Српска Православна Црква на простору Угарске од обнове Пећке патријаршије до Велике сеобе Срба (1557–1690)

© Аутор: протосинђел Варнава Кнежевић

Након смрти српског патријарха Арсенија II 1463. године, у време коначног учвршћивања османске власти у српским земљама, наступио је период тешких и нередовних прилика у животу Српске Цркве. Услед оскудности историјских извора није могуће поуздано утврдити да ли је пећки престо у свим раздобљима био попуњаван или је повремено остајао упражњен. Редовно функционисање дотадашње црквене организације било је поремећено, а на делу простора некадашње српске црквене јурисдикције старање је у таквим околностима преузимала Охридска архиепископија.

Ново раздобље започело је 1557. године, када је, у време султана Сулејмана Величанственог, обновљена Пећка патријаршија, а на њен престо дошао архиепископ и патријарх Макарије Соколовић, припадник знамените породице Соколовић и сродник великог везира Мехмед-паше Соколовића. Обновом Пећке патријаршије поново је успостављена јединствена црквена организација на широком простору настањеном православним српским становништвом.

Приликом разграничења са Охридском архиепископијом и Цариградском патријаршијом, јурисдикција обновљене Српске патријаршије проширена је далеко према западу и северу. Услед нових историјских прилика и ширења српског становништва настајале су и нове епархије. У време свог најширег територијалног опсега Пећка патријаршија имала је око четрдесет епархија.[1]

Османска освајања и готово непрекидне војне операције на Балкану током XVI века изазивале су нова померања становништва. Срби су се у већем броју насељавали и на просторима Угарске, најчешће у крајевима у којима су српско и друго словенско становништво већ били присутни, као и на подручјима која су у ранијем раздобљу била у поседу српских деспота и великаша. Са народом су долазили свештеници и монаси, а потреба за уређеним црквеним животом условљавала је ширење мреже парохија, манастира и епархијских средишта.

Манастир Грабовац и питање црквене јурисдикције

Један од најзначајнијих догађаја у црквеној историји овог простора било је оснивање манастира Грабовца у Толнинској жупанији. Године 1585. монаси далматинског манастира Драговића, предвођени игуманом Пајсијем, дошли су у Грабовац и на том месту основали монашку заједницу.

При томе је потребно разликовати оснивање манастира као организоване монашке заједнице од подизања манастирског храма и других здања. У делу литературе ова два процеса нису довољно јасно разграничена, па се као година „оснивања манастира“ понекад наводи година подизања првог храма. Међутим, монашка заједница у Грабовцу несумњиво је успостављена 1585. године; изградња њених храмова и конака припада посебној историји развоја манастирског комплекса. Истраживања заснована на Грабовачком летопису такође говоре о доласку и насељавању драговићких монаха 1585. године, у средини у којој је већ постојало православно српско становништво.

Грабовац је током XVII века израстао у једно од најзначајнијих духовних средишта православних Срба у Угарској. Његово братство временом је постало бројно, а из манастира су потекли и архијереји Будимске епархије. Манастир је истовремено одржавао живе везе са српским духовним средиштима на Балкану и у Светој земљи.

У изворима из времена оснивања Грабовца не налазимо име будимског архијереја коме би се са сигурношћу могла приписати непосредна јурисдикција над овим простором. Сам недостатак таквог податка није довољан да се са потпуном извесношћу тврди да је будимска катедра била упражњена, али такву могућност чини веома вероватном.

Несумњиво је, међутим, да се овај простор налазио у канонској јурисдикцији обновљене Пећке патријаршије. За каснији период османски извори изричито сведоче да се будимски архијереј постављао на основу писма пећког патријарха, што јасно показује врховну канонску власт Пећког престола над Будимском епархијом.

Уколико је будимска катедра крајем XVI века заиста била упражњена, непосредна управа над њом припадала је патријарху српском, док су поједине архијерејске послове — рукополагања, освећења и друге потребе свештенства и народа — могли вршити најближи епархијски архијереји. Такав поредак био је природан у условима великих растојања, честих ратова и непотпуно развијене комуникационе мреже.

За разумевање овог питања нарочито је значајан запис из манастира Ораховице. У њему се, управо у време настанка грабовачке монашке заједнице, помињу пожешки митрополит кир Јосиф и архиепископ пећки кир Саватије. Тај запис непосредно потврђује да је Пожешка митрополија била део епархијског система Пећке патријаршије и истовремено сведочи о врховној власти пећког престола на овом ширем простору.

Стога се не може искључити могућност да је, у одсуству будимског архијереја, и простор на којем је основан Грабовац био под непосредним старањем тадашњег предстојатеља Пећке патријаршије, архиепископа Саватија Соколовића. Истовремено је сасвим могуће да је суседни пожешки митрополит Јосиф по потреби вршио поједине архијерејске дужности и на овом простору. За тврдњу да му је била формално поверена целокупна управа Будимске епархије, међутим, за сада нема непосредног изворног сведочанства.

Пожешка и Сегединско-бачка епархија

Пожешка епархија била је једна од најзначајнијих српских црквених области у непосредном суседству простора будуће Будимске епархије. Њен најранији поуздани помен налази се у запису рукописне књиге из манастира Ораховице, у којем се помиње митрополит пожешки Јосиф. Савремена истраживања показују да је ова епархија настала у оквиру шире обнове црквене организације након васпостављања Пећке патријаршије и да је била непосредно укључена у њен епархијски систем.

Почевши од 1590. године у изворима се помиње пожешки митрополит Василије, који је 1595. године прешао у суседну хабзбуршку Горњу Славонију и тамо постао први архијереј православних Срба на подручју Вараждинског генералата.

Поред Пожешке, за разумевање црквеног живота на простору Угарске важна је и Бачка епархија са седиштем у Сегедину, која се у изворима јавља и као Сегединска или Сегединско-бачка епархија. Због њеног географског положаја не може се занемарити могућност да су њени архијереји, нарочито у раздобљима упражњености суседних катедри, имали извесну улогу и у црквеном животу на ширем будимском простору.

Међу познатим сегединским и бачким архијерејима овог раздобља помињу се Филип пре 1526. године, Сава после 1526, Захарије 1555–1556, затим Мардарије или Макарије, Симеон пре 1579, Георгије, митрополит сегединског града и Бачке области 1578–1581, митрополит сегедински Мардарије 1603–1609, а касније и митрополит бачки Михаило 1651. и епископ Георгије 1667. године. После Мардарија почетком XVII века седиште епархије више није било трајно везано за Сегедин.

Српска патријаршија, иако обновљена, деловала је у условима османске власти, великих растојања и честих ратних поремећаја. Због тога се епархијска мрежа не може посматрати као потпуно непокретан систем са непроменљивим границама. У раздобљима упражњености појединих катедри њима је могао непосредно управљати сам патријарх, или је старање могло бити поверено неком од суседних архијереја. Будимски простор је у том смислу био упућен на Пећки престо, али и на суседне Пожешку, Сегединско-бачку, Мохачку и друге епархије.

У XVI веку подигнута је и православна црква у Српској вароши у Стоном Београду, данашњем Секешфехервару. Она је приказана на бакрорезу из 1601. године, а 1664. године помиње је и Евлија Челебија. Познато је да је у њој око 1600. године служио свештеник Јован, а касније и свештеник Теодор.

Стони Београд (Секешфехервар), бакрорез Хијеронимуса Ортелијуса и Јохана Зибмахера, 1603. године. Приказује ослобођење града 1601. године; на графичким приказима из овог периода забележено је и здање старе српске православне цркве.

 

Будимска епархија у XVII веку

Поузданија и бројнија сведочанства о будимским архијерејима јављају се од средине XVII века. Посебно место припада митрополиту будимском Севастијану I, за кога османски извори бележе да је 1640. године платио пешкеш приликом добијања берата за своју епархију.[4]

Средином 1643. године Севастијан I је смењен са будимске катедре. На предлог патријарха Пајсија Јањевца за његовог наследника постављен је Севастијан II, коме је издат султански берат. У делу литературе изнета је могућност да је Севастијан I након тога прешао на темишварску катедру, али расположиви подаци не омогућавају да се сва питања његовог даљег кретања сматрају коначно разрешеним.

При разматрању хронологије српских архијереја под османском влашћу потребан је известан опрез. Године њиховог постављења често се реконструишу на основу дефтера турске дворске администрације, у којима су бележени пешкеш и издавање берата. Међутим, османски фискално-административни извори не представљају потпун регистар канонског живота Српске Цркве. Познати су архијереји чије је постојање и деловање добро посведочено српским и другим изворима, иако за њих није сачуван одговарајући запис о берату.

Такав пример представља београдски и сремски митрополит Хаџи Иларион, о чијем деловању постоји више сведочанстава, нарочито у области културе и уметности. Стога ни одсуство имена будимских архијереја из сачуваних османских регистара пре 1640. године не може само по себи бити доказ да их није било. Оно пре свега показује ограниченост сачуване изворне грађе.

На простору данашње Мађарске у то време постојало је више српских православних епархијских области чији се обим и самосталност током XVII века мењају.

У српским изворима ретко се помиње Солночка епархија, смештена на подручју Солночког санџака. Познат је податак о солночком владици чије име није сачувано, а који је служио и у Српском Ковину. Према расположивим подацима Солночка епархија није дуго постојала као самостална црквена област и већ око 1640. године била је повезана са Сегединском епархијом.[5]

У јужном Подунављу постојале су Мохачка, Сигетска и Печујска епархијска област, чији су међусобни односи током прве половине XVII века били променљиви.

На истоку данашње Мађарске постојала је и Ђулска епархија са седиштем у Ђули. Њена историја била је тесно повезана са Липовском епархијом, основаном након пада Баната под османску власт 1552. године. Године 1652. као засебан ђулски епископ помиње се Данило, док су пре њега забележени митрополити Висарион липовски и ђулски, Мелентије липовски и Софроније липовски и ђулски.[6] Оскудност каснијих извора не допушта прецизно праћење свих промена њеног статуса, али је ова област временом ушла у црквене оквире Арадске, а потом Темишварске епархије.

Однос Будимске и Мохачке епархије

Посебну пажњу заслужује однос Будимске и Мохачке епархије. Османски извори показују да су Мохач, Сексард и Коморан у једном раздобљу представљали засебну црквену област. У дефтеру који садржи податке о српским јерарсима од 1640. до 1655. године помиње се Максим као митрополит области Коморана, Сексарда и Мохача.[8]

У литератури се често наводи да је 1643. године, у време Севастијана II, Мохачка епархија припојена Будимској. Међутим, податак османске дворске верске канцеларије показује да је Севастијан II те године платио 1.200 акчи за Будимску, а посебно 800 акчи за Мохачку епархију.

Одвојено евидентирање двеју епархија и два засебна пешкеша допушта и другачије тумачење: да није извршено трајно канонско присаједињење, већ да је једном архијереју поверена управа над двема епархијским областима. У савременој црквено-административној терминологији такав однос најближе би одговарао администрацији упражњене епархије.

Не треба, притом, губити из вида да османска административна терминологија и канонско устројство Српске Цркве нису увек морали бити истоветни. Турска администрација је пре свега евидентирала обавезе везане за признавање архијереја и наплату дажбина, док су стварни канонски односи могли бити сложенији.

Временско поклапање смењивања будимског Севастијана I и промена у Мохачкој епархији оставља могућност да је тада дошло и до промене на мохачкој катедри. Посебно је занимљиво што је у једном раздобљу Коморан припадао истој црквеној области са Мохачем и Сексардом, иако се налазио северно од османске државне границе. То јасно показује да су црквене границе могле превазилазити политичке и војне границе, које су у XVII веку биле изразито променљиве.

Постојање засебне Мохачке епархије поново се може пратити у другој половини века. Епископ Сава Вуковић наводи мохачког епископа Јосифа, који се у Крушедолском помјанику помиње истовремено са будимским митрополитом Кирилом, дакле после 1669. године.[2]

Поновна појава засебног мохачког архијереја говори у прилог претпоставци да однос Будима и Мохача из 1643. године није нужно представљао коначно присаједињење једне епархије другој. Вероватније је да је током упражњености Мохачке епархије будимски архијереј привремено управљао и њом, после чега је, када су прилике то дозволиле, мохачка катедра поново попуњена.

Грабовац као духовно средиште Будимске епархије

Посебну улогу у развоју Будимске епархије током XVII века имао је манастир Грабовац.

У Грабовачком летопису, који се данас чува у рукописном фонду Библиотеке и Архива Будимске епархије, забележено је да су у време игумана Василија, који је управљао манастиром од 1649. до 1664. године, из грабовачког братства потекли будући будимски архијереји Симеон и Виктор.

Митрополит Симеон помиње се на будимској катедри од 1649. године, док се Виктор као архијереј поуздано јавља од 1660. године. Хронологија будимских архијереја у другој половини XVII века није у свим изворима потпуно једноставна и показује извесна преклапања. Између Викторових помена на катедри јавља се и митрополит Кирило, светогорски пострижник и познати беседник, који се као будимски архијереј помиње у другој половини шездесетих година XVII века и који се упокојио 10. децембра 1679. године. После његове смрти Виктор се поново јавља као будимски митрополит, а последњи поуздани помен о њему потиче из 1684. године.

Викторова архипастирска делатност може се пратити и на северним просторима епархије. Он је 21. новембра 1665. године осветио православну цркву у Коморану, а 1668. године забележена је његова канонска посета истој парохији. У књизи хиротонија 1680. године забележио је и своју редовну канонску посету будимској црквеној општини.

Ови подаци показују да је у другој половини XVII века Будимска епархија већ имала јасније обликовану мрежу црквених општина и редован архијерејски живот на широком простору од јужног Подунавља до Коморана.

Истовремено, Грабовац је постајао не само монашко него и важно кадровско средиште Епархије. Средином XVII века његово братство било је бројно и из њега су излазили будући архијереји, свештенослужитељи и друге значајне личности Српске Цркве.

Манастир је, међутим, делио судбину нестабилног пограничног простора. Године 1667. тешко је опљачкан, а том приликом убијени су игуман и неколико монаха. Ново страдање задесило га је 1684. године, у време ширих ратних сукоба и повлачења османских снага. Стога 1684. годину не треба сматрати првим страдањем Грабовца, већ једним од тешких разарања која су задесила манастир током XVII века.

Велики бечки рат и прекид старог поретка

Велики турски рат, познат и као Велики бечки рат или Рат Свете лиге, започео је 1683. године и трајао до Карловачког мира 1699. После неуспешне османске опсаде Беча 1683. године рат се постепено пренео на читав простор Угарске, Славоније и Балкана.

Године 1684. образована је Света лига, а хабзбуршке и савезничке војске започеле су систематско потискивање Османског царства из средње Европе. Ратна дејства захватила су и подручје Будимске епархије и знатно пореметила дотадашњи црквени живот.

Нарочито значајан догађај било је освајање Будима 2. септембра 1686. године, чиме је окончана готово стопедесетогодишња османска власт у граду. Печуј је такође заузет 1686, док је Београд пао у руке царске војске 1688. године.

У таквим ратним околностима редовно попуњавање епархијских катедри било је изузетно отежано. После последњег помена митрополита Виктора 1684. године не располажемо поузданим податком о новом епархијском архијереју Будимске епархије све до великих промена које је донела Сеоба Срба.

Рат није изменио само државне границе него и услове у којима је деловала Пећка патријаршија. Велики простор који је раније припадао Османском царству прешао је под власт Хабзбуршке монархије, док су пећки патријарх и српска јерархија били принуђени да свој положај у новим политичким околностима уређују на другачијим основама.

Патријарх Арсеније III и Велика сеоба Срба

Године 1690. патријарх Арсеније III Чарнојевић прешао је са великим бројем српског народа у Угарску. Значајан део досељеника населио се у Сентандреји и околини, у Будиму, Помазу, Калазу, Чобанцу, али и у бројним другим местима широм Угарске.

Долазак патријарха Арсенија III имао је изузетан значај и за Будимску епархију. На простору на којем није било познатог редовног епархијског архијереја патријарх је, као поглавар Српске Цркве и највиша канонска власт, непосредно управљао црквеним пословима.

За такав однос није неопходно очекивати извор у којем би Арсеније III био назван „администратором Будимске епархије“, јер је реч о савременој црквено-административној терминологији. Његово непосредно присуство и вршење патријаршијске власти на подручју упражњене епархијске катедре по својој суштини одговара ономе што се данас назива патријаршијском администрацијом епархије.

Патријарх Арсеније III ће неколико година касније, 28. јуна 1694, предложити Јефтимија Поповића за будимског и столнобеоградског епископа, са седиштем у манастиру Грабовцу, што додатно показује непосредну улогу патријарха у поновном уређењу епархијског живота после Велике сеобе.

Сеоба 1690. године, дакле, није означила почетак српског православног присуства у Угарској, које је било вековима старије, већ је донела велики прилив новог становништва и створила услове за нову организацију већ постојећих српских црквених заједница.

Од тог времена постепено долази и до преуређивања — арондације — ранијих епархијских области и њиховог прилагођавања новим политичким и демографским приликама.

Архијереји и епархијске области

Услед оскудности и неуједначености извора, хронологија појединих архијереја у XVII веку не може се увек установити са потпуном прецизношћу. Нарочито је потребно имати у виду да се године помена у изворима не морају у сваком случају подударати са тачним годинама избора, хиротоније или престанка службе.

У раздобљу које претходи Великој сеоби познати су:

• митрополит будимски Севастијан I — до 1643. године;
• митрополит будимски Севастијан II — од 1643. године; упокојио се 1662. у манастиру Раковцу;
• митрополит будимски Симеон — помиње се од 1649. до 1664. године;
• митрополит будимски Виктор — помиње се од 1660. године, а његов последњи познати помен је из 1684;
• митрополит будимски Кирило — помиње се у другој половини шездесетих година XVII века; упокојио се 1679;
• патријарх Арсеније III Чарнојевић — после доласка у Угарску 1690. године непосредно врши врховну црквену управу и над простором упражњене Будимске епархије;
• митрополит мохачки Максим — помиње се око 1640–1643;
• епископ мохачки Јосиф — помиње се после 1669. године;
• епископ сигетско-печујски Иларион — помиње се око 1640;
• епископ ђулски Данило — помиње се 1652. године.

За историјски континуитет Будимске епархије треба имати у виду и знатно старији помен архиепископа будимског Саве из XV века, који сведочи да је српска архијерејска организација на овом простору постојала и пре обнове Пећке патријаршије 1557. године.

Све наведено показује да је у раздобљу од обнове Пећке патријаршије до Велике сеобе Срба на простору Угарске постојао развијен, мада услед ратова и политичких прилика често променљив, систем српских православних епархија, парохија и манастира. Будимска епархија није настала тек Великом сеобом 1690. године: њено раније постојање и црквена делатност посведочени су архијерејима, парохијама, манастирима, рукописима и османским административним изворима.

У том систему посебно место припада манастиру Грабовцу, који је од монашке заједнице основане 1585. године израстао у једно од најважнијих духовних средишта Срба у Угарској и у расадник будућих будимских архијереја. Велика сеоба је постојећем српском становништву придружила велики број нових досељеника и означила почетак новог раздобља у животу Будимске епархије — раздобља у којем ће се њена црквена организација постепено уобличити у оквирима Хабзбуршке монархије.

Напомене и литература

[1] Радмила Тричковић, „Српска црква средином XVII века“, Глас САНУ, 320, Одељење историјских наука 2, Београд 1980, 61–164.

 

[2] Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд–Подгорица–Крагујевац, 1996.

 

[3] Горан Васин, Ненад Нинковић, Историја Будимске епархије, Сремска Митровица, 2018.

 

[4] Antal Molnár, „Szerb ortodox egyházszervezet a hódolt Magyarországon“, у: Szerb székesegyház a Tabánban – Az eltűnt Rácváros emlékezete, ур. Csáki Tamás – Golub Xénia, Budapesti Történeti Múzeum, Budapest, 2019, 32–63.

 

[5] Антал Молнар, Српска православна црква на западном крају Османског царства, у: На граници хришћанске Европе – Поглавља из хиљадугодишњег мађарско-српског суживота, Нови Сад, 2020.

[6] Исто.

 

[7] Исто.

 

[8] Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд–Подгорица–Крагујевац, 1996.