Будимски архијереји

САВА Архиепископ будимски (15. век)

У једном поменику из времена деспота Ђурђа Бранковића, у коме су имена владалачке породице и најугледнијих политичких личности, налазе се и имена црквених великодостојника.

Међу њима је и име Архиепископа будимског Саве за кога се раније није знало и зато његовог имена и нема у каталогу будимских архијереја објављеног у календару Епархије бачке за 1942. годину.

Митрополит будимски СЕВАСТИЈАН I (до 1643)

Митрополит Севастијан I, је први познати архијереј Будимске епархије. Заузимао је епископску катедру у Будиму „у четвртом или петом деценију 17. века па је у шестом деценију дао оставку“ по Радославу Грујићу. Међутим, недавно је пронађено да је епископ Севастијан свргнут 1643. године од стране Турака и тада је на предлог Патријарха Пајсија изабран за његовог наследника имењак Севастијан II којем је издат и берат.

Митрополит будимски СЕВАСТИЈАН II (1643)

Митрополит Севастијан II на катедри Будимских архијереја наследио је свог претходника митрополита Севастијана I, који је свргнут од стране Турака са свога положаја средином 1643. године. Његовој епархији тада је припојена и област пређашње Мохачке епархије.

Није познато када се митрополит Севастијан II повукао са катедре у манастир Раковац. Вероватно је манастир Раковац, у коме су примали монашки постриг придворни монаси Карловачких митрополита, био место пострига и митрополита будимског Севастијана II, чим се у њега повукао где се и упокојио 1662. године. У протоколу манастира Раковац постоји запис о Севастијановом упокојењу и сахрани.

Митрополит будимски СИМЕОН (1649-1664)

У летопису манастира Грабовац, који се данас чува у библиотеци Епархије будимске у Сентандреји, каже се да су за време игумана грабовачког Василија (1649-1664) два грабовачка пострижника постали епископи будимски: Симеон и Виктор.

Митрополит будимски ВИКТОР (1660-1684)

Последњи познати нам епархијски архијереј Будимске епархије пре сеобе српског народа 1690. године је митрополит Виктор. Замонашен је у манастиру Грабовац. Као владика Виктор се помиње 1660. године у једном запису Христифора Пивљанина. Те године је на Светог Луку удовица Богдана купила од владике Виктора Октоих и платила га “ценом сребра за осам арусланија“ за покој душе свога господара Рујице и поклонила га цркви вакшанској.

Митрополит Виктор је 21. новембра 1665. године освештао цркву у познатој српској оази у Коморану, а 1668. године забележена је такође његова канонска посета овој завичајној српској колонији. На књизи хиротонија митрополит Виктор је 1680. године убележио своју редовну канонску посету будимској општини. Последњи помен о митрополиту Виктору имамо 1684. године.

Епископ будимски КИРИЛ (после 1665 до 1679)

Кирил, светогорски пострижник, постао је будимским епископом после 1665. године наследио је дакле, митрополита Виктора. Будући одличним беседником, монаси Свете Горе називаху га Златоустим. Умро је 10. децембра 1679. године.

Митрополит будимски и столнобеоградски ЈЕФТИМИЈЕ ПОПОВИЋ (1695-после 1700)

Рођен је у селу Комноушу у близини манастира Шишатовца у којем је и замонашен. Не зна се тачно када је постао епископ. Патријарх Арсеније Чарнојевић предложио га је 28. јуна 1694. године за епископа столнобеоградског и будимског са тим да му седиште буде у манастиру Грабовцу. Митрополит Јефтимије прешао је 1697. године у Босну са аустријском војском и том приликом посетио је манастир Тавну. Исте године убележио се у Тавни на једној својој књизи као митрополит будимски. У току заседања народно-црквеног сабора у Сечују 1700. године видимо га као члана овог сабора. Том приликом је са Патријархом Арсенијем и осталим присутним архијерејима учествовао у епископској хиротонији Данила I Петровића „код кога су спадале Црна Гора, Грбаљ, Паштровићи, Кртоле, Љуштица, Бар, Скадар, Улцињ, Подгорица, Жабљак, Зета, Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Пипери и Бјелопавлићи“.

Митрополит Јефтимије се још за живота Патријарха Арсенија повукао са епископске катедре у свој манастир Шишатовац и ту је умро 1704. године. Сахрањен је у припрати манастирске цркве са десне стране.

Епископ будимски ВИКЕНТИЈЕ ПОПОВИЋ – ХАЏИЛАВИЋ (1708-1713)

Митрополит Викентије, син даскала Лава, рођен је у Јањеву на Косову и замонашен у Пећи. Као и сви први митрополити Карловачки, и Викентије је своју каријеру започео у двору Пећких Патријараха.

За епископа будимског изабран је 07. јануара 1708. године. Саборна црква у Будиму била је проглашена ставропигијом од стране Патријарха Арсенија Чарнојевића те су права будимских епископа када је била у питању црквена општина будимска, била донекле ограничена. Када је дошло до сукоба између епископа Викентија и Будимаца, ови су га молили ‘да не чини новине никакве“.

Приликом избора за новог Карловачког Митрополита, 06. маја 1713. године, на првом привилегијалном сабору у Карловцима појавила су се два кандидата: епископ будимски Викентије Поповић и темишварски Никола Димитријевић. Фрушкогорски монаси нису били за епископа Николу, а ни Патријарх Арсеније IV који је требао да изда потврдну грамату. Патријарх Арсеније IV је “утицао да буде изабран Вићентије као епископски и народни кандидат, насупрот Николи Димитријевићу, који је био кандидат аустријског двора“.
Митрополит Викентије је био на трону Митрополита карловачких од 1713. до 1725. када се упокојио у Сремским Карловцима.

Епископ будимски МИХАИЛО МИЛОШЕВИЋ (1716-1728)

Епископ Михаило Милошевић родом и постригом Пећанац, наследио је епископа Викентија Поповића, чији је егзарх био у Будимској епархији.

О његовом раду не зна се много. Највише је података остало о његовом односу са Будимцима. Занимљив је његов тестамент написан 16. децембра 1727. године у којем се сетио Пећког Патријарха, митрополита београдско-карловачког, архијереја, цркава и манастира Будимске епархије, Студенице, Раванице, Свете Тројице, Хиландара, Јерусалимске Патријашрије, манастира Св. Катарине на Синају, а такође и светогорских манастира: Св. Ане, Св. Павла, Ивирона, Ставрониките и Зографа.

Епископ Михаило је умро 09. фебруара 1728. године и сахрањен је у Светоуспенском саборном храму у Сентандреји.

Епископ будимски ВАСИЛИЈЕ ДИМИТРИЈЕВИЋ (1728-1748)
Епископ будимски ВАСИЛИЈЕ ДИМИТРИЈЕВИЋ (1728-1748)

Епископ Василије рођен је у Новом Саду. Пре избора за епископа будимског био је протосинђел београдско-карловачких митрополита Викентија (Поповића) и Мојсија (Петровића), које је као архијерејски заменик заступао за време њиховог отсуствовања из резиденције. Тако је поступио када му је митрополит Викентије ставио у дужност да се у манастиру Хопово састане са неколико кнезова и саопшти им царски декрет у вези са тужбама српског народа због кршења српских привилегија и наметнутих дажбина.

Будући да после смрти митрополита Викентија (1725) нису извршена његова тестаментална завештања Пећкој Патријаршији, Патријарх Арсеније IV (Јовановић-Шакабента) укорио је 15. новембра 1727. године из Ниша протосинђела Василија (Димитријевића): “ако смо ми и сиромаси мислим и молим се да не будемо от Бога заборављени“ а потом моли “да нам отпишете поради обештанаго покрова на кивот светаго чудотворца Христова Арсенија Србскаго, покојним господином вашим, братом же нашим, митрополитом Вићентијем. Зашто тако положени Вам аманет господином Вашим светој Великој цркви и оному угоднику божијему не извршите и не пошлете? Знате ли да хоћемо поставити на Светаго Арсенија да веће он сам тај аманет којим зна образом себи донесе“. Није нам познато да ли је протосинђел Василије после ове Патријархове претње и предавања читаве ствари у руке Св. Арсенија испунио део тестамента који се односио на Пећку Патријаршију.

Епископ будимски ДИОНИСИЈЕ НОВАКОВИЋ (1749– 1767, Сентандреја)
Епископ будимски Дионисије Новаковић

Као јерођакон манастира Савине одлази у Кијев, гдје завршава гимназију и духовну академију, те тако спада међу тридесетак Срба који су похађали ову академију у првој половини 18. вијека, али је притом једини који jу је у цјелости одслушао, што би значило пуних 11 година. По повратку из Русије, у Новом Саду, на мјесту Православне гимназије оснива духовну академију 1741. године под називом Collegium Vissariono-Pavlovicsianum Petrovaradiniense, односно Богоматерње собраније, на којој постаје професор филозофије и богословља.

Од значајнијих личности, поред Новаковића, на овој академији су предавали и – Захарије Орфелин и Јован Рајић, а њени ученици су били многи знаменити људи – Лукијан Мушицки, Петар Милорадовић (један од првих доктора медицине у Срба), Симеон Пишчевић, Арсеније Теофановић, Стефан Стратимировић, Данило Петровић (прота новосадски), Милован Видаковић, Константин Каулици, Гаврило Ползовић (градоначелник Новог Сада), Павле Којић (дугогодишњи предсједник Матице српске), Ђорђе Сервицки IV (народни добротвор) и многи други.

Значај академије се види и из тога што је Марија Терезија издала наредбу којом се за свештенике у српским црквама могу постављати само она лица која су свршила Колегијум владике Висариона у Новом Саду. Уџбеници си углавном доношени из Русије, али су их писали и професори академије, прије свега Новаковић. Школа је наставила с радом до 1789. године, када је новосадски Срби на основу обећања и реформи Јозефа II укидају у циљу отварања гимназије за све вјероисповјести, што се показало као непромишљено, јер је убрзо умјесто гимназије за све вјероисповјести настала Римокатоличка гимназија, којој је припала читава зграда и цјелокупни школски инвентар.

Данас је то чувена новосадска гимназија Јован Јовановић Змај.

Дионисије Новаковић је 23. јула 1749. године посвећен за будимског епископа, а у трон је уведен фебруара 1751. године у присуству митрополитског заступника раковачког архимандрита Синесија Живановића, будућег епископа арадског, заслужног за очување националне свијести код Срба Карловачке митрополије, а 1761. године добија на управу и епископију ердељских Румуна. Колико су Будимци и Сентандрејци жељели Новаковића за епископа, види се из сљедећих ријечи –

Помјанути будимци и сентандрејци всјеми силами и различними рекомендацијами настојали и принуждали Синод архиепископски да би помјанутог Новаковича за епископа будимског посвјатили, јеже и следовало.


Важнији радови епископа Дионисија су

  • Историја натуралнаја философов, у питањима и одговорима;
  • О пургаторији римској, сије јест о огњу чистителному;
  • Основателноје показаније о равностјех между восточној и западнеју церковију;
  • Сочиненије о происхожденији Св. Духа;
  • Привјетствованија различнаја вдни рождества Христова;
  • Пропедија благочестија и должностеј христијанских.

Живорад Јанковић о Новаковићу пише

За време епископа Дионисија саграђено је четири цркве у Сентандреји – Благовештењска (1752), Ћипровачка (1753), Пожаревачка (1759) и Саборна (1756–1763). Доста започетог за време Василија Димитријевића довршено је у време Дионисија Новаковића. Први је Србин који завршава Кијевску духовну академију, а затим постаје професор Духовне школе у Новом Саду. Тада је у Кијеву био и јерођакон хоповски и лепавински Арсеније Стојковић и Стеван Станисављевић, као и ђаци Јаков Јовановић и Јован Поповић, али се не зна шта је с њима после било. Из Кијева се вратио с малом библиотеком, руком писаних књига, од којих се већина односи на полемичка и богословска дела, што је један од основних разлога да су она остала нештампана. Био је појам учености. „У Новаковићевој беседи сведена је улога науке у развитку народа и државе у систем сложен, истина и тежак, али систем. Тешко би било наћи иједно поље рада науци приступачно које Новаковић не би истакао.“ Део његове библиотеке доспео је у сентандрејску збирку.


Епископ Новаковић написао је 1741. године књигу Епитом или краткаја сказанија свјашченаго храма, риз јего и т. д., која је била најпреписиванија књига код Срба у другој половини 18. и првим деценијама 19. вијека, а књига је била значајна и међу ученим Србима Далмације.

Др Давид Перовић епископа Дионисија сматра једним од отаца српског барокног богословља, поред Јована Рајића, Павла Јулинца, Доситеја Обрадовића, Партенија Павловића, Викентија Јовановића, Павла Ненадовића, Арсенија III Чарнојевића, Арсенија IV Јовановића Шакабенде, Мојсија Путника и других.


И зато

Владичанским гласом ви зборите Господу,
време ваш носи глас,
за своја чеда ка’ за класове стрепећ’
ви стојите посред нас.
Силом датом вам од Бога
ви потресате царевине,
благошћу вам образ жив,
ревнитељ’ма мира ви сте палма мира,
лститељ’ма паки, страобалан див.

Ви зборите Господу одушно, пламно,
Он вас прима у свој Стан,
царске двери дворова Му сјајних
ви отварате ноћ и дан.

Ко се миче мравље обноћницом
под вашу ће каштигу доћ’,
тајне су вам све прозрачне,
ви Њем’ к’о и нама
служисте дан, и ноћ.

Епископ будимски АРСЕНИЈЕ РАДИВОЈЕВИЋ (1770-1774)
Епископ будимски Арсеније Радивојевић

Рођен је као Тимотије у Сентандреји, у угледној српској породици. Школовао се у родном месту код учитеља Адама Коморанца. Образовање наставља у Будиму, па се враћа у Сентандреју.

Зађаконио га је 2. јуна 1742. године владика будимски Василије Димитријевић, у Успенској цркви у Сентандреји. Прешао је крајем 1742. године у Карловце, на позив патријарха Шакабенте, где је неколико месеци био на митрополијском двору. Морао је да оде затим по послушању у манастир Раковац. Отишао је затим у Нови Сад, код владике бачког Висариона Павловића. Владика га је слао на школе да се оспособи, у Сегедин и Нови Сад, да би 1744. године постао учитељ. Почео је да предаје деци у новосадској школи коју је основао владика. У другој половини 1748. године, позван је од стране митрополита у Карловце. Постављен је онда за дворског протођакона и учитеља Клерикалне школе у Новом Саду. Задржао га је код себе после смрти митрополита Антоновића, и нови митрополит Ненадовић.

Православни свештеник је постао 14. септембра 1749. године у цркви Св. Николе у Карловцима. Исте године, 2. новембра 1749. је замонашен од стране митрополита Ненадовића, у фрушкогорском манастиру Раковцу.

Ненадовић га је поставио за православног митрополијског егзарха. Провео је он годину дана 1753-1754. као администратор Костајничке епархије. Било је то у време незаконитог преотимања православног манастира Марче, којег је царица Марија Терезија предала унијатима. Егзарх Радивојевић се отворено супротстављао томе, и био у непријатељству са злогласним тамошњим генералом, грофом Бенвенутом Петацијем, који је сурово малтретирао православни клир. Након смрти свог патрона и земљака владике Висариона Павловића (1755), постављен је за администратора Бачке епархије, до 1757. године. Рукоположен је 1757. године за протосинђела, а 30. јануара 1759. године за архимандрита, Николајевске цркве у Карловцима. У међувремену, између 1757. и 1759. године као егзарх, администрирао је Темишварском епархијом. Из тог периода је његова генерална визитација Темишварске епархије извршена 1758. године. Оставио је драгоцени „Извештај“ о стању православних парохија и њихових храмова, из којег се може добро сагледати стање православља тог времена. Постављен је потом за епископа Пакрачке епархије 2. фебруара 1759. године.

Постао је заједно са браћом Симеоном свештеником (парохом у Сентандреји) и Јованом пуковником, 3. августа 1763. године племић. Добили су Радивојевићи племићки лист и грбовницу у Бечу. Измолио је као племић да буде премештен 1770. године у Будимску епархију. Био је будимски дијецезан 1770-1774. године, где је у родној Сентандреји започео градњу владичанског двора. По захтеву карловачког митрополита Видака, опет је на бачком владичанском трону, током 1774-1781. године. Пензионисан је 15. марта 1781. године са пензијом од 200 ф.

Још 1769. године на српском црквено-народном сабору водила се истрага против неких владика. Најгоре је прошао епископ Радивојевић, којег су од раније и прво почеле угрожавати царске власти (1766), јер се супротстављао унији православаца у Хрватској. Против њега је на том сабору дигнута тужба због новодних махинација са (руским) поклонима које је добила црква. Парохијани Новосађани православни Срби су против њега подигли „Народну буну“, 8. октобра 1777. године. Био је то део једног ширег таласања међу православцима у аустријској царевини. Повод за немире је била царска наредба да се приликом сахрана не могу више током кретања поворке кроз град, носити отворени ковчези са покојником. После јутарње службе парохијани су нагрнули на двор, и демонстрирали против наметнутог прописа. Мада их је владика умирио обећањем да ће посредовати, то није било довољно. Незадовољство се ширило, па су бунтовници стизали у Нови Сад из околних села. То је православни народ схватио као један од корака државе ка унијаћењу, али је сав свој „јед“ међутим на Радивојевићу искалио. Било је заборављено све оно што је учинио неколико година раније, против унија-ења у Марчи. Прво су његови, упорни непријатељи поднели тужбе цару Јосифу II 9. октобра 1778. година, па опет 5. новембра 1780. године; али владар је умро тако да није било ефекта. 

Умро 3/14. октобра 1783. године. Смрт га је снашла у новосадској резиденцији, а сахрањен је о трошку Народних фондова.

Епископ будимски СОФРОНИЈЕ КИРИЛОВИЋ (1774-1781)

Родио се у првој половини 18. века у граду Сечују, на Дунаву у Барањи, у Мохачком срезу.

Млади Кириловић се васпитавао у православном манастиру Грабовцу, у храму Св. архистратига Михаила и Гаврила. У том манастиру га је рукоположио тадашњи епископ будимски и сечујски Василије Димитријевић. Монах Софроније је на позив новог епископа Дионизија Новаковића, који је био и епископ ердељски, отишао 1762. године у Ердељ. Тамо је рукоположен за архимандрита грабовачког, и вратио се у завичај. Провео је девет година као настојатељ тог манастира. Његовим трудом и трошком манастир Грабовац је добио нови иконостас, рад иконописца Василија Остојића из Новог Сада.

Произведен је 21. априла 1762. године у чин архимандрита и постављен за егзарха Будимске епархије. На црквено-народном сабору 1769. године изабран је архимандрит Софроније из манастира Грабовца, за епископа ердељског. Морао је затим ићи у Беч, да се представи аустријском цару. Већ 1770, 11. марта вратио се у Карловце где је произведен у виши степен архијереја. Бавио се владика Софроније у Сибињу 1770-1774. године, као архијереј самосталног православно-румунског владичанства. Румуни су сумњали у свог епископа Србина, да је наводно био под „унијом“. Дошло је до сукоба са нижим клиром и народом, па се морао оданде преместити. Царица Марија Терезија га је 24. августа 1774. године потврдила за епископа будимског.

Владика Софроније Кириловић је умро у Темишвару 28. фебруара 1786. године. Портретисао га је као владику будимског, новосадски сликар Василије Остојић.

Софроније Кириловић је био затим:

  • Епископ будимски и сечујски (1775-1781), са резиденцијом у Сечују и Сентандреји;
  • Епископ темишварски (1781-1786), са резиденцијом у Темишвару;
Епископ будимски СТЕФАН СТРАТИМИРОВИЋ (1786-1790)
Епископ будимски Стефан Стратимировић

Рођен је у Кулпину у Бачкој, од оца Јована  спахије кулпинског) и мајке Ангелине. Стратимировићи су пореклом из Херцеговине. Дана 17. јула 1745. године, Стратимировићи су добили је имање у Кулпину и племство за војничке заслуге од царице Марије Терезије. Населила су се тако 1745. године четири брата Стратимировића (Богић, Иван, Тома и Милош), на пустари од 10.000 јутара земље, удаљеној четири километра од Бачког Петровца. Митрополит Стефан је 30. новембра 1793. године у Кулпину саставио „Родослов фамилије Стратимировића“.

Отац је рано умро, па је брига о подизању његовог и брата Јована, спала на мајку. Стефан је завршио  основну школу у Кулпину и Бегечу, а остатак детињства провео у Бечу, уз свог дотадашњег кулпинског учитеља и ментора који се одселио у Беч. Вратио се затим у Бачку где је гимназију у Новом Саду започео, па наставио у Сегедину, Кечкемету и матурирао у Вацу.

Из Ваца је прешао 1775. године да студира филозофију и право у Будиму и Бечу. У Будиму је као и у Сегедину раније Стефан био веома омиљен; ту је стекао пријатељства и познанства са колегама који ће касније постати важне личности у Мађарској и Хрватској. Те друштвене везе је током живота одржавао, и у интересу свог српског народа и његове православне цркве. „Јуридичкеске науке“ (право) је затим студирао у царској престоници Бечу, код проф. Фандерната.

Као свршени правник отишао је у Сремске Карловце и обратио се тадашњем архиепископу и митрополиту Мојсеју Путнику. Богословију је учио приватно у Сремским Карловцима на препоруку митрополитову код архимандрита Јована Рајића, јер српских богословских школа тада није било. Замонашио се 29. јуна 1784., а убрзо је 15. августа 1784. године постао архимандрит крушедолски. Сва калуђерска звања прошао је убрзо и то исте 1784. године, између 25. марта и 15. августа. Иако архимандрит крушедолски, више времена је проводио у Карловцима. У то време је становао у двору код митрополита Мојсија и помагао му у вођењу црквено-народних послова.

Архијереј српски, митрополит Карловачки

Изабран је 15. маја 1786. године за епископа епископа будимског. Кандидати су били осим њега још и архимандрити раковачки Генадије Димовић и гргетешки Кирило Живковић. Када су били кандидати на пријему код аустријског цара Јосифа II он се определио за најмлађег међу њима, за Стратимировића. Хиротонисан је 15. јуна 1786. и био епископ будимски у периоду 1786—1790. године. Стефан је током свог владиковања уводи ред у својој епархији, водио бригу о црквама и школама. Током аустријско-турског рата сачувао је драгоцену карловачку црквену митрополијску архиву, која му је из предострожности поверена на чување. За ту прилику изнајмио је у Сентандреји добар, сув дућан снадбевен јаким гвозденим решеткама, чија су врата била замандаљена и туторским печетима обележена. За митрополита карловачког је изабран на Темишварском сабору, 29. октобра 1790. године са 33 године.

Као карловачки митрополит Стратимировић је нарочиту пажњу посветио подизању просветних установа. Уз помоћ трговца Димитрија Анастасијевића Сабова (1726 — 1803.) основао је: 1791 — 1792. године Карловачку гимназију, 1793. године Карловачку богословију, 1797. године Благодејаније (касније Стефанеум). Основао је 1809. године „Цртачку школу“ при Нормалној школи у Карловцима. Његовом заслугом основана је и гимназија у Новом Саду 1810. године.

Уредио је и употпунио митрополијску библиотеку, завео је ред у цркви и дисциплину међу свештенством. Годинама је био вођа Срба у Аустријској царевини и водио борбу против бечких покушаја унијаћења Срба. Црквеним животом Срба Стратимировић је углавном управљао сам и то одлучно, енергично и разумно.

Под снажним утицајем борбе и да би очувао православље, Стратимировић постаје све више и више конзервативан и тако је био противник реформи језика Доситеја Обрадовића и Вука Стефановића Караџића. Помогао је устанике Првог српског устанка. Активно је учествовао у гушењу Тицанове буне у Срему 1807. године.

Био је љубитељ науке и књижевности којом се и сам бавио. За собом је оставио приличан број радова, иако су за његовог живота била штампана само два његова рада. Објавио је 1901. године „Некролог Јовану Рајићу архимандриту“, затим „Љубосава и Радован“ (песме, Будим, 1800) и „Опит произведенија имен сих књаз и књига…“, (Будим 1805). Поптписивао се са псеудонимом „С.С.“. Оставио је радове на латинском, немачком и српском језику, међу којима има историјских, књижевних, црквених и других списа. Од ових радова су неки били штампани после његове смрти. Био је члан Ученог друштва из Гетингена.

Основао је пред смрт своју „Стипендију за православне ђаке“, са оснивачким писмом од 1836. године. Главница те задужбине је тада износила 54.069 ф 52 новчића. Задужбином су руководили карловачки митрополит и његови асистенти. Избор питомаца је вршио митрополит узимајући у обзир претходни школски успех у карловачким школама. Оставио је могућност да се повремено могу изабрати и понеки римокатолички ђаци.

На челу митрополије карловачке провео је 46 година, што је петина од 230 година њеног укупног трајања (1690 — 1920). Умро је напрасно у ноћи између 23. и 24. септембра 1836. године у Сремским Карловцима. Сахрањен је у карловачкој Саборној цркви поред митрополита Павла Ненадовића.

Епископ будимски ДИОНИСИЈЕ ПОПОВИЋ (1791-1828)

Митрополит Дионисије I (Папазоглу, који се презивао и Пападопулос или Поповић), Грк по рођењу, рођен је 1750. године у Кожанима, близу Солуна. Отац му је био православни свештеник у том месту. Сматра се да је завршио неку од високих теолошких школа Васељенске патријаршије.

Био је прво мирски свештеник, који се након женине смрти као још прилично млад определио за монашки чин. Подвизавао се и постриженик је неког од светогорских манастира. Захваљујући својој учености једно време је био домаћи учитељ деце влашког кнеза у Букурешту. Захвални кнез га је препоручио Патријаршији да буде завладичен. Иако је убрзо рукоположен није више година добио своју епархију већ је био проповедник Васељенске патријаршије.

На катедри београдских архијереја је наследио митрополита Јеремију 1784.или 1785. године. Био је то један од најперспективнијих архијереја са занимљивим дотадашњим монашким путем, који је постао митрополит са 34 године живота. Научио је живећи међу Србима добро српски језик. За његово време обнови се храм Светога оца Николаја у манастиру Јошаници 23. априла 1786. Следеће године је рукоположио монаха Герасима, сабрата манастира Вољавче.

Пре предаје Београда Турцима, митрополит Дионисије, као присталица Аустрије, избегао је са Немцима у Аустрију. Сматран је за аустријског агента у Србији, у Београду. Он је током литургије у београдској саборној цркви одржаној 17. августа 1791. године у својој проповеди са амвона „проклињао народ“, наговарајући га да бежи у Аустрију. Када је пребегао у Аустрију, аустријски цар му је дао 6000 ф. за издржавање док не добије епархију. По потврђењу 3. јануара 1791. године добио је од цара и племство.

Митрополит Стефан (Стратимировић) примио је избеглог Дионисија у клир Карловачке митрополије, поставивши га 1791. године за дијецезана Будимске епархије. Дионисије се писмено одрекао свих титула и знакова митрополијских које до тада имао. Био је владика будимски 1791-1828. године. Први је напустио Сентандреју и преместио епископску столицу у Будим. Купио је 1792. године једну зграду у Српској вароши Табану, у којој је уредио свој владичански двор са придворном капелом. Држао је на свом двору приватну „Клерикалну школу“ у којој су се спремали свештенички кандидати. У двору се бавио учитељ Лука Милановић из Винковаца, који за месечну плату (од 10 ф) преводио књиге и рукописе. Бавио се дакле превођењем богословских књига на српски језик, и најзаслужнији је за опремање епархијске библиотеке. Поручио је драгоцене бакрорезе и бавио се уређењем будимске Саборне цркве.

Умро је 28. јануара 1828. године у Будиму, и сахрањен у Саборној сентандрејској цркви. По другом извору, сахрањен је у поду Будимске саборне цркве.

Епископ будимски СТЕФАН СТАНКОВИЋ (1829-1834)
Епископ будимски Стефан Станковић

Рођен је у Сремским Карловцима од родитеља Стојка и Пелагије. Гимназију је завршио у Сремским Карловцима, а филозофију на Универзитету у Пешти. Године 1807. поставио га је митрополит Стефан Стратимировић за професора у Карловцима. У чин ђакона рукоположио га је 25. децембра 1808. епископ пакрачки Јосиф Путник. У чин протођакона унапређен је 15. августа 1809. у манастиру Лепавина. Замонашио се у манастиру Раковац у чин мале схиме. Замонашио га је старешина манастира архимандрит Прокопије Болић. У чин архимандрита ораховичког унапређен је 13. јула 1819. године.

Изабран је за епископа будимског и чин посвећења обавио је у Сремским Карловцима 20. јануара 1829. митрополит Стефан Стратимировић са епископима темишварским Јосифом и бачким Гедеоном. Њему у част је Адам Драгосављевић написао оду 1829. године и то је друга књига штампана Вуковим правописом. За епископа бачког постављен је 30. септембра 1834. године. Волео је да свира гајде.

После смрти Стефана Стратимировића, изабран је 23. новембра 1837. године за митрополита карловачког. За време управе као митрополит је из личних стредстава стипендирао 12 младића међу којима и сликара Димитрија Аврамовића. Умро је у Сремским Карловцима 1841. године, где је и сахрањен у Саборној цркви.

Епископ будимски ЈУСТИН ЈОВАНОВИЋ (1834)
Епископ будимски Јустин Јовановић

Јустин је рођен као Јован Јовановић је 26. марта 1786. године у Осијеку од оца Антонија, имућног трговца и угледног доњоварошког бирова, и мајке Ане. С обзиром на положаје које је у цркви заузимао, Јустин (Јовановић) је морао поседовати највишу спрему. Класично образовање му је омогућило да буде рецензент радова писаних на латинском језику.

Замонашен је у манастиру Гргетегу 25. маја 1819. године, а потом је прошао кроз све дворске чинове: протођакона, архиђакона и протосинђела. Био је професор богословије и конзисторијални бележник у Архидијецези сремскокарловачкој.

За време његовог службовања у Сремским Карловцима митрополит Стефан (Стратимировић) му је уступио на преглед рукопис „Богословијa моралнa“, на латинском језику, рад ученог Атанасија Влаховића, пароха старобечејског. Јустин је поднео митрополиту своје примедбе, али рукопис никада није штампан.

За архимандрита гргетешког Јустин је произведен 27. фебруара 1829. године, а већ 21. јула исте године премештен је за настојатеља манастира Бездина. Вероватно је тада разрешен и дужности професора карловачког Богословског училишта. О професури архимандрита Јустина Иларион Руварац не говори ништа. Могуће је да је његово професоровање било кратког века, као што је било и архимандритство у Гргетегу. Међутим, управу манастира Гргетега морао је примити још као протосинђел. За време бављења у манастиру Бездину портретисао га је темишварски живописац Сава Петровић.

За епископа будимског Јустин је посвећен 19. августа 1834. године, а умро је већ 25. новембра исте године. По казивању његовог синовца, владика је трагично скончао, изваливши се из кола.

Владика Јустин је сахрањен у катедралној цркви у Будиму, која је приликом бомбардовања Будима 1944. оштећена, а потом и до темеља срушена. Приликом рушења ове „најлепше зграде чистог барока“ епископ будимски др Георгије (Зубковић) пренео је посмртне остатке епископа Јустина у Сентандреју и сахранио их у Пожаревачкој цркви. Том приликом је пренета и оригинална надгробна плоча. Епитаф је касније објавио др Димитрије Е. Стефановић.

Епископ будимски ПАНТЕЛЕЈМОН ЖИВКОВИЋ (1836-1839)
Епископ будимски Пантелејмон Живковић

Епископ Пантелејмон рођен је у Карловцима 1. октобра 1795. године.Гимназију је учио у Карловцима, философију у Пожуну, а богословију у Карловцима. Био је школски друг из гимазије и пријатељ словачког песника Јана Колара; њих двојица су били најбољи ученици. Течно је говорио јеврејски, латински и грчки језик.

Од 1824/5. до 1830. године заузимао је положај професора богословије у Карловцима. Извесно време био је приватни учитељ деце Петра Чарнојевића, а потом је студирао права у Бечу.

На позив митрополита Стефана (Стратимировића) примио је монашки чин у манастиру Раковцу и постављен је за бележника архидијецезалне конзисторије у Карловцима.

На предлог митрополита Стефана (Стратимировића) бечки цар је 5. априла 1835. године именовао архимандрита раковачког Пантелејмона, за епископа далматинског.

У то време веома је био жив рад на унијаћењу православних Срба у Далмацији. Даровити и учени епископ Пантелејмон морао је под притиском државне власти напустити Далмацију као и његов претходник епископ Јосиф (Рајачић). Свети архијерејски синод изабрао је епископа Пантелејмона 1836. године за епископа будимског. На овом положају у Сентандреји остао је до 1839. године, а тада је премештен за епископа темишварског. За време Мађарске буне 1848. године владика Живковић је судећи по посланицама које је упућивао Србима и Румунима, био на линији мађарске политике. Године 1849. остао је са својим народом у опседнутом Темишвару три месеца, о чему сведочи запис у минеју саборне цркве у Темишвару.

Умро је у Бечу 10. марта 1851, а сахрањен у храму манастира Раковца.

Епископ будимски ПЛАТОН АТАНАЦКОВИЋ (1839-1848)

Његово световно име било је Павле.  Основну школу похађао је у родном месту, у Сомбору. Један од првих учитеља био му је Василије Милановић, који је доцније постао парох сомборски. Гимназију и богословију завршио је у Карловцима, затим је положио учитељски испит, оженио се, и постао ђакон и учитељ у Сомбору 1809. године. Његова супруга била је Катарина рођена Сотинчев, са којом је имао сина јединца Василија (умро 1854). Ускоро се истакао као добар педагог и постао први професор прве српске препарандије у Сентандреји код Будима (од 1812. до 1815). На том положају остао је пуних седамнаест година и када је препарандија премјештена у Сомбор (1815—1829).

Уз то је био и парох Св. Ђурђевске цркве у Сомбору од 1810. године. Објавио је 1823. године књигу преведених приповетки са немачког и француског језика, под насловом „Огледало човечности“.

Када је 1824. године остао удовац, наумио је да се закалуђери.  Дуже времена је провео као искушеник у манастиру Крушедолу, где се и закалуђерио 1829. године и добио ново име Платон. Послије тога убрзо је постао игуман и архимандрит, прво у Шишатовцу, а касније у Бездину.

Епископско звање

Године 1839. постављен је за будимског епископа. За вријеме српског устанка против Мађара 1848. године дошао је у врло незгодан положај. Раније већ понуђено му мјесто начелника за православну цркву у угарском Министарству Просвјете успио је да одбије на згодан начин, али је био приморан да се прими управе над целом српском црквом под угарском влашћу, када је патријарх Рајачић, као духовни вођа Срба, проглашен издајником. Та околност, уз премјештај Атанацковића у бачку епархију силом државне власти, била је повод каснијег дуготрајног сукоба с патријархом, иако се Атанацковић придружио српској војсци код Сомбора и с њом прешао у Срем. Тај спор подастакао је Атанацковића да напише своју апологију и штампа је у Бечу 1850, под насловом Аналитика. Аустријски цар га априла 1854. године одликује за заслуге „комардерним крстом Леополд ордена“. Атанацковића је поставио за бачког епископа аустријски цар 1848. године а он је примио епархијску управу тек 1851. године.

Велико родољубље Атанацковића огледа се у његовим даровима српским просвјетним установама. Он је дао (кућу вредну) 40.000 форинти у Фонд за оснивање српске правне академије у Новом Саду. Док се иста не отвори, приходи тог фонда су припадали новосадској гимназији. Купио је штампарију Др. Медаковића и поклонио је српској новосадској гимназији, (тзв. „Платонова штампарија“). Основао је у Сомбору „благодејаније“ (ђачки интернат), назван Платонеум за становање и исхрану – издржавање сиромашних ученика препарандије, помагао је народно позориште и друге установе. А на аљмашком гробљу код Новог Сада подигао је себи црквицу – капелу (у којој се редовно служба одвијала недељом и празником) за гробницу, и поред ње је установио школу за децу из околине (периферије града) са станом за учитеље, и осигурао им издржавање. Године 1841. је своју личну библиотеку од 787 књига поклонио Библиотеци Матице српске. Завештао је здања за Српску академију у којима се сада налази Огранак САНУ у Новом Саду.

Умро је после дугог боловања владика бачки Платон на Цвети 9. априла 1867. године у Новом Саду. Сахрањен је уз велике почасти у капели Св. Апостола Петра и Павла, коју је сам подигао (као задужбину) на Алмашком гробљу у Новом Саду

Политички рад Атанацковића види се нарочито из његове књиге Дијеталне бесједе (1845), у којој су штампани његови говори, које је у интересу српскога народа држао на мађарским земаљским саборима од 1837. до 1844. године.

Атанацковић је знатне заслуге стекао и за Матицу српску, чији је предсједник био од њеног преноса у Нови Сад па до своје смрти. Као књижевни радник био је већ од 1845. године почасни члан руског Обшчества исторји и древностеј при универзитету у Москви, чешког музеја у Прагу и Друштва српске словесности у Београду.

.

Од књижевних радова Атанацковића, којих има преко 40, најважнији је Принос родољубивих мислеј на жертвеник народнога напретка, који је је двапут издан (1856. и 1864), затим Дијеталне бесједе и Повијест резиденције епископата будимскаго, а од части и овога самог (1846); Педагогика и методика (1815) и др. Уз то је Атанацковић штампао неколико надгробних и других пригодних бесједа и посланица. Године 1857. изашла су чак три његова наслова.Особито много је радио на школској књижевности и издао је читав низ уџбеника, из науке о вјери, о језику српском и њемачком, математици, педагогији и катихетици.

Осим тога, превео и штампао велики број књига Св. Писма старога и новога завјета, као и неке књиге страних писаца. Сматра се да је он био први преводилац појединих књига Старог завета на српски језик. Тако је већ пред крај свога живота, као седамдесетседмогодишњи старац превео њемачко дјело J. F. Hilera Неотступни вођа кроз врлети и кланце живота, а за младости своје 1823. и дјелце L. Miterpachera Unterricht über Maulbaum – u. Seidenraupenzucht, што му је исте године донијело и звање »свилодјелија професора« у српском сомборском Pedagogijumu. У борби око правописа био је на страни конзервативаца, те је и на годину дана пред смрт штампао свој Повторни напјев над азбуком, сложен старцем Мирком (1866).

Епископ будимски АРСЕНИЈЕ СТОЈКОВИЋ (1853-1892)

Епископ Арсеније (Стојковић) рођен је 28. октобра 1804. године у Мокрину, где му је отац Трифун био ђакон и учитељ. Основну школу учио је у Мокрину и Сентивану – где је отац постављен за свештеника. Гимназију је почео учити у Сегедину, а 1823-1824. године похађао је у Темишвару. После успешно завршене учитељске школе у Сомбору окончао је Богословију у Вршцу. После завршене богословске школе студирао је филозофију у Сегедину 1826-1827. године и права у Пешти 1828-1829. године.

Искушенички стаж је провео уз свог некадашњег професора а сада архимандрита Арсенија Нака, у манастиру Раковцу од 1829. године. Замонашио га је 1830. године у манастиру Раковцу протосинђел Пантелејмон (Живковић), заменик архимандрита раковачког Антонија (Накоа), потоњег епископа темишварског. Задржао је и у монаштву световно име Арсеније.По рукоположењу у чин ђакона био је придворни ђакон митрополита Стефана (Стратимировића) и професор Богословије у Карловцима. У чин протођакона произведен је 1831., а у чин архиђакона 1833. године. Неколико година био је и конзисторијални бележник Архидијецезе сремско-карловачке. Као професор богословије произведен је 1839. године за архимандрита манастира Раковца, а 1845. године премештен је за архимандрита манастира Гргетега. После смрти епископа бачког Георгија (Хранислава) 1843. године био је прво мандатар, па затим осам година администрирао је Бачком епархијом. Предавао је у истовремено на карловачкој Богословији 1830-1842. године, предмете „Риторика“ (реторика) и „Пастирско богословље“, по плану који је он саставио.

За епископа будимског изабран је 10. новембра 1852., а посветио га је у карловачкој саборној цркви 28. априла 1853. године. српски патријарх Јосиф Рајачић. У овој епархији остао је скоро четрдесет година, боравећи у својој резиденцији у Сентандреји. После смрти српског патријарха Самуила Маширевића постављен је 1870. године за администратора Српске патријаршије у Сремским Карловцима, а 1872. године смењен са тог положаја. Приликом избора патријарха 1874. године изабран је једногласно за архиепископа карловачког и патријарха српског. Иако је међу Србима одмах био означен као „Арсеније V“, тадашња аустроугарска власт га није хтела потврдити, тако да није могао постати патријарх. Исто то се поновило и 1881., када је изабран за патријарха већином гласова. Оба пута га је цар одликовао, али га није хтео потврдити за патријарха. Био је Стојковић Витез реда гвоздене круне I степена (1881) и Великокрстник Франц-Јозефовог реда (1872). Он је и царски прави тајни саветник и члан Горњег дома угарског Сабора.

Умро је у дубокој старости на празник Цвети 29. марта 1892. у Сентандреји и сахрањен је у Сентандрејској саборној цркви.

Епископ будимски ЈЕРЕМИЈА МАЂАРЕВИЋ (1896)
Епископ будимски Јеремија Мађаревић Батосек

Рођен је 1822. године у Батосеку. Његов отац, Роман Мађаревић беше парох батосечки. Вероисповедну школу похађао у Батосеку, гимназију у Мохачу и Баји. Слушао филизофију у Кечкемету. Богословију завршио у Сремским Карловцима.

Оженио се, по правилу, пре рукоположења за свештеника. Имао је двоје дјеце од којих је син др Младен Мађаревић био „варошки физик будимпештански“ тј. љекар.

Као парох службовао је у Кишфалуби од 1844 до 1864. Временом постаје прота мохачки, па администратор будимског протопрезвитерата. Односно, епархијски школски надзорник. Као удовац, а већ у позним годинама ступа у монашки ред. Пре него што ће бити изабран за епископа, проглашен је за архимандрита грабовачког манастира (жупанија Толна).

Децембра 1895. године постао је Епископ будимски. Вјерни народ Епархије будимске је полагао велику наду у њега, знајући да се ревносно залагао за српско школство. Његовим залагањем је изашао из штампе Марјановићев Шематизам (незаобилазна црквена статистика о приликама у Будимској епархији.) Због болести је током љета 1896. провео у „љетњиковцу“ у Калазу.

Владика Јеремија Мађаревић је умро у Сентандреји, после непуних годину дана сједења на епископском трону, 9. новембра 1896. Свечани погреб био је 11. новембра, а погребу су присуствовали патријарх Георгије (Бранковић), владике и многобројно свештенство. Посмртно слово одржао је прота Саво Костић. Земни остаци владике Јеремије Мађаревића сахрањени су у Сентандреји, у Саборној цркви.

Епископ будимски ЛУКИЈАН БОГДАНОВИЋ (1898-1908); администратор до 1912

Патријарх Лукијан (световно име Лазар) Богдановић је рођен 1867. године у Баји у Угарској, на територији Епархије будимске. Његов отац Александар рођен је у Барањи у Печвару, а у Бају се преселио као трговац, где је држао малу радњу. Мати Милица рођ. Летић била је блиска рођака патријарха Георгија Бранковића. Лукијан Богдановић се школовао у родној Баји, Сремским Карловцима и у Јегри (мађ. Eger).

Замонашио га је по чину мале схиме у манастиру Беочину 16. јула 1891. године протосинђел Никанор Поповић, настојатељ манастира, потоњи епископ темишварски. Рукоположен је 21. јула исте године за јерођакона у манастиру Раковцу. Приликом освећења храма у Сремској Митровици, 6. октобра 1891. године произведен је у чин протођакона, а за архиђакона произведен је у Даљу на Цвети 1894. године. Следеће године рукоположен је у чин презвитера у Саборној цркви у Сремским Карловцима. На Св. Николу исте године произведен је у чин протосинђела, а 29. децембра за архимандрита беочинског. Рукоположења и сва производства обавио је Патријарх Георгије Бранковић.

Од монашења па до 1. децембра 1891. године био је конзисторијални подбележник Епархије бачке у Новом Саду и у исто време предавао веронауку у гимназији, вишој грађанској, трговачкој и девојачкој школи. Крајем децембра исте године постављен је за катихету у Сремским Карловцима, а једно време је предавао и црквено појање у Карловачкој богословији.

После смрти Епископа будимског Јеремије Мађаревића именован је 10. новембра 1896. године за патријарашког мандатара удове Епархије будимске, а крајем јануара 1897. године за администратора. За Епископа будимског изабран је једногласно 6. децембра 1897. године. По доласку у Епархију будимску, коју је врло добро познавао, одмах је започео рад на прикупљању помоћи за издржавање српских школа и подизање нових на територији Епархије будимске. Храм у Чобанцу је обновио својим личним средствима. Када је српским вероисповедним школама претила опасност да буду затворене, Епископ Лукијан је, као члан Горњег дома у Парлманету, устао против повреда права српског народа. Дана 10. новембра 1907. Епископ Лукијан осветио је камен темељац новог здања пештанског Текелијанума, храма српске културе у Мађарској.

Након упокојења Епископа темишварског Никанора Поповића у јулу 1901. године, Епископ будимски Лукијан је администрирао Епархијом темишварском све до избора др Георгија Летића за епископа темишварског 1903. године.

У априлу 1908. године постао је администратор и чувар трона удове Карловачке Митрополије, а за Митрополита Карловачког и Патријарха српског изабран је 22. септембра 1908. године и устоличен у Саборном храму Св. Николаја у Сремским Карловцима.

Године 1912. мађарска влада Иштвана Тисе (мађ. Tisza István) је укинула српску црквену аутономију. Српска штампа је због настале ситуације окривила Патријарха Богдановића. Исте године због хиротонисања Георгија Зубковића за новог епископа будимског изазвао је велико незадовољство код мађарског премијера Иштвана Тисе.

После свих ових немилих догађаја патријарх Лукијан Богдановић је 1. септембра 1913. године у аустријском граду Бад Гаштајну под неразјашњеним околностима нестао. Његово наго тело пронађено је у реци Ахе. Одсечена глава Патријарха Лукијана Богдановића никада није пронађена. Према извештајима тадашње српске штампе у Аустроугарској постоји сумња да је поглавар Српске православне цркве пао као жртва политике мађарског премијера Иштвана Тисе. Смрћу Патријарха Лукијана, двадесетог поглавара Српске Цркве у Аустроугарској монархији, завршен је ред митрополита-патријараха, који су се старали да у нашем народу очувају српску индивидуалност и светосавско православље. Неколико година после трагичне смрти Патријарха Лукијана, престала је да постоји и Карловачка митрополија, која је своју узвишену мисију достојно извршила. Са свим својим епархијама, ушла је у састав уједињене Српске Патријаршије, 1920. године.

Епископ будимски ГЕОРГИЈЕ ЗУБКОВИЋ (1912-1951)
Епископ будимски Георгије Зубковић

Епископ будимски Георгије (у свету Ђурађ) Зубковић рођен је 23. априла 1878. године у Будиму од оца Арсена који је био судија и мајке Милеве. Основну школу и гимназију завршио је у Будиму, а Православни богословски факултет у Черновицама, где је и промовисан за доктора теологије. Замонашен је у манастиру Бездину у данашњој Румунији (Епархија темишварска). У чин ђакона рукоположен је 19. децембра 1901. а у свештенички чин 1905. године од Епископа темишварског др Георгија Летића. До избора за епископа био је конзисторијални бележник Епархије темишварске. За епископа будимског изабран је једногласно 10. децембра 1911. године, а хиротонисан 29. децембра 1912. године у Сремским Карловцима, од Митрополита Карловачког и Патријарха Српског Лукијана Богдановића и епископа вршачког Гаврила и темишварског Георгија.

Нови Епископ будимски устоличен је у Будиму 18. фебруара 1913. године, а затим и у Сентандреји 19. фебруара 1913. године. Устоличење је било веома свечано, нарочито у Сентандреји где се српски народ окупио у великом броју да поздрави свог новог архијереја. Епископ Георгије стигао је најпре на железничку станицу у Сентандреји, а потом у украшеном дворском каруцу се упутио ка главном тргу где га је чекала окупљена маса.

Након благодарења у Благовештењској цркви, у свечаној литији се ишло према двору. Свештенство је ишло напред, а на челу испод балдахина нови Архијереј у пратњи архиђакона Иринеја Ћирића, његовог веома блиског пријатеља. У Саборној цркви Епископ Георгије свечано је уведен у трон епископа будимских, након чега је нови Епископ прешао у двор где је уприличен пријем за народне представнике.

Одмах по окончању свечаности поводом устоличења, новог Епископа је чекало много посла, а отежавајућа околност је била та што није могао одмах да заузме све просторије, јер Патријарх Лукијан Богдановић још увек није иселио из Будимске епархије којој је толико био привржен.

По доласку у Епархију будимску, Епископ Георгије посветио се борби са очување Српског народа у турбулентним друштвено-политичким околностима које су захватиле Европу. Српска Православна Епархија будимска тада је припадала Карловачкој Митрополији, на чијем челу се налазио Митрополит и Патријарх Лукијан Богдановић, који је 1908. године на овај највиши положај изабран са катедре будимских епископа и наставио да администрира Епархијом будимском све до избора Епископа др Георгија Зубковића.

Епископ будимски Георгије ЗубковићНедуго након преузимања епархијских дужности, стигла је вест о нестанку Патријарха Лукијана Богдановића, који се налазио у бањи Бад Гаштајн. На дан Свете Петке, 27. октобра 1913. године по свршетку Литургије, стигла је депеша о проналаску Патријарха Лукијана са инструкцијом да Епископ Георгије оде у Бад Гаштајн на идентификацију и да преузме тело покојника. Епископ Георгије кренуо је истог дана у послеподневним часовима у пратњи проте Стевана Чампрага за Гаштајн, где су пристигли 28. октобра, баш на дан када наша црква прославља Светог Лукијана. Убрзо су пристигли из Карловаца архиђакон Иринеј Ћирић и прота Мишић из Беча. Млади Епископ Георгије, из предострожности опоменуо је своју пратњу, проту Чампрага као оданог пријатеља блаженопочившег Патријарха да се нипошто не да навести од породице да сведочи да је нађено тело заиста тело Патријарха, ако не буде у то 100 посто уверен.

Положај у којем се нашао Епископ др Георгије није био нимало лак али његова мудрост и дипломатске способности учинили су то да су државне власти биле одобровољене у погледу односа ка Епархији будимској и њеним веницима, иако су они били Срби против којих је Аустроугарска управо повела рат. Читаво време рата, Епископ др Георгије Зубковић провео је са својим народом у срцу Угарске, храбрећи га и залажући се за спашавање цивилног становништва из ратом захваћених крајева, који су одведени у логоре у Аустроугарску. Епископ бачки др Иринеј Ћирић такође је радио на спашавању цивила из аустроугарских логора, од којих је најпознатији Шарвар. По завршетку Великог рата, почео је рад на уједињењу Српске Патријаршије. Српска Црква била је тада силом историјских околности подељена на неколико црквених јединица: Карловачка Митрополија и Патријаршија, Београдска митрополија (у Краљевини Србији), Црква у Босни која је припадала под јурисдикцију Цариградске Патријаршије, Митрополија цетињска (Црква у Црној Гори) и Далмација.

Победом у Првом светском рату не само да је српски народ одбранио и ослободио своје територије и добио нову и велику државу, него је вратио и границе јединствене Српске Православне Цркве на челу са Патријархом српским Димитријем који је раније био Митрополит београдски. Ипак изван граница Краљевине СХС, а потом Краљевине Југославије, биле су Српска Православна Епархија будимска и Епархија темишварска које су се нашле у Мађарској и Румунији.

У мађарској престоници отворено је посланство Краљевине СХС, са којим је Епископ Георгије имао изузетно добре односе, нарочито са посланицима Милојевићем и Јованом Дучићем, познатим српским књижевником.

По завршетку Првог светског рата, Епископа Георгија чекала је друга борба – за очување Епархије будимске у оквиру Српске Православне Цркве. Мађарске власти су између два светска рата непрестано покушавале, а такође и за време Другог светског рата, да оснују Мађарску православну цркву. За све време су вршиле притисак на Епископа будимског Георгија да се прими места поглавара ове цркве. И поред свих претњи, Епископ Георгије је категорички одбијао све нападе сачувавши своју епархију у саставу Српске Патријаршије.

На крају Другог светског рата, Саборна црква св. Димитрија у Будиму била је тешко оштећена као и Епархијски двор, који је још половином 19. века имао лифт. Црква је потпуно порушена 1949. године од стране бежбожног и антицрквеног комунистичког режима. Епископ Георгије од тада користи летњу резиденцију у Сентандреји као Епископско седиште. Доласком новог режима погоршале су се црквене прилике у Мађарској. Епископ др Георгије често је онемогућиван да путује у Београд. Последњи пут је виђен у Београду 1948. године приликом заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ.

Епископ др Георгије Зубковић уживао је велики углед у Српској Православној Цркви. Два пута је био кандидат за српског Патријарха, 1938. и 1950. године. Болест и немоћ Епископа др Георгија изазвала је у Будимској епархији велику забринутост. Смештен је у државну болницу где је лежао у соби са још двадесет тешких болесника. Епископа је редовно обилазило свештенство Епархије будимске. Приликом посете једног свештеника који је дошао у посету Епископу Георгију и нашао празан кревет, на питање осталим болесницима – Где је Владика ? Добио је одговор да је владика још јуче умро. Управа болнице о томе никог није известила.

Иако је у Саборној сентандрејској цркви било припремљено горбно место за Епископа Георгија, грађанске власти нису дозволиле да се Владика пренесе у Сентандреју и сахрани у свом катедралном храму. Није било дозвољено ни да се опело изврши у храму у Будимпешти, него је наређено да се опело и сахрана обаве на јавном гробљу.

Свети Архијерејски Синод одредио је да га молитвено испрати викарни Епископ топлички Висарион. Међутим, није добио одобрење мађарских власти за то.

Опело блаженоупокојеном Епископу др Георгију служило је свештенство Епархије будимске на челу са архијерејским замеником, протом Василијем Хужвиком из Сентандреје. Када су владичини посмртни остаци стављени у кола, коњи уопште нису хтели да се помакну са места. Тада су се Срби упрегли у кола и превезли Владику до гроба.

У јесен исте године мађарске грађанске власти наредиле су да се Владика пренесе у Сентандреју и сахрани у припремљеној му гробници.

Владика Георгије је високо носио заставу Српске Православне Цркве и достојно је представљао. Српски народ у Мађарској са поносом се сећа свог Архијереја и његовог мукотрпног живота.

Епископ ДАНИЛО КРСТИЋ (1988—2002, пре тога администратор епархије 1984—1988)
Епископ Данило Крстић

Епископ Данило (Славко) Крстић рођен је у Новом Саду 13. маја 1927. године, од оца Бранислава и мајке Славне. У месту рођења је завршио основну школу, а након тога и гимназију. Студије права уписао је на Београдском Универзитету 1946. године где се задржао само годину дана. Након тога, године 1947. отишао је на студије у Француску, где је на париској Сорбони дипломирао упоредну књижевност. По дипломирању једну школску годину је провео у Минхену студирајући техничке науке. Године 1953. поново се вратио у Париз, где се уписао на Православни теолошки институт Светог Сергија Радоњешког, а јуна месеца 1958. одбранио је дипломски рад из области Новог завета код чувеног професора, владике Касијана Безобразова.

Руковођен професором Георгијем Флоровским, почео је рад на докторској дисертацији под називом „Свети Јован Златоусти као теолог божанског човекољубља“ на Богословском факултету Харвардског универзитета. Доктор теологије постао је 1968. године.

У манастиру Светог Саве, у Либертивилу код Чикага, по благослову Његове Светости Патријарха српског господина Германа, Славко Крстић примио је монашки постриг на Бадње вече 1960. године и добио монашко име Данило, по светом Данилу II архиепископу српском. На Велику Госпојину исте године и у истом манастиру рукоположен је у чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је 1962. године у храму светог Саве у Њујорку. Служио је у грчком православном манастиру и опслуживао малу румунску парохију у околини града.

Након година проведених на школовању у иностранству јеромонах др Данило се вратио у Београд 1968. године где је прво постављен за службеника „Гласника“, службеног листа Српске православне цркве. Након тога је постао уредник овог часописа и уређивао га је од 1969. до 1990. године. Његова активност се наставља и у својству уредника Теолошких погледа, верско – научног часописа, који тада достиже светски углед.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ изабрао је 1969. године јеромонаха Данила Крстића за епископа марчанског, викара Патријарху Герману. Хиротонију су у Саборној цркви у Београду извршили Патријарх српски Герман и епископи сремски Макарије и зворничко – тузлански Лонгин. Петнаест година касније, 1984. године, постао је администратор будимски, да би 1988. године био изабран за архијереја епархије будимске, са седиштем у Будимпешти. Убраја се у осниваче Академије за конзервацију при Српској православној цркви. Основана је 1993. године, а владика Данило је био дугогодишњи професор и декан. Његова педагошка делатност је настављена и на Богословском факултету, где је предавао Пастирско богословље од 1993. до 1997. године. Владика Данило је важио за једног од најобразованијих епископа Српске православне цркве. Објавио је 1982. књигу „Нема лепше вере од хришћанске“ заједно са јеромонахом Амфилохијем, потоњим митрополитом црногорско-приморским, ова књига је имала више издања.

Епископ будимски др Данило Крстић упокојио се 20. априла 2002. године, пете недеље васкршњег поста у Сентандреји. Сахрањен је у манастиру Ваведење на Сењаку у Београду, а опело је служио Његова Светост Патријарх српски господин Павле са великим бројем архијереја, свештеника, монаха и верног народа.

Изабрани Епископи будимски који никада нису устоличени

Епископ ХРИЗОСТОМ ВОЈИНОВИЋ (1951-1952)

Рођен је 1911. године у селу Салаковац код Пожаревца. Године 1947. изабран је за викарног епископа моравичког и хиротонисан у Саборној цркви у Београду. Године 1951. изабран је за епископа будимског, али због тадашњих политичких прилика није уопште устоличен. По смрти епископа браничевског Венијамина 1952. године, изабран је за епископа браничевског Године 1958. изабран је за уредника „Православног мисионара“, кога уређује наредних 25 година.

Његово најпознатије дело је књига „Тихи глас“, која представља записе о његовим утисцима са путовања у Свету гору, његове беседе и проповеди по којима је био познат. На његову иницијативу враћене су мошти Св. кнеза Лазара у његову задужбину манастир Раваницу.

Преминуо је, након дуге и тешке болести, 24. септембра 1989. године, а сахрањен је, по сопственој жељи, у порти Саборне цркве у Пожаревцу.

Епископ будимски ГЕРМАН ЂОРИЋ (1952-1956)
Епископ будимски Герман Ђорић

Рођен је 19. августа 1899. у Јошаничкој Бањи од оца Михаила, учитеља (који је касније рукоположен у чин ђакона и презвитера) и мајке Цвете. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију, у Београду и Сремским Карловцима 1921. Извесно време је студирао права у Паризу, а потом је завршио Православни богословски факултет у Београду (1942. године). У чин ђакона рукоположио га је епископ жички Јефрем и поставио га за писара Духовног суда у Чачку.

Предавао је веронауку у чачанској гимназији. Из здравстевних разлога напустио је црквено-административну службу и пошто је рукоположен у чин презвитера, 1927, постављен је за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године, а тада је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила 1938, постављен је за референта Светог архијерејског синода. На тој дужности га је затекао избор за викарног епископа моравичког. Као удовог свештеника, замонашио га је у манастиру Студеници епископ шумадијски Валеријан давши му име Герман.

Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, патријарх српски Викентије уз учешће епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија. Новоизабрани епископ Герман је, у исто време, примио и дужност главног секретара Светог архијерејског синода, коју је вршио све до избора за епископа жичког 1956. У исто време, уређивао је „Гласник“, службени лист Српске православне цркве.

На заседању Светог архијерејског синода 1952. године изабран је за епископа будимског али никада није устоличен у трон Епископа будимских и никада као титуларни епископ будимски није посетио своју епархију због политичких околности.

После смрти епископа жичког Николаја, 1956, епископ Герман изабран је за епископа жичког. На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија, 13. септембра 1958. Био је 32 године патријарх Српске православне цркве, од 1958. до 1990.

Епископ будимски Герман Ђорић

Епископ др Сава Вуковић испред цркве Св. Георгија у Будимпешти 1964. године
са лева на десно ђакон проф. др Милош Ердељан, председник ц.о. Будимпешта г. Бранчић, прота Душан Вујичић парох пештански, прота Светозар Недељков, г. Георгије Хужвик, прота Лазар Бајронт

Епископ будимски Герман Ђорић

Као Патријарх формално, због политичких околности , обављао је и дужност администратора епархије будимске.

Преко свог тадашњег викарног епископа др Саве Вуковића, Патријарх Герман се духовно старао о Епархији будимској.

Изузетан допринос за потврђивање нераскидивих веза Епархије будимске са омофором Светог Саве, дао је управо Епископ др Сава Вуковић, у време док је био викарни епископ моравички (помоћник Патријарху Герману).

Његова Светост Патријарх Герман слао је Епископа др Саву Вуковића у посету Епархији будимској у више наврата. Од смрти Епископа др Георгија Зубковића ово је била прва канонска посета једног архијереја Епархији будимској, и наишла је на велико одушевљење код домаћих Срба у Мађарској.

Епископ др Сава, добро се упознао са стањем у Епархији будимској приликом своје посете Сентандреји и Будимпешти. Као мудри архијереј он одлучује да посети и остале Српске парохије широм Мађарске, где је богослужио, поучавао и саветовао подручно свештенство и верни народ.

Као вешт административац одмах је издао упутства за функционисање саме Епархије али и црквених општина. Епископ др Сава извршио је канонске посете Сентандреји, Будимпешти, Помазу, Калазу, Батањи, Сантову, Острогону, Чобанцу, манастирима Грабовац и Српски Ковин, Сантову, Мохачу као и другим местима.

Управо је Епископ Сава организовао и посете других архијереја Епархији будимској, као што је посета Епископа бањалучког др Андреја фон Фрушића, који је служио свету Литургију у Саборној цркви у Сентандреји 5. јула 1964. године. Епископ др Сава служио је свету Литургију у Сентандреји на празник Усековања главе Св. Јована Крститеља 1964. године и на Крстовадан 27. септембра 1965. године. Такође, Епископа др Сава такође је освештао обновљени храм Св. Архангела Гаврила у Чобанцу.

Ово веома вешто и мудро организовање Епархије будимске у складу са поретком какав је био заступљен тада у СПЦ Епископ др Сава вршио је веома одговорно и савесно, међутим 1967. године изабран је за Епископа источно-америчког и канадског и прекинуо је своју активност у Епархији будимској, али никада није заборавио Србе из Мађарске. По повратку у Србију, на трон Епископа шумадијских, Епископ др Сава дао је допринос у постављању новог администратора Епархије будимске, Епископа др Данила Крстића, који ће после тога бити и званично устоличен у трон Епископа будимских.

Епископ будимски Герман Ђорић
Епископ будимски АРСЕНИЈЕ БРАДВАРЕВИЋ (1960-1963)

Рођен је у Банатској Паланци као Светислав. У родном месту је завршио основну школу, а гимназију у Белој Цркви. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1908., а Правни факултет у Београду 1924. године. Чин свештеника примио је 1909. године од епископа вршачког Гаврила.

До 1924. године био је парохијски свештеник у Епархији вршачкој (банатској). Од 1924. године је био на дужности секретара црквеног суда ове епархије. Године 1933. је постављен за секретара Великог црквеног суда у Београду. Године 1940. као удов свештеник изабран је за викарног епископа моравичког. Замонашен је 1. фебруара 1940. у манастиру Раковици од стране митрополита скопског Јосифа. За епископа је посвећен 4. фебруара 1940. у Саборној цркви у Београду, посветили су га патријарх српски Гаврило и епископи бачки Иринеј и нишки Јован.

Године 1945. постављен је за администратора загребачке митрополије као и суседних епархија далматинске, горњокарловачке и пакрачке. Свети архијерејски сабор СПЦ изабрао га је 1947. за Митрополита црногорско-приморског на Цетињу. У то време Митрополија црногорско-приморска је била са веома мало свештеника и околности за рад цркве су биле тешке. Године 1954. је оптужен од комунистичке власти „због завјере у циљу рушења народног режима у СР Црној Гори и антидржавне дјелатности“ и што је „Роберту Тобијашу, секретару Екуменског савјета цркава дао податке како народне власти гоне Српску цркву“. Окружни суд на Цетињу осудио га је на једанаест и по година затвора. У образложењу пресуде стајало је између осталог да је „нанио увреду Католичкој цркви у Југославији“. Ово се односило на владикине говоре одмах након завршетка рата, док је био администратор митрополије загребачке. Разлог за осуду је био сасвим друге природе. Митрополит Арсеније био је највећи противник формирања тзв. „Свештеничког удружења“ које су комунистичке власти наметнуле знатном броју преживелих свештеника у Црној Гори. Они су заправо били и највећи заговорници за формирање таквог удружења на простору Југославије. Он је написао писмо Титу и Синоду у којем наводи: „да је затекао митрополију закључану, јер је и последњи чиновник у њој, прота Марко Кусовац, секретар епархијског управног одбора, ухапшен дан прије његовог доласка, 1. септрембра 1953. године“. Из манастира је протерана послуга а „поред оца Марка, ухапшена су још три свештеника: прота Лука Вујаш, секретар црквеног суда, јереј Михаило Газивода и прота Лука Почек, пароси цетињски“ те да су „недужно осуђени, да су им изнуђена признања, те да је све што је предузето против њих, као и против самог њега, учињено не због кривице, него из побуда прогона вјере, односно, што је својим радом, заједно са њима, бранио веру и цркву“. Када је јавни тужилац позвао сведоке да посведоче речи које је пред њима њима изговорио „да су комунистичке власти учиниле крваву увреду српском народу што су икону Светога Саве избацили из Српске академије наука“, он је устао и рекао: „Не требају вам за то свједоци. Ево ја ћу пред судом да поновим цео текст и још додајем да је Свети Сава први српски научни и културни радник, и ако преживим робију писаћу протесте преко свих научних центара у свету“. Врховни суд Црне Горе је смањио казну на пет и по година затвора. Казну је издржавао у которском затвору од 1954. до 1958. године. У затвору је оболео од астме. Власти су му одредиле кућни притвор у манастиру Озрен у Босни. Касније му је одобрен прелазак у манастир Ваведење у Београду. Казна је истекла 1960. године.

Блажо Јовановић, председник Владе Црне Горе је једном приликом изјавио, док је он жив, да се владика не само неће вратити у Црну Гору већ је неће ни као туриста у авиону прелетети. Због забрана повратка на своју епархију, по сопственом пристанку изабран је 1960. за митрополита будимског. Како му мађарска власт није дозволила улазак у Мађарску и преузимање управе над овом епархијом, наставио је да живи и даље у манастиру Ваведење.

Умро је у манастиру Ваведење у Београду, 10. децембра 1963. године. Сахрањен је у двориштву овог манастира.

Епископ бачки и администратор будимски НИКАНОР ИЛИЧИЋ (1970-1984)
Епископ администратор Никанор Иличић

Епископ Никанор (световно Недељко Иличић) рођен је 6. новембра 1906. у Новом Бечеју од родитеља Недељка и Софије (дев. Туцаков). Основну школу је завршио у свом родном месту, а гимназију у Великом Бечкереку. После завршене Богословије у Сремским Карловцима, дипломирао је на Богословском факултету у Београду као питомац епископа темишварског др Георгија (Летића). Исте године је замонашен по чину мале схиме у манастиру Крушедолу на Ђурђиц. Замонашио га је архимандрит Сава (Трлајић), потоњи епископ-свештеномученик горњокарловачки, кога ће будући епископ Никанор и наследити на епископској катедри. Као монах постао је сабрат манастира Св. Ђурђа у Темишварској епархији и у исто време постављен за суплента гимназије у Великом Бечкереку. Такође је постављен и за парохојског ђакона и радио на устројству богомољачког покрета. Професорски испит положио је 1933., а протођаконом је постао 1939.

Никанора Илинчића је на положају протођакона затекао и избор за епископа горњокарловачког 20. маја 1947. У чин презвитера рукоположио га је 24. маја исте године митрополит загребачки др Дамаскин. Хиротонисан је за епископа у београдској Саборној цркви 3. јуна 1947. Хиротонију је извршио патријарх српски Гаврило са епископима злетовско-струмичким Викентијем и шумадијским Валеријаном.

Нови епископ горњокарловачки Никанор добио је за управу и Епархију далматинску, којом је администрирао све до 1951. Међутим, када је пошао у Далмацију да прими администрацију, претучен је у Кистању и физички спречен да дође у седиште епархије. Рад епископа Никанора на обнови живота десетковане Горњокарловачке епархије спречаван је од грађанских власти на сваком кораку.

Четири године доцније, 1951., епископ Никанор је по свом пристанку премештен у Сремску епархију, где је опет требало видати ратне ране и обнављати разорене парохијске храмове и сремске манастире. Коначно, после смрти епископа бачког др Иринеја (Ћирића), изабран је 1955. за епископа бачког. Као епископ бачки неговао је у богослужењу велељепије наслеђено од свога претходника.

Поред Епархије далматинске, епископ Никанор је администрирао и епархијама Шабачко-ваљевском, Сремском (у два маха) и више година Будимском епархијом.

У Епархију сремску премештен је 1951. године. Свечано устоличење, 9. септембра исте године у Саборном храму у Сремским Карловцима, обавио је Патријарх српски Викентије (Проданов). Његова управа у Срему трајала је само четири године, током којих је покушавао да “вида ратне ране и обнавља разорене парохијске домове и манастире“.

Што због кратког архипастирствовања, што због острашћеног отпора комунистичког друштва, Владика Никанор у овом подухвату није имао превише успеха. Ипак, пошло му је за руком да у Епархији успостави релативно редовно стање. Одмах по устоличењу, обишао је највећи део парохија и све фрушкогорске манастире.

Епископ администратор Никанор Иличић

Епископ бачки и администратор будимски Никанор са верницима испред Саборне цркве у Сентандреји

По упокојењу Епископа бачког др Иринеја Ћирића, изабран је за његовог наследника 1955. године. За бачког архипастира устоличен је 26. јуна 1955. године у новосадском Катедралном храму. Тада му је Епископ будимски Герман (Ђорић) честитајући у име Патријарха Викентија (Проданова) и Светог Архијерејског Синода пожелео да дуго и мудро управља повереном му Епархијом. И заиста, у бачкој је служио наредних 31. годину. Поред Епархије далматинске, администрирао је и дијецезама Шабачко-ваљевском, два пута Сремском и више година Будимском.

Епископ администратор Никанор Иличић

Епископ бачки и администратор будимски Никанор са свештенством испред Преображњске цркве у Сентандреји

Као администратор био је веома марљив и ревносан. Узвеши у обзир политичке околности и границу између две комунистичке земље – Југославије и Мађарске, Епископ Никанор је у својству администратора Будимске епархије често обилазио поверену му паству у Мађарској. Редовно је долазио у манастир Грабовац, на манастирски сабор који се одржава о Петровдану. Такође је више пута обилазио остала места у Мађарској, богослужио, проповедао и давао упуте свештенству и монаштву храбрећи их. Посебну пажњу као администратор Будимске епархије посветио је спремању новог свештеничког кадра, те је кандидате упућивао у богословске школе у Југославију. Вршио је и рукоположења свештенства у Мађарској, о већим празницима као што је прослава Преображења у Сентандреји, тј. највећа српска слава у овом месту.

Још у време када је био професор написао је уџбеник из литургике за четврти разред средњих школа и Катихизис. Своје радове објављивао је углавном у „Духовној стражи“ и „Гласнику Српске православне цркве“.

Умро је 6. новембра 1986. у Сремској Каменици, а сахрањен у крипти Саборне цркве у Новом Саду.

Hilandar logo
Srpska Pravoslavna Crkva
TV Hram logo
Galerija Matice srpske
Srpski Crkveni muzej