријарх Арсеније III је приликом избора Јефтимија Поповића за будимског архијереја првобитно предвидео да његово седиште буде у манастиру Грабовцу. Манастир је у том тренутку већ био старо и угледно монашко средиште, дубоко везано за историју Будимске епархије. Од те замисли се, међутим, одустало, па се већ почетком 1694. године као седиште епископа јавља Стони Београд. Ова промена није необична ако се имају у виду нестабилност првих година после Сеобе, размештај становништва и потреба да архијерејско средиште буде што ближе већем броју парохија и верног народа.

Чињеница да су имена Јефтимија Поповића и других новоизабраних епископа 28. јуна 1694. године већ поднета цару на потврду показује да је црквена реорганизација до тог времена била у значајној мери извршена. Само постојање царске потврде из 1695. не значи да су епархије или њихови архијереји тек тада настали. Леополдова привилегија из августа 1690. већ је патријарху и Српској Цркви признавала право да бирају, рукополажу и постављају своје архијереје. Стога је оправдано црквено преуређење смештати у раздобље краја 1693. и прве половине 1694. године, уз неопходну резерву да тачни датуми свих појединачних избора и хиротонија нису сачувани.

За једну од тих хиротонија имамо непосредан и важан податак. На Васкрс 1694. године у Саборној цркви у Сентандреји патријарх Арсеније III хиротонисао је Јефрема Јанковића за епископа мохачког, петоцркванског, сигетварског, кањишког и шиклошког.[4] Овај догађај, који се одиграо готово годину дана пре царске потврде из марта 1695, јасно сведочи о томе да је канонски живот Српске Цркве претходио државној формализацији њене организације. Државна власт могла је да призна и правно обезбеди црквени положај архијереја, али њихов избор и хиротонија припадали су унутрашњем канонском поретку Цркве.

Сличан однос између канонског устројства и стварних политичких околности видљив је и на примеру Јегарско-великоварадске епархије. За њеног епископа патријарх Арсеније III одредио је Јефрема Бањанина и 28. јуна 1694. године његово име, заједно са именима осталих архијереја, поднео цару на потврду. Јефрем, међутим, није успео да заузме своје епископско седиште у Јегри. На том простору био је снажан унијатски покрет, на чијем се челу налазио унијатски епископ Јован Јосиф де Камилис, који је настојао да спречи успостављање православне епископске власти.

Тако је Јегарска епархија представљала необичан пример канонски установљене епархије која услед политичких и верских прилика није успела да развије пуну институционалну структуру са сталним резиденцијалним архијерејем. Јефрем Бањанин остао је уз патријарха Арсенија III и помагао му у општим црквеним пословима. Године 1698. прешао је у унију, али ју је убрзо напустио и повукао се у манастир Павлицу, где се упокојио после 1719. године.[5] Јегарска епархија је 1713. године присаједињена Бачкој епархији. Ипак, чињеница да епархија није успела да трајно установи свога архијереја у Јегри није значила да је тамошњи православни црквени живот престао. Срби у Јегри временом су образовали снажну парохију и црквену општину, које су наставиле да живе и после престанка самосталне епархијске организације.

Случај Јегре нарочито јасно показује зашто црквену историју овог периода није могуће посматрати само кроз државна документа и формално установљене административне оквире. Епархија, парохија и црквена општина припадају различитим нивоима црквеног устројства. Чак и тамо где политички услови нису дозвољавали резиденцијалном архијереју да преузме своје седиште, парохијски и богослужбени живот могао је да опстане. С друге стране, постојање државног документа о епархији није само по себи значило да су створени сви услови за њено несметано функционисање. Ова разлика између канонског поретка, стварног живота Цркве и њеног положаја пред државном влашћу једна је од основних особености српске црквене историје у Хабзбуршкој монархији.

Патријарх Арсеније III је и после Велике сеобе наставио да врши патријарашку службу у ширем канонском смислу. Његова делатност није била ограничена само на досељени народ у Угарској. На црквено-народном сабору у Сечују 1700. године, у присуству архијереја захумско-херцеговачког Саватија, будимског Јефтимија, сремског Стефана, бачког Јефтимија, јенопољског Исаије, вршачког Спиридона и зворничког Герасима, патријарх је хиротонисао Данила Петровића за митрополита црногорског. Ова хиротонија има посебан значај јер показује да Арсеније III себе и своју службу није сводио на положај поглавара православних Срба у Хабзбуршкој монархији, већ је настављао да делује као пећки патријарх и врши архијерејску власт у оквирима ширег канонског простора Српске Цркве.

У исто време патријарх је водио непрестану борбу за очување привилегија и црквене самоуправе српског народа пред бечким двором. Та борба обележила је последње године његовог живота. Арсеније III Чарнојевић упокојио се у Бечу 27. октобра 1706. године. Његово тело пренето је у манастир Крушедол, где је сахрањен. Његовом смрћу није отворено само питање избора новог духовног поглавара Срба у Хабзбуршкој монархији, већ много сложеније питање будућег канонског положаја тамошње српске јерархије.

Од смрти Арсенија III до Крушедолске митрополије

За живота Арсенија III јединство српске црквене организације северно од Саве и Дунава са древним пећким престолом било је оличено и у самој личности патријарха. После његове смрти та веза више није могла почивати само на личности једног архијереја, него је морала добити јаснији институционални и канонски облик. Отуда питање његовог наследника није било обично питање попуњавања упражњеног места: од начина на који ће оно бити решено зависило је и будуће устројство Српске Цркве у Хабзбуршкој монархији.

Посебно активну улогу у решавању овог питања имао је јенопољско-темишварски епископ Исаија Ђаковић, искусни архијереј и дипломата који је већ дуги низ година водио најважније послове Српске Цркве у односима са бечким двором. Међу архијерејима нису постојала потпуно јединствена гледишта о томе како уредити будући положај Цркве. Исаија је заступао могућност избора новог патријарха и снажнијег самосталног организовања српске јерархије у Хабзбуршкој монархији. Насупрот томе, друга група архијереја, на челу са сремским епископом Стефаном Метохијцем, сматрала је да треба организовати самоуправну митрополијску област која би у својим унутрашњим пословима имала широку слободу, али би остала у канонском јединству са Пећком патријаршијом.

Стефан Метохијац је у овом периоду имао посебан положај. Патријарх Арсеније III још за живота поверио му је дужност чувара трона, а после патријархове смрти Стефан је вршио послове који по својој природи одговарају администрацији упражњеног црквеног средишта. Управо је група архијереја окупљена око њега наглашавала да нове политичке границе не морају значити и прекид канонског јединства Српске Цркве.

Ово питање било је утолико сложеније што је Пећка патријаршија после одласка Арсенија III наставила да постоји у Османском царству. На пећки престо 1693. године дошао је патријарх Калиник I, у околностима које су изазвале неповерење дела српског клира и народа.[6] Без обзира на сложеност његовог доласка на трон, за даљи развој догађаја било је пресудно то што Пећка патријаршија као црквена институција није престала да постоји. Српски архијереји у Хабзбуршкој монархији морали су стога да одреде не само свој однос према бечком двору него и канонски однос према патријаршијском престолу у Пећи.

На црквено-народном сабору одржаном 6. јануара 1708. године у манастиру Крушедолу преовладало је становиште да српска јерархија у Хабзбуршкој монархији треба да буде организована као самоуправна митрополијска област, али без прекида канонског јединства са Пећком патријаршијом. Тиме је избегнуто стварање засебне аутокефалне јерархије северно од Саве и Дунава, а истовремено је створена организација способна да самостално решава своје унутрашње послове и заступа права Цркве пред хабзбуршким властима.

За првог митрополита једногласно је изабран Исаија Ђаковић. Његов избор био је природан с обзиром на дугогодишњу делатност у најважнијим црквеним и политичким пословима. Исаија је познавао стране језике, имао велико искуство у преговорима са државним властима и скоро две деценије био један од главних представника Српске Цркве у односима са Бечом. Приликом ступања у митрополитску службу пред црквено-народним сабором положио је заклетву верности Православној Цркви, цару и пећком патријарху. Управо ова трострука обавеза добро одражава сложен положај нове митрополијске области: она је у државно-правном погледу постојала у Хабзбуршкој монархији, у својим унутрашњим пословима уживала значајну самоуправу, али је канонски остајала у јединству са Пећком патријаршијом.

За непосредну архидијецезалну област митрополита одређени су Срем и Осечко поље. Крушедолска митрополија, како се ново устројена област назива према месту саборног избора и свом првобитном духовном средишту, није представљала нову аутокефалну Цркву. Била је то самоуправно устројена митрополијска област у оквиру канонског јединства Српске Православне Цркве и Пећке патријаршије.

За уређење тог односа важну улогу имала је и шира православна јерархија. На основу препоруке Синода Васељенске патријаршије у Цариграду постигнут је договор да пећки патријарх још пре изборног сабора пошаље потврдну грамату која би, по избору митрополита, могла бити попуњена његовим именом. Овакво решење показује настојање да се, упркос политичким границама и отежаним комуникацијама између Хабзбуршке и Османске империје, сачува јасно канонско прејемство и веза са пећким престолом.

Митрополит Исаија се после избора настанио у Сремским Карловцима, који су већ тада све више постајали природно административно и политичко средиште Српске Цркве у Хабзбуршкој монархији. У Сремским Карловцима је 15. маја 1708. године одржано и прво редовно заседање архијерејског синода новоорганизоване митрополијске области. Међутим, Исаијина митрополитска служба била је веома кратка. Упокојио се у Бечу 20. јула 1708. године, под околностима које у историографији нису до краја разјашњене. Његово тело из Беча је допратио епископ пакрачко-славонски Софроније Подгоричанин, који ће касније бити изабран за његовог наследника.

Од Крушедолске до Карловачке митрополије

После Исаијине смрти питање новог митрополита поново је морало бити решавано уз истовремено уважавање црквеног избора, односа са пећким патријархом и државно-правних прилика у Хабзбуршкој монархији. На сабору одржаном у Крушедолу 23. априла 1710. године за новог митрополита изабран је Софроније Подгоричанин.

Изузетно важан догађај уследио је већ 18. маја исте године у селу Немету код Темишвара, где су се сусрели митрополит Софроније и пећки патријарх Калиник I. Том приликом Калиник је издао Софронију грамату којом је канонски потврдио његов избор и уредио положај Крушедолске митрополије према Пећком престолу.[7] Смисао ове грамате не треба тумачити као накнадно „признавање каноничности“ митрополије која је до тада била неканонска. Крушедолска митрополија настала је саборским путем од архијереја Српске Цркве, уз очување канонског прејемства. Калиникова грамата је тај положај додатно утврдила и јасније дефинисала однос новог митрополијског средишта према Пећкој патријаршији.

Митрополији је призната широка самоуправа у унутрашњим пословима, док је Софроније Подгоричанин проглашен егзархом пећког патријарха и његовим намесником. Ова титула веома јасно показује природу односа двеју црквених области. Митрополит у Хабзбуршкој монархији није био независни поглавар нове аутокефалне Цркве, али истовремено није био ни обичан епархијски архијереј непосредно управљан из Пећи. Као егзарх патријарха имао је широка овлашћења да у посебним политичким условима управља српским епархијама северно од Саве и Дунава, док је канонско јединство са пећким престолом било очувано.

У том облику је постепено настајао специфичан положај митрополије који ће обележити целокупну каснију историју Српске Православне Цркве у Хабзбуршкој монархији. Са једне стране постојале су царске привилегије и државно-правни оквир који су уређивали положај православних Срба пред хабзбуршком влашћу; са друге, постојао је сопствени канонски поредак Српске Цркве и њена веза са Пећком патријаршијом. Управо из тог двојства развијаће се током XVIII и XIX века посебан институционални карактер Карловачке митрополије.

Митрополијско средиште је 1713. године пренето из Крушедола у Сремске Карловце. Крушедол је остао једно од најзначајнијих духовних и меморијалних средишта Српске Цркве, али су Сремски Карловци, због свог положаја, комуникација и политичког значаја, били погоднији за стално седиште митрополита и развој централних црквених установа. Са утврђивањем Сремских Карловаца као митрополијског средишта постепено се усталио и назив Карловачка митрополија.

Премештање средишта није означило стварање нове црквене организације, већ наставак Крушедолске митрополије у новом седишту. Управо ће Карловци током наредних деценија израсти у средиште српског црквеног, просветног, културног и политичког живота у Хабзбуршкој монархији. У њима ће се развијати митрополијске установе, одржавати црквено-народни сабори и архијерејска заседања и постепено стварати онај сложени систем црквене и народне самоуправе који ће Карловачку митрополију учинити једном од кључних институција српског народа.

Будимска епархија била је једна од њених најстаријих и најзначајнијих епархија. Њена особеност произлазила је не само из дубоке историјске традиције већ и из географског положаја, великог пространства и чињенице да је обухватала бројне старе српске црквене општине и културне центре у Угарској. У наредном раздобљу њене границе ће се додатно уобличавати, нарочито у вези са судбином суседних епархијских области.

За овај процес нарочито је значајна 1732. година, када се упокојио мохачко-печујски епископ Максим Гавриловић. Његовом смрћу окончано је самостално постојање Мохачко-печујске епархије, а њена територија присаједињена је Будимској епархији. Ова промена имала је далеко већи значај од обичног административног спајања две црквене области. У састав Будимске епархије ушле су старе српске парохије јужне Угарске и Подунавља, са својим храмовима, црквеним општинама и наслеђем које се могло пратити још из османског периода. Тиме је у великој мери уобличен простор Будимске епархије какав ће, уз касније промене граница, остати препознатљив током XVIII и XIX века.

Од тог времена историја Будимске епархије све јасније се огледа и у животу и делатности њених архијереја. Њихова служба није обухватала само управљање Епархијом и старање о богослужбеном и парохијском животу, већ и заштиту права православних Срба, односе са државним властима, бригу о школама и задужбинама, подизање и обнову храмова, развој монаштва, књижевности и уметности и очување српског идентитета у Краљевини Угарској.

Биографије будимских архијереја стога представљају истовремено и поглавља историје саме Епархије. Кроз њихове животе и архијерејску делатност могу се пратити промене кроз које је Будимска епархија пролазила током XVIII и XIX и почетком XX века — од времена учвршћивања Карловачке митрополије и борбе за очување народно-црквених привилегија, преко доба просветитељства и националног препорода, до великих политичких и друштвених преображаја XIX и почетка XX века.

На будимској катедри смењивали су се архијереји различитог порекла, образовања, духовног искуства и способности, а сваки од њих оставио је сопствени траг у животу Епархије. Њихове биографије сведоче о развоју епархијских установа, положају свештенства и монаштва, односима са Карловачком митрополијом и државним властима, старању о српским црквеним општинама, школству, култури и уметности.

Због тога појединачни животописи будимских архијереја представљају природни наставак историје Будимске епархије и најнепосредније сведочанство о њеном животу од XVIII века до почетка Првог светског рата.

Напомене и литература

[1] Јова Адамовић, Привилегије српског народа у Угарској и рад Благовештењског сабора, Загреб, 1902.

[2] Горан Васин, Ненад Нинковић, Историја Будимске епархије, Сремска Митровица, 2018.

[3] Исто.

[4] Епископ Јефрем Јанковић, звани Тетовац, у појединим изворима погрешно је навођен као Јефтимије услед грешке у имену на повељи Бечког двора о његовој потврди за епископа. У погледу времена његовог одласка из Мохачке епархије у литератури постоје различити подаци. Димитрије Руварац сматрао је да је епархију напустио 1703. године, док његово одсуство са сабора у Сечују 1700. године упућује на могућност да се то догодило и раније, око 1700/1701. године. Потом је отишао у Русију, где је од 1708. до 1712. године био митрополит суздаљски и јурјевски. Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд, 1996.

[5] Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд, 1996.

[6] После Велике сеобе Срба 1690. године и одласка патријарха Арсенија III Чарнојевића, Пећка патријаршија на простору Османског царства наставила је да функционише. Године 1693. на пећки престо дошао је патријарх Калиник I, Грк пореклом. Околности његовог постављења и чињеница да је на престо дошао без уобичајеног саборног избора изазвале су неповерење дела српског клира и народа. Ипак, управо је његовим патријарховањем настављен институционални живот Пећке патријаршије у Османском царству. Калиник I упокојио се 1710. године приликом боравка у околини Темишвара.

[7] Рајко Веселиновић, „Народноцрквена и привилегијска питања Срба у Хабзбуршкој Монархији 1699–1716. године“, Историја српског народа, књ. IV, св. 1, Београд: Српска књижевна задруга, 1986, 39–54.