Српско-угарски односи у средњем веку: династичке везе, политички односи и српско присуство у Угарској

© Аутор: протосинђел Варнава Кнежевић

Српско-угарски односи у средњем веку били су сложени и вишеслојни и нису се сводили само на ратне сукобе и променљиве политичке савезе. Династички бракови, сродничке везе владарских кућа, вазални и савезнички односи, поседи српских владара и властеле у Угарској, као и миграције становништва које су их пратиле, оставили су дубок траг у политичкој, друштвеној и црквеној историји широког простора од Саве и Дунава до северних крајева Угарске.

Ове везе нарочито су значајне за разумевање раног српског присуства на простору данашње Мађарске. Оне показују да организоване српске насеобине, црквене општине и монашке заједнице нису настале тек у време Велике сеобе 1690. године, већ су имале знатно дубље средњовековне корене.

Вукановићи и прве српско-угарске династичке везе

Пре успона династије Немањића, Рашком је од краја XI до друге половине XII века владала династија коју историографија, према имену великог жупана Вукана, назива Вукановићима. Назив династије, дакле, није савремен владарима који су јој припадали, већ је историографског порекла.

Међу женским члановима ове династије посебно место припада Јелени Вукановић, ћерки великог жупана Уроша I, која се око 1129. године удала за угарског принца Белу, потоњег краља Белу II Слепог.

После смрти краља Беле II 1141. године, у време малолетства њиховог сина Гезе II, Јелена је имала веома значајну улогу у управљању Краљевином Угарском. Уз њу се на угарском двору уздигао и њен брат Белош, који је постао један од најмоћнијих великодостојника краљевства, а од 1145. године поуздано је посведочен у достојанству палатина.

Тако је већ у првој половини XII века једна грана рашке владарске породице била непосредно укључена у највише политичке структуре средњовековне Угарске. Династички брак Јелене и Беле II није представљао само породичну везу два владарска дома, већ и један од најранијих снажних политичких мостова између српских земаља и Угарске.

Српски Ковин: предање и историјски извори

Са Јеленом Вукановић средњовековно предање повезује и почетке православног монашког живота у Српском Ковину на Чепелској ади, једном од најзначајнијих старих српских црквених средишта на простору данашње Мађарске.

Према црквеном предању, Јелена је као угарска краљица имала удела у настанку или уређењу православног монашког средишта на Чепелу. Овакво предање није без ширег историјског контекста. Средњовековни династички бракови често су подразумевали долазак пратње из земље порекла владарке, у којој су могли бити духовници, монаси, писмени људи и друга лица потребна за одржавање њеног верског и културног идентитета у новој средини.

Ипак, непосредан савремени извор који би потврдио да је управо Јелена Вукановић основала православни манастир у Српском Ковину није познат. Зато њену улогу треба посматрати као важно и старо црквено предање, а питање континуитета између раносредњовековног црквеног живота на Чепелској ади и касније српске православне монашке заједнице оставити отвореним за даља истраживања.

Сличан опрез потребан је и у погледу предања о везама манастира са српским краљем Стефаном Урошем II Милутином. У манастиру је сачувано касније сведочанство које наводи да је храм 1320. године био обновљен, обогаћен и снабдевен монасима заслугом краља Милутина. Како натпис није савремен самом краљу Милутину, он представља драгоцено сведочанство манастирског предања, али се његов садржај не може без додатних извора сматрати непосредним документом из XIV века.[1]

Зато је потребно разликовати оно што нам саопштава касније манастирско предање од онога што можемо непосредно пратити у савременим документима.

Поуздан и изузетно значајан преломни тренутак представља 10. октобар 1440. године, када је угарски краљ Владислав I досељеним Србима из Ковина на Дунаву уступио цркву на Чепелској ади, а по свој прилици и одговарајући део краљевских земљишних поседа. Од тог времена постојање српске православне заједнице у Горњем, односно Српском Ковину, може се пратити на знатно чвршћој документарној основи.

Манастирска црква посвећена је Успењу Пресвете Богородице, а у њеном склопу налазе се и параклиси Светог Јована Претече и Светих бесребреника Козме и Дамјана. Каснија предања и натписи бележе више фаза осликавања и обнове храма, међу којима 1514. и 1765. годину.

Османски попис становништва из 1546. године бележи да су у Српском Ковину живела три монаха и један јеромонах. Овај податак представља непосредно и веома важно сведочанство о постојању организоване православне монашке заједнице средином XVI века.

Новија истраживања манастирске ризнице

Приликом стручне обраде ризнице манастира Успења Пресвете Богородице у Српском Ковину, коју су од 14. до 19. јула 2023. године вршили студенти историје уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду са професором Владимиром Симићем, евидентирани су и поједини предмети значајни за проучавање старије историје манастира.

Међу њима се налази вага за мерење племенитих метала, какве су биле у употреби у средњовековним и ранонововековним манастирским и трговачким срединама. Нарочито су занимљиви тегови на којима се налазе лик и знамења угарског краља Жигмунда Луксембуршког (1387–1437), са латинским натписом његовог имена и титуле.

Ови предмети сами по себи не могу бити доказ одређеног датума оснивања манастира, али представљају значајно сведочанство о економском и културном окружењу у којем се развијала ковинска заједница и о присуству предмета из времена краља Жигмунда у каснијој манастирској ризници. Том приликом евидентирано је и више других предмета који се могу везати за XV и XVI век.

Немањићи и угарски двор

Српско-угарске династичке везе настављене су и у време Немањића.

Посебно место припада краљу Стефану Драгутину, који је био ожењен угарском принцезом Катарином, ћерком краља Стефана V Арпадовића. Овај брак додатно је учврстио везе српске владарске куће са угарским двором.

Територијално ширење Драгутинове власти према северу не треба, међутим, једноставно тумачити као последицу женидбеног мираза. После повлачења са српског престола Драгутин је, захваљујући својим династичким и политичким везама са угарским владарским домом, добио на управу значајне области на јужним границама Угарске, међу којима су биле Мачва са Београдом, као и Усора и Соли.

Тако је крајем XIII века створен нови облик тесне политичке повезаности српског владара са Краљевином Угарском, који је истовремено отворио простор за јаче кретање становништва, властеле, свештенства и трговаца између две државе.

Време деспота Стефана Лазаревића

Нова и посебно значајна фаза српско-угарских односа започела је у време деспота Стефана Лазаревића, сина и наследника кнеза Лазара. Стефан је Србијом владао као кнез од 1389. до 1402. године, а потом као деспот до своје смрти 1427. године.

После успостављања блиских односа са угарским краљем Жигмундом Луксембуршким, Стефан је постао његов вазал, али истовремено и важан савезник и један од значајних великодостојника у политичком систему Краљевине Угарске.

Однос двојице владара није био ограничен само на формалне вазалне обавезе. Њихова сарадња почивала је на заједничким политичким и војним интересима, а деспот Стефан је често боравио на угарском двору.

Током 1411. године боравио је у Будиму са својом властелом. Његов биограф Константин Филозоф наводи да је том приликом Стефан „учинио истиниту љубав са западнима“, што добро одражава нову политичку оријентацију Србије и степен њене повезаности са угарским владарем.

Деспот Стефан је од краља Жигмунда добио на уживање велики број поседа широм Краљевине Угарске. Они нису представљали једну јединствену територију, већ више великих поседовних комплекса распоређених у различитим жупанијама.

У Срему су са његовом влашћу били повезани Купиник, Земун, Митровица и Сланкамен. У Торонталској жупанији располагао је значајним поседима у Банату, а обављао је и дужност жупана Торонталске жупаније.

Посебно велики комплекс имања налазио се у источној Угарској. Обухватао је Дебрецин, трговиште Бесермењ и више десетина околних села у Бихарској и Саболчкој жупанији.

У Сатмарској жупанији Стефану су припадали важни трговачки и рударски центри Сатмар, Немци, Нађбања (Rivulus Dominarum) и Фелшебања (Medius Mons), као и више околних насеља. Поверено му је и управљање Сатмарском жупанијом.

У североисточним деловима Краљевине држао је тврђаву Мункач, Берег и Берегсас са околним селима, као и низ других поседа и утврђења, међу којима су Болдогке и Регец. Са његовим поседовним системом повезује се и Токај на Тиси.[2]

Ови огромни поседи сведоче о високом месту које је српски деспот заузимао у политичком систему Жигмундове Угарске.

Истовремено, они су имали и шири демографски значај. Велики властелински комплекси захтевали су управнике, чиновнике, војнике, трговце, занатлије и друго становништво. Међу људима везаним за поседе српских деспота било је и Срба, што је доприносило јачању старијих и настанку нових српских насеобина на простору Угарске.

У време Стефанове владавине Српска деспотовина доживела је и значајан политички, привредни и културни успон. Посебно се развијало рударство, чији је најзначајнији центар било Ново Брдо. Деспотов Законик о рудницима из 1412. године представља једно од најзначајнијих сведочанстава о уређености привредног живота Србије тог доба. Економска снага Српске деспотовине додатно је повећавала значај њеног владара и у оквирима средњоевропске политике.

Српско становништво и црквене заједнице у Угарској

Са јачањем политичких и привредних веза постепено су се појачавале и миграције Срба из Српске деспотовине према Угарској.

Српско становништво присутно је у различитим периодима у Српском Ковину, Будиму, Пешти, Ђуру, Коморану и другим местима дуж Дунава и у унутрашњости Краљевине.

Српско присуство у Ђуру може се поузданије пратити током XV и XVI века, када се постепено развија и организовани црквени живот. Срби су овај простор, као и друге северније крајеве у којима су живели, у каснијој традицији називали Горњом земљом.

Посебно је значајан Коморан, где је српска заједница постојала већ почетком XVI века. О њеном организованом црквеном животу сведочи и печат српске православне цркве из 1511. године.

Овакви материјални и писани трагови показују да српске заједнице северно од Дунава нису биле само привремене војничке или трговачке колоније, већ су постепено стварале сопствене црквене установе и облике трајног заједничког живота.

Татски споразум и наследство Стефана Лазаревића

Један од најзначајнијих догађаја у српско-угарским односима у првој половини XV века био је споразум у Тати, склопљен 1426. године између угарског краља Жигмунда Луксембуршког и деспота Стефана Лазаревића.[3][4]

Пошто деспот Стефан није имао непосредног потомка, једно од кључних питања било је будуће наследство српског престола. Његов природни династички наследник био је сестрић Ђурађ Бранковић.

Татским споразумом Жигмунд Луксембуршки признао је Ђурђа Бранковића за наследника деспота Стефана Лазаревића, чиме је будућа смена на челу Српске деспотовине добила и важно спољнополитичко признање угарског владара.

Ђурђево право на наследство није, дакле, произлазило из воље угарског краља нити му је Жигмунд „дао“ Србију. Његово наследно право имало је сопствену династичку основу. Значај споразума био је у томе што је будућег српског владара као наследника признао најмоћнији суседни владар, Стефанов савезник и сизерен.

Споразумом су истовремено регулисана и друга питања будућих српско-угарских односа. Предвиђен је повратак појединих градова, утврђења и области угарској круни после Стефанове смрти, као и обавезе које ће будући деспот имати према угарском владару.

После смрти Стефана Лазаревића 1427. године Ђурађ Бранковић ступио је на престо Српске деспотовине. Београд је тада враћен угарској круни, док су се питања појединих других утврђења и области показала сложенијим и нису у свему била решена онако како је споразум првобитно предвиђао. Голубац, на пример, није непосредно предат Ђурђу нити угарском краљу, што је довело до нових политичких и војних заплета.

Губитак Београда као дотадашње престонице наметнуо је новом деспоту потребу да изгради ново политичко и војно средиште Србије. Тако је подигнуто Смедерево, које је постало престоница Српске деспотовине.

Ђурађ Бранковић и српски поседи у Угарској

Ступањем Ђурђа Бранковића на српски престо настављена је политика блиских, мада често сложених, односа са Краљевином Угарском.

Као признати наследник деспота Стефана, Ђурађ је наследио и значајан део положаја који је његов ујак имао у угарском политичком систему. Постао је један од великих барона Краљевине Угарске и располагао бројним поседима северно од Саве и Дунава.

Приликом разматрања његових угарских поседа потребно је, међутим, разликовати њихово порекло. Један део наследио је од деспота Стефана, други је стицао новим краљевским даровницама, док су поједини поседи држани по основу залога или других правних односа. Због тога се не може за сва добра једноставно рећи да их је „добио“ од угарског краља.

Са Ђурђем Бранковићем повезани су, између осталог, Вршац у Банату, Сланкамен, Купиник, Земун и Митровица у Срему, Перлек, Чуруг и Песер у Бачкој, Тур и Варшањ источно од Будима, Биа и Торбађ, Хевиз и друга места у широј околини Будима, као и поседи у Земпленској и другим жупанијама.

Деспот је имао и палату у самом Будиму, што додатно показује његово присуство на угарском двору и место које је заузимао међу највишом властелом краљевства.[5]

Године 1439. краљ Алберт Хабзбуршки уступио му је и Вилагош са великим властелинством у Зарандској жупанији, које је обухватало велики број насеља.

Током деценија које су уследиле, услед сложених политичких и војних прилика, Ђурђев положај у Угарској није остајао непромењен. Поједине поседе је губио, други су му одузимани или враћани, а неки су били предмет заложних и других имовинско-правних односа.

Управљање тако великим бројем поседа захтевало је разгранату административну мрежу. На њима су деловали жупани и поджупани, кастелани, цариници, управници, закупци царина и ковница, судије и други службеници. Међу њима није било само Угара и страних трговаца, него и Срба.

На тај начин велики угарски поседи српских деспота нису имали само политички и економски значај. Они су представљали и један од путева трајнијег насељавања српског становништва у Угарској.

Са властелом и њеним службеницима долазили су војници, занатлије, трговци, свештеници и њихове породице. Тако су око српских властелинских поседа и старих трговачких и војних средишта постепено настајале или се увећавале српске заједнице.

Од династичких поседа ка црквеној организацији

Средњовековне српске миграције у Угарску нису представљале један јединствени велики талас, већ дуготрајан процес који се одвијао током више векова.

Династички бракови пружили су прве снажне политичке везе. Савезнички и вазални односи српских и угарских владара додатно су их продубили. Велики угарски поседи Лазаревића и Бранковића створили су материјални и административни простор у којем су могли да живе и делују српска властела, војници, чиновници, трговци и свештенство.

Заједно са насељавањем народа развијао се и црквени живот.

Српски Ковин представља најзначајнији пример старог монашког и црквеног средишта. Коморан почетком XVI века већ има своју организовану црквену општину. Српско становништво јавља се у Будиму, Пешти, Ђуру и другим средиштима, а каснији извори све јасније показују постојање мреже православних заједница.

Посебно значајно сведочанство представља поменик из времена деспота Ђурђа Бранковића, у којем се, поред имена владарске породице и најугледнијих политичких личности, налазе и имена црквених великодостојника. Међу њима је забележен и архиепископ будимски Сава.[6]

Овај податак није био познат старијој историографији, због чега се име архиепископа Саве, на пример, није нашло ни у ранијим каталозима будимских архијереја.[7]

Уколико се прихвате датовање поменика и читање титуле, помен архиепископа Саве представља најраније до сада познато непосредно сведочанство о српском православном архијереју са будимском титулом и упућује на постојање организоване архијерејске власти на овом простору већ у XV веку.

Тај податак добија посебну тежину када се посматра заједно са другим сведочанствима о српским насеобинама, манастирима и црквеним општинама у средњовековној Угарској.

Све ово показује да Велика сеоба Срба 1690. године није означила почетак српског присуства у Угарској. Она је представљала нову и изузетно значајну етапу много дужег историјског процеса.

Када је патријарх Арсеније III Чарнојевић са великим бројем народа крајем XVII века прешао на просторе под хабзбуршком влашћу, дошао је у земљу у којој су Срби већ вековима били присутни, у којој су српски владари и деспоти поседовали велика властелинства и у којој су већ постојале старе српске насеобине, цркве и манастири.

Раније успостављена мрежа српских насеља и црквених средишта представљала је један од важних предуслова за прихват новог становништва и касније преуређење српске црквене организације у Угарској.

На тај начин династичке и политичке везе средњовековних српских и угарских владара имале су последице које су далеко превазилазиле дворску дипломатију. Из њих су произлазили поседовни, економски и демографски процеси који су допринели стварању трајног српског присуства у Угарској и постепеном обликовању црквеног простора на којем ће се у каснијим вековима развијати Будимска епархија.

Напомене и литература

[1] Србски народни лист, Будим, 19. јануар 1847, стр. 9.

[2] Ненад Обрадовић, „Српски деспоти и њихови поседи у Бачкој“, Српска енциклопедија, 2021.

[3] Ј. Радонић, Споразум у Тати, стр. 199–201.

[4] Н. Лемајић, „Уговор у Тати између деспота Стефана Лазаревића и Жигмунда Луксембуршког“, Радови Филозофског факултета Источно Сарајево 9/2 (2007), 443–448.

[5] L. Thallóczy – A. Áldásy, Magyarország melléktartományainak oklevéltára, II: A Magyarország és Szerbia közti összeköttetések oklevéltára, Budapest, 1907.

[6] Љубица Штављанин-Ђорђевић, „Један недовољно познат Поменик из времена деспота Ђурђа Бранковића“, Археографски прилози 9, Београд 1987, стр. 336.

[7] Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд, 1996.