Будимски архијереји

Рођен је око 1705. године у Книнској крајини, највероватније у Книнском Пољу, у свештеничкој породици.[1] Раније биографске традиције нису увек биле сагласне о месту његовог рођења, па се оно понекад смештало и у бококоторски крај. Ипак, сведочанство православних Срба из Далмације, који ће га 1754. тражити за свога епископа и при том га означити као човека рођеног у Книнској крајини, даје снажан ослонац далматинском пореклу.

Његово монашко формирање било је везано за манастир Савину код Херцег Новог. У овој значајној православној обитељи стекао је прва озбиљнија знања и достигао чин јерођакона. Савина је у то време припадала оном духовном простору у којем су се сусретали православно монаштво, приморска писменост, млетачки политички оквир и живе везе са српским крајевима у унутрашњости Балкана. Управо из такве средине Дионисије је кренуо на пут који је за једног српског монаха прве половине XVIII века био изузетан.

Око 1725, односно 1726. године, отишао је на школовање у Кијев. Тамо је прошао гимназијски и пуни академски курс Кијевске духовне академије и остао до 1737. године.[2] Док су и други Срби у првој половини XVIII века одлазили у Кијев и друге руске образовне центре, Дионисије се издваја тиме што је прошао готово целокупан тадашњи кијевски образовни систем. Његово школовање обухватало је језике, поетику, реторику, философске дисциплине и богословље, а са њима и метод расправљања и излагања карактеристичан за кијевско богословље XVII и XVIII века.

Кијевска академија није била само духовна школа у ужем смислу. Њен наставни програм почивао је на споју православног богословља, класичног хуманистичког образовања и школских метода које су у православни свет стизале посредством пољско-латинске и западноевропске учености. Дионисије је ту упознао систем у којем је ученик постепено прелазио од граматике и реторике, преко философије, до богословља као највише дисциплине. Управо ће тај модел касније покушати да примени међу Србима.

Из Кијева се вратио са малом, али за оно време драгоценом личном библиотеком. У њој су се налазили богословски, философски и полемички списи, међу њима и рукописне књиге које није било лако набавити у средњој Европи. Један део књига које су припадале Дионисију касније је ушао у епархијску библиотеку у Сентандреји. Посебно је значајно присуство латинских књига, јер показује ширину образовања коју је донео из Кијева и његову способност да користи изворе који су превазилазили традиционални словенски рукописни круг.[3]

Професор философије и богословља

По повратку из Кијева Дионисије је, на позив бачког епископа Висариона Павловића, дошао у Петроварадински Шанац, данашњи Нови Сад. Ту је већ постојала значајна просветна основа коју је Висарион створио оснивањем латинско-словенске школе. Увођењем виших, философских и богословских студија развио се Духовни колегијум, познат и као Collegium Vissariono-Pavlovicsianum Petrovaradinense и Богоматерње собраније.[4]

Дионисије Новаковић, према томе, није био оснивач Висарионове школе, али је био човек који је њеном вишем ступњу дао препознатљив богословски и академски карактер. Као професор, а затим и префект Колегијума, настојао је да наставу организује по моделу који је познавао из Кијева. Управо у том смислу његов рад представља један од најважнијих раних покушаја систематског високог богословског образовања код Срба.

Предавао је философију и богословље, али је садржај те наставе био много шири од онога што се данас подразумева под два школска предмета. Обухватао је логику, метафизику, природну философију, догматско богословље, етику, реторику, омилитику и литургичке теме. Ученици су користили рукописне приручнике које су наставници састављали, преводили или прерађивали, а затим их диктирали на часовима. У таквој средини настала су и нека од најзначајнијих Дионисијевих дела.

Његово схватање образовања најјасније се види у програмској беседи О похвалама и користи од слободних наука, изговореној почетком четрдесетих година XVIII века. За Дионисија образовање није било пуко усвајање практичних знања, већ пут ка духовном и моралном усавршавању човека. Граматика, реторика, философија и остале науке имале су своје место у систему знања, али су врхунац добијале у богословљу. Знање је за њега имало вредност зато што човека изводи из незнања, оспособљава га за разликовање добра од зла и чини га способнијим да служи Цркви и заједници.[5]

У тој беседи појављује се једна од најранијих целовитијих артикулација просветног идеала код Срба XVIII века. Дионисије није одвајао веру од учености, нити је образовање схватао као супарника духовном животу. Напротив, сматрао је да озбиљно богословље претпоставља образованог човека, способног да разуме Свето писмо, предање Цркве и свет у којем живи. Управо из тог разлога његов рад заузима место на граници барокног богословља и раног српског просветитељства.

У Новом Саду настао је 1741. године његов Епитом или Краткаја сказанија свјашченаго храма, риз јего и прочаго, дело које се у историји српског богословља обично означава као први оригинални српски литургички приручник новијег доба. Неколико година касније настала је и Пропедија благочестија и должностеј христијанских, систематски вероучевни приручник намењен образовању будућег свештенства и упознавању православне вере.[6]

Епитом је стекао необично широку употребу. Преписиван је током друге половине XVIII и почетком XIX века и постао једно од најраспрострањенијих српских богословских дела свога времена. Његова популарност показује да је Дионисије погодио стварну потребу Цркве: свештенству и ученицима био је потребан систематичан, разумљиво организован приручник који ће објаснити храм, богослужбене предмете и смисао литургијских радњи. Дело је 1767. штампано у Венецији, а потом је доживело нова издања.

Поред богословља, Дионисије је предавао и философске дисциплине. Са његовим именом повезује се Историја натуралнаја философов, дело у облику питања и одговора, као и други философски рукописи из области логике, метафизике и природне философије. Стога његово место није важно само за историју српске теологије него и за рану историју философске и природно-научне наставе код Срба.

Дионисије је Духовни колегијум напустио око 1747. године. Извесно време боравио је у манастиру Ораховици у Пакрачкој епархији, а затим је као проповедник деловао по тамошњим крајевима и у Будиму. У Будиму је постао духовник и учитељ и врло брзо стекао углед међу тамошњим православним становништвом.[7] Тако је његов пут ка будимској катедри био припремљен не дворским положајем, већ угледом ученог монаха и проповедника кога су епархиоти већ лично познавали.

Од администратора до будимског епископа

После смрти епископа Василија Димитријевића крајем 1748. Будимска епархија остала је упражњена. На Архијерејском синоду одржаном 1/12. марта 1749. привремена управа Епархијом поверена је јеромонаху Дионисију Новаковићу. Тако је он неколико месеци пре хиротоније већ био непосредно укључен у управљање Епархијом као њен администратор.[8]

Његова кандидатура уживала је изузетну подршку православних Срба у Будиму и Сентандреји. У изворима је остало забележено да су Будимци и Сентандрејци „всјеми силами и различними рекомендацијами“ настојали да Дионисије буде постављен за њиховог архијереја. Иза таквог залагања стајао је углед који је већ стекао као учен човек, проповедник и духовник. За градске српске заједнице, које су у то време већ имале развијен културни и привредни живот, епископ са потпуним академским образовањем представљао је природан избор.

Уочи Црквено-народног сабора 1749. постигнута је сагласност да Дионисије буде посвећен за будимског епископа. После избора Павла Ненадовића за карловачког митрополита, нови првојерарх га је 23. јула / 3. августа 1749. године хиротонисао за епископа будимског.[9] Државна потврда стигла је наредне године, а свечано устоличење извршено је у фебруару 1751. године, у присуству митрополитског изасланика, раковачког архимандрита Синесија Живановића.

У царској потврди Дионисије се јавља као архијереј Будима, Столног Београда, Сигета и Мохача, чиме је настављена широка територијална титулатура будимских епископа после припајања мохачког подручја. Његова управа обухватала је велики простор са различитим типовима православних заједница: од старих градских општина у Будиму, Пешти и Сентандреји, преко парохија у Барањи и око Мохача, до манастира Грабовца и Српског Ковина.

Већ 3. јуна 1751. Дионисије је осветио новоподигнути велики православни храм у Будиму, чија је градња започела још 1742. године. Ова монументална црква, подигнута у српској вароши Табану, била је један од најзначајнијих православних храмова Карловачке митрополије свога доба.[10] Чин њеног освећења на самом почетку Дионисијеве пуне управе имао је снажну симболичку вредност: нови епископ је своје архијерејство започео у средини у којој је већ раније био познат као духовник и учитељ.

Сентандреја у време Дионисија Новаковића

Ако се архијерејство Василија Димитријевића може посматрати као почетак великог градитељског успона, Дионисијево време представља његов најснажнији наставак. Управо током његове управе Сентандреја је добила велики део оног црквеног изгледа који ће касније постати једно од њених главних обележја.

За његовог архијерејства у граду су подигнуте четири нове зидане православне цркве: Благовештенска, започета 1752, Ћипровачка 1753, Пожаревачка 1759. и нова Саборна црква Успења Пресвете Богородице, грађена од 1756. до 1763/64. године.[11] Ове грађевине нису биле само резултат епископске иницијативе — подизале су их богате и добро организоване парохијске заједнице, трговци, занатлије и братства — али је архијереј својим благословом, надзором и културном оријентацијом давао јединство том великом градитељском покрету.

Дионисијев укус формиран у Кијеву свакако му је омогућавао да добро разуме нови барокни уметнички језик. Ипак, градитељство у Будимској епархији није било једноставно копирање украјинских узора. Српске црквене општине прихватале су облике средњоевропског барока, али су унутрашњи простор и богослужбена организација остајали православни. У том споју настало је оно што данас препознајемо као карактеристичну сакралну културу српског XVIII века у Угарској.

Посебно место има нова сентандрејска Саборна црква. Њена градња започета је на месту старијег Светоуспенског храма, у којем су сахрањивани ранији будимски архијереји. Подизањем велике зидане цркве Сентандреја је добила катедрални храм који је својим размерама одговарао значају епархијског средишта. Дионисије ће после смрти бити сахрањен управо у овој цркви, тако да је храм чије је подизање обележило његову управу постао и место његовог починка.

Дионисије је намеравао да уз Саборни храм подигне и репрезентативнији владичански двор. За ту сврху припремао је новац и грађевински материјал, али план није остварен за његова живота. Нову резиденцију почеће да гради његов наследник Арсеније Радивојевић.[12] Ипак, сама намера сведочи о Дионисијевом разумевању Сентандреје као трајног архијерејског средишта, а не као привремене резиденције.

Његово време било је значајно и за развој црквене уметности. Дионисије је припадао образованом слоју јерархије који је прихватао нова барокна сликарска решења, али је истовремено водио рачуна о њиховој православној садржини. У Епархији су деловали водећи сликари тог раздобља, а наредне деценије ће показати колико је ова промена била дубока. Барокни иконостас постао је један од највидљивијих знакова новог културног доба, а Дионисије је био међу архијерејима који су тај преображај прихватили и усмеравали.

Углед изван граница Будимске епархије

Дионисијев углед није остао ограничен на Карловачку митрополију. Нарочито је значајно што су га Срби у његовом далматинском завичају желели за свога епископа. Православни верници из Далмације и Боке упутили су 20. новембра 1754. године млетачким властима молбу да им се дозволи да за архијереја добију управо Дионисија Новаковића.[13]

У њиховој представци наглашавало се да познаје српски језик, да припада православном обреду и да је рођен у Книнској крајини, а школовање започео у Савини. Избор није остварен, али сама молба има велики биографски значај. Скоро три деценије након што је напустио далматинско-приморски простор, Дионисије је тамо и даље био препознат као човек коме би се могла поверити архијерејска брига о православном народу.

То сведочи и о ширем карактеру његове личности. Новаковић није припадао само једном локалном црквеном кругу. Његово порекло било је далматинско, монашко формирање бококоторско, високо образовање кијевско, професорски рад новосадски, а архијерејска служба будимска и, у последњим годинама живота, ердељска. У његовој биографији готово се географски оцртава ширина православног света у којем су се кретали образовани српски духовници XVIII века.

Ердељска мисија

Последње велико поглавље Дионисијеве службе започело је 1761. године. Положај православних Румуна у Трансилванији био је веома тежак. После црквених промена почетком XVIII века и стварања гркокатоличке јерархије велики део православног становништва остао је без сопственог канонског епископа. Средином века дошло је до снажног покрета за очување Православља, који је показао да питање православне јерархије више није могуће одлагати.

Бечки двор одлучио је да православнима у Ердељу постави архијереја, али под строгим државним надзором. Избор је пао на будимског епископа Дионисија Новаковића. Његова ученост, познавање латинског језика, дуго административно искуство и способност комуникације са државним властима чинили су га погодним за изузетно сложен задатак.

Дионисије је притом задржао будимску катедру. У Ердељу није наступио као архијереј који напушта своју стару епархију, него као будимски епископ коме је поверена и управа над тамошњим православним Румунима. Његов положај у Трансилванији имао је особен правни карактер: државне власти настојале су да га држе непосредно зависним од Беча и да ограниче његову повезаност са Карловачком митрополијом.[14]

У пролеће 1761. стигао је у Трансилванију, а 4. септембра исте године свечано је уведен у службу у храму Светог Николе у Шкеју код Брашова. Царски акт прочитан је на латинском језику, после чега се и Дионисије присутнима обратио на латинском. Касније је боравио у Сибињу, а потом је седиште имао у Рашинарију.

Иако су поједини представници власти можда очекивали да ће због удаљености Будима и сложености прилика његова управа бити више формална него стварна, догодило се супротно. Дионисије је обилазио ердељске православне заједнице, старао се о свештенству и настојао да успостави уређенију црквену организацију. Током његове управе започето је систематичније евидентирање православних парохија и становништва и јасније уређивање протопрезвитерата.

Ова служба била је изузетно захтевна. Дионисије је већ био у зрелим годинама, а раздаљина између Сентандреје и Трансилваније била је велика. Ипак, није се одрекао ни будимске катедре ни старања о својој старој Епархији. У том периоду важну улогу у Будимској епархији добија архимандрит грабовачки Софроније Кириловић, кога је Дионисије 21. априла 1762. поставио за епархијског егзарха.[15] Његова егзархијска служба имала је посебан значај управо због честих Дионисијевих боравака у Ердељу: у свакодневном управљању епископ је морао да се ослања на поверљивог и способног заменика. Софроније ће касније и сам постати ердељски, а потом будимски и темишварски епископ.

Дионисије је почетком 1767. напустио непосредну управу у Трансилванији и вратио се у Сентандреју. Његова ердељска служба остала је значајна и у историји Румунске православне цркве: после више деценија без признатог православног архијереја, управо је његово постављење 1761. означило почетак обнове редовније православне епископске организације у Трансилванији.

Богослов и писац

Дионисијев значај као архијереја не може се одвојити од његовог богословског рада. Међу српским црквеним писцима XVIII века он представља једну од првих личности чије стваралаштво показује систематско школско богословско образовање. Код њега више није реч само о проповедима, монашким записима или практичним поукама, већ о покушају да се поједине богословске дисциплине изложе у уређеном школском облику.

Најпознатији је његов Епитом, написан 1741. године. Дело објашњава устројство православног храма, богослужбене одежде, свештене предмете и символички смисао литургијског живота. Дионисије се при том ослањао на класичне византијске тумаче богослужења, посебно Германа Цариградског и Симеона Солунског, али их је организовао у форму прилагођену школском и пастирском коришћењу.

Посебну вредност Епитома показује његова рукописна рецепција. Дело је било преписивано широм српског православног простора, укључујући и Далмацију и Свету Гору. Његова штампана издања појављивала су се и после ауторове смрти. Такав живот једног богословског приручника показује да Дионисије није писао само за уски круг академски образованих људи, него је створио дело које је одговарало стварним потребама свештенства и монаштва.

Други велики приручник, Пропедија благочестија и должностеј христијанских, настао је у оквиру његовог наставничког рада. У њему је вера изложена систематски, као знање које треба разумети и усвојити, али и претворити у хришћански живот. Управо та веза између знања, вере и моралне одговорности представља једно од главних обележја Дионисијеве мисли.

Међу осталим његовим делима помињу се Историја натуралнаја философов, затим списи О пургаторији римској, О исхођењу Светога Духа, као и опширније расправе о разликама између Источне и Западне цркве, различите празничне беседе и други богословски и полемички састави.[16] Значајан део тих дела дуго је остао у рукопису.

Полемички карактер једног дела његовог стваралаштва био је природан производ времена. Срби у Хабзбуршкој монархији живели су у непосредном додиру са римокатоличким богословљем и унијатским настојањима, па је образовано православно свештенство морало да познаје спорна догматска питања и да на њих уме систематски да одговори. Кијевска академија, у којој је Дионисије школован, имала је управо снажну традицију таквог конфесионалног богословља.

Ипак, његова мисао не може се свести само на полемику. У средишту Дионисијевог дела стоји уверење да су знање и образовање неопходни за здрав црквени живот. Због тога га историја српске теологије с правом смешта међу водеће представнике барокног богословља, а његов професорски рад међу почетке систематске философске и богословске наставе код Срба.

Библиотека и култура књиге

За разумевање Дионисијеве личности важна је и његова библиотека. Књиге које је донео из Кијева пратиле су га кроз професорску и архијерејску службу. Биле су то не само богослужбене књиге него и рукописи и штампана дела из богословља, философије и полемичке литературе, укључујући књиге на латинском језику.

Део овог фонда временом је постао део библиотеке Будимске епархије. Тиме је Дионисије наставио процес који је започео већ код Василија Димитријевића — постепено претварање личних архијерејских збирки у трајну институционалну библиотеку. Књига више није била само средство личног образовања једног владике, него духовно и интелектуално наслеђе које остаје Епархији.

Дионисијево време зато има посебно место и у историји сентандрејске библиотеке. Са њим у епархијски фонд у значајнијој мери улази литература једног академски образованог теолога који је читао словенске и латинске текстове и био упознат са различитим школама богословске мисли. Тај слој библиотеке одражава промену која се током XVIII века дешавала и у самој српској јерархији: епископ је све више морао бити не само монах и управник него и човек књиге, образовања и шире европске културе.

Последње године и историјско место

После повратка из Ердеља Дионисије није још дуго живео. Упокојио се у Сентандреји 8/19. децембра 1767. године.[17] Сахрањен је у Саборном храму Успења Пресвете Богородице. Његово гробно место сачувано је у катедралној цркви, у непосредној близини других будимских архијереја.

Његовом смрћу отворено је ново раздобље упражњене будимске катедре, које ће трајати до доласка Арсенија Радивојевића 1770. године. У последњим годинама Дионисијеве управе важан део текућих епархијских послова обављао је његов егзарх Софроније Кириловић, нарочито док је епископ боравио у Трансилванији. За године непосредно после Дионисијеве смрти, међутим, није пронађен довољно јасан акт на основу којег би се Софроније или неко други без резерве могао унети у низ као формално постављени администратор Будимске епархије. Следећи редовни епархијски архијереј био је Арсеније Радивојевић, постављен 1770. године.

Дионисије Новаковић оставио је за собом Епархију која је у односу на време његовог доласка била знатно изграђенија, културно развијенија и јасније усредсређена на Сентандреју. Његово архијерејство подударило се са једним од најзначајнијих градитељских таласа у историји сентандрејских Срба. Нове цркве нису представљале само архитектонски украс града. Оне су биле видљив знак економске снаге, парохијске организованости и трајности православне заједнице која је неколико деценија раније још живела са свешћу о привременом боравку у Угарској.

У исто време, Дионисије је на будимски трон донео нешто што се не може измерити бројем подигнутих храмова. Са њим је у архијерејску резиденцију дошла култура високог богословског образовања. Човек који је готово једанаест година провео у кијевском школском систему, предавао философију и богословље, писао уџбенике и расправе и носио са собом библиотеку рукописних и латинских књига, постао је духовни старешина једне од најважнијих српских епархија у Угарској.

Због тога је Дионисијев значај двострук. Као будимски епископ припада историји Сентандреје, Будима, Барање, Мохача, Српског Ковина и Грабовца; као професор и богослов припада целини српске духовне и интелектуалне историје XVIII века. Његов Епитом није био локални епархијски спис, већ књига која је прелазила границе и била преписивана далеко од места на којем је настала. Његова далматинска прошлост вратила му се 1754, када су га тамошњи Срби тражили за свога епископа; његова кијевска прошлост живела је у настави и богословљу; а његова будимска служба одвела га је на крају и међу православне Румуне у Ердељу.

Управо та ширина чини Дионисија Новаковића једном од најцеловитијих архијерејских личности свога столећа. Био је припадник старог монашког света, али и човек организованог академског образовања; православни богослов дубоко укорењен у предању, али отворен према философским и хуманистичким дисциплинама; епископ једне српске епархије, али и архијереј чији је рад оставио трага у историји православних Румуна; градитељ црквеног живота и истовремено човек рукописа, школске катедре и библиотеке.

Зато се његова управа од 1749. до 1767. године може сматрати једним од најзначајнијих раздобља ране нововековне историје Будимске епархије. У Дионисију Новаковићу будимска катедра добила је архијереја чија је ученост превазилазила границе саме Епархије, док је он у Сентандреји добио простор у којем су његово богословско, пастирско и културно деловање могли да оставе трајан историјски траг.

Напомене

Литература

• Abrudan, Mircea-Gheorghe, „Titulatura, jurisdicţia şi ordinea în diptice a Eparhiei Ortodoxe a Transilvaniei şi a ierarhilor ei între păstorirea lui Dionisie Novacovici şi vicariatul lui Andrei Şaguna (1761–1848)“, Tabor, IX/12, 2015, 18–31.
• Васин, Горан; Нинковић, Ненад, Историја Будимске епархије, Сремска Митровица, 2018.
• Вукашиновић, Владимир, Српска теологија XVIII века, Краљево–Врњци–Београд, 2013.
• Вуковић, Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд–Подгорица–Крагујевац, 1996.
• Давидов, Динко; Медаковић, Дејан, Сентандреја, Београд, 1982.
• Давидов, Динко, Споменици Будимске епархије, Београд–Нови Сад, 1990.
• Лупуловић, Васа, „Живот и рад епископа Софронија Кириловића“, Темишварски зборник, 3, Нови Сад, 2002, 135–141.
• Милаш, Никодим, Православна Далмација, Нови Сад, 1901.
• Нинковић, Ненад, „Црквено-народни сабор и Архијерејски синод из 1749. године“, Истраживања, 23, Нови Сад, 2012, 259–281.
• Радонић, Јован, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Београд, 1950.
• Руварац, Димитрије, „Дионисије Новаковић, први учени српски богословски књижевник, професор и потоњи владика будимски“, Гласник Српске православне патријаршије, 1924.
• Синдић, Наташа; Гроздановић-Пајић, Мирослава; Мано-Зиси, Ксенија, Опис рукописа и старих штампаних књига Библиотеке Српске православне епархије будимске у Сентандреји, Београд–Нови Сад, 1991.
• Милошевић, Радомир, „Дионисије (Новаковић)“, Српска енциклопедија, књ. III/2, Нови Сад–Београд, 2021.

На будимску катедру није дошао као човек са дугогодишњим монашким и архијерејским искуством. Имао је тек двадесет осам година и само две године раније ступио је у монаштво. Али иза њега је стајало широко световно образовање, познавање права, филозофије и више језика, школовање у различитим средњоевропским центрима и непосредно богословско формирање код Јована Рајића. Управо је у Будимској епархији његово претежно теоријско знање први пут морало бити претворено у свакодневну архијерејску праксу: у управљање свештенством, школама, црквеном имовином, парохијама и манастирима, у односе са локалним и централним државним властима и у заштиту православног становништва. Будимска епархија је у том смислу представљала његову праву школу епископске управе. Искуство које је у њој стекао понео је 1790. године на карловачки митрополитски трон.

Порекло, школовање и пут ка црквеној служби

Стефан Стратимировић рођен је у Кулпину 27. децембра 1757. године по старом, односно 7. јануара 1758. по новом календару, у угледној српској племићкој породици пореклом из Херцеговине. Према преовлађујућој породичној и новијој биографској традицији, родитељи су му били Јован Стратимировић и Ангелина. Његов отац рано је преминуо, па је главна брига о Стефановом и породичном васпитању припала мајци. Породица је припадала оном слоју српског војничког и племићког становништва који се током XVIII века укључивао у политички и друштвени поредак Хабзбуршке монархије, не губећи при том свест о свом пореклу и православној припадности.[2]

Корени Стратимировића водили су у Херцеговину, у околину Требиња. После учешћа припадника породице у ратовима Хабзбуршке монархије против Османског царства, царица Марија Терезија је 1745. године потврдила њихово племићко достојанство и доделила им посед у Кулпину од око десет хиљада јутара. У Бачку је тада прешао херцеговачки огранак породице са својим сродницима и људима који су са њима учествовали у ратним покретима. Предање о пореклу и војничким заслугама било је снажно присутно у породици. О томе сведочи и сам Стефан, који је већ као митрополит, 30. новембра 1793. године у Кулпину, саставио породични родослов. Његово интересовање за сопствено порекло није било необично за човека племићке културе XVIII века, али код њега ће се касније повезати са много ширим интересовањем за историју и прошлост српског народа.

Основно образовање стицао је у Кулпину и Бегечу, а затим је школовање наставио у више градова тадашње Угарске. Гимназијско образовање започео је у Новом Саду, наставио у Сегедину и завршио у Вацу. Такво кретање између различитих школа било је карактеристично за даровитије српске младиће XVIII века који су настојали да стекну више образовање у условима када српски народ још није располагао потпуно развијеним сопственим средњошколским и високошколским системом. Стратимировић је током тог школовања добро овладао латинским, немачким и мађарским језиком, што ће касније имати велики значај у његовим контактима са државном администрацијом и ученим европским круговима.

Године 1775. прешао је у Будим, где је изучавао филозофске и правне науке, а студије права наставио је и довршио у Бечу. Будим тако у његовој биографији није постао важан тек 1786. године када је дошао као епископ. У том граду је још као младић провео део једног од најважнијих периода свога образовања. Тамо је упознавао угарски правни поредак и успостављао везе са људима који ће касније заузимати значајна места у политичком, правном и културном животу Монархије. У Бечу је, поред права, проширивао филозофска и историјска интересовања и дошао у додир са ученим круговима царске престонице, међу њима и са славистом Адамом Францом Коларом. Управо ће спој правничког образовања, познавања државног механизма и интересовања за историју постати једно од главних обележја његовог каснијег архијерејског деловања.[3]

После завршених световних студија Стратимировић није изабрао чиновничку или правничку каријеру, која му је као племићу са таквим образовањем несумњиво стајала на располагању, већ се окренуо црквеној служби. Дошао је у Сремске Карловце и ставио се на располагање митрополиту Мојсију Путнику. Пошто тада још није постојала уређена српска богословска школа која би одговарала потребама будућих виших црквених службеника, богословље и црквену историју изучавао је приватно код једног од најученијих Срба свога времена, архимандрита Јована Рајића. Рајићево образовање, историчарски рад и схватање места Цркве у животу народа оставили су дубок траг на младог Стратимировића. Њихова веза није престала ни после завршетка учења: као митрополит Стратимировић ће се снажно заузети за штампање Рајићеве велике историје.

Црквене чинове Стратимировић је током 1784. године прошао изузетно брзо. Замонашен је 29. јуна, а већ 15. августа исте године постао је архимандрит манастира Крушедола. Иако је носио титулу крушедолског архимандрита, велики део времена проводио је у Сремским Карловцима, у митрополитском двору, где је Мојсију Путнику помагао у вођењу црквено-народних послова. Та служба му је пружила непосредан увид у рад централне управе Карловачке митрополије и у сложене односе између Цркве, српских привилегија, локалних власти, Угарске дворске канцеларије и самог царског двора. За човека са правничким образовањем то је било природно поље на коме је веома брзо показао способности.

Избор за будимског епископа

Смрћу Софронија Кириловића у Темишвару 28. фебруара 1786. године завршена је и његова администрација Будимске епархије, па се питање трајног попуњавања будимске катедре више није могло одлагати. У црквеном распореду из маја 1786. године Стратимировић је изабран за архијереја. Старија биографска традиција није потпуно једногласна у опису првобитног распореда епархија, али је коначна одлука недвосмислена: цар Јосиф II потврдио је 15. јуна 1786. године Стефана Стратимировића за будимског епископа.[4]

Сачувано предање о избору посебно наглашава његову младост. Поред њега су се као кандидати јављали раковачки архимандрит Генадије Димовић и гргетешки архимандрит Кирило Живковић, обојица старији и са дужим монашким искуством. Према Румијевом сведочанству, цар Јосиф II примио је кандидате и лично разговарао са њима, после чега се определио за најмлађег. Стратимировић је у том тренутку имао тек двадесет осам година. Разлог таквог избора старија традиција видела је управо у утиску који су на цара оставили његово образовање, оштроумност и познавање правних питања.

Митрополит Мојсије Путник у јулу 1786. обавестио је Будимску конзисторију да је за Епархију изабран, посвећен и царски потврђен дотадашњи крушедолски архимандрит Стефан Стратимировић. Тиме је започела његова четворогодишња будимска служба. У старијим биографијама она је понекад оцењивана као раздобље у коме се млади епископ „није ничим нарочитим истакао“. Таква оцена више одражава некадашњу оскудицу коришћене грађе него стварно стање. Истраживање докумената Будимске конзисторије показује да је Стратимировић управо током тих година развио низ особина које ће касније обележити његову митрополитску управу: педантност у административним пословима, правничко размишљање, старање о школству, контролу свештенства и настојање да се свака црквена одлука уклопи у постојећи правни систем без стварања преседана који би могао угрозити права православних Срба.[5]

Евгеније Јовановић запамтио је да се као будимски епископ одликовао „ревношћу и познавањем законских послова“, док је Руми истицао да је своје велико теоријско знање брзо умео да примени у пракси. Значајно је и предање да се сам митрополит Путник у важнијим питањима обраћао младом будимском епископу за савет. Без обзира на могуће накнадно идеализовање ових сведочанстава, архивска грађа потврђује њихову основну слику: Стратимировић је у Будиму веома брзо израстао из образованог младог архимандрита у способног епархијског управника.

Управа Будимском епархијом

Будимска епархија коју је Стратимировић преузео била је по броју православних верника једна од мањих епархија Карловачке митрополије, али је њен значај далеко превазилазио бројност становништва. У њој су се налазили Будим, Пешта и Сентандреја, стара средишта као што су Српски Ковин и Сечуј, бројне парохије у Барањи и на широком простору Угарске, као и градске црквене општине са економски снажним трговачким и занатским слојем. Српско становништво није било територијално компактно, па је епископ управљао мрежом међусобно удаљених заједница које су се разликовале по бројности, имовинском стању и локалним политичким условима. Сентандреја је при том већ била стварно административно средиште Епархије.

Управо у таквој средини дошло је до изражаја Стратимировићево правничко образовање. Он није епархијску управу схватао само као вршење богослужбених и канонских функција, већ као систем у којем су односи између епископа, свештеника, верника, црквених општина и државних власти морали бити јасно уређени. Посебно је пазио да поступци свештенства не дају локалним световним властима повод да се мешају у унутрашње црквене послове. Истовремено је настојао да ни државни органи својим поступцима не створе преседан који би касније могао бити употребљен против права православног становништва. Управо ће та особина — истовремено познавање закона и опрез према сваком поступку који би могао постати опасан преседан — постати једно од главних обележја његове касније митрополитске политике.

Посебну пажњу посвећивао је свештенству и његовом односу према народу. Захтевао је да се пароси држе прописаног поретка и да од верника не узимају више дажбина него што им по праву припада. Проблем није био само материјалне природе. Прекомерне или произвољне свештеничке дажбине могле су да изазову незадовољство народа, тужбе пред световним властима и на тај начин нова мешања државне администрације у црквене односе. Стратимировић је зато настојао да истовремено обезбеди пристојан материјални положај свештенства и заштити вернике од злоупотреба. Исти приступ касније ће примењивати као митрополит, када ће питање материјалног положаја парохијског свештенства постати једна од сталних тема његове управе.

Нова архивска истраживања посебно истичу његов рад на школству. Стратимировић је настојао да се у православним школама обезбеде способнији учитељи и да квалитет наставе буде подигнут. То је било време када државна просветна политика све непосредније улази у живот конфесионалних школа и када је питање ко ће учити православну децу имало не само педагошки него и верски и национални значај. У срединама у којима су једни поред других живели православни, римокатолици и протестанти избор школе и учитеља лако је могао постати питање очувања идентитета. Такве прилике биле су нарочито видљиве у појединим старим православним средиштима, међу њима и у Српском Ковину. Будимске године тако представљају прву познату фазу оног изразитог интересовања за школство које ће касније, као митрополит, претворити у једну од главних одлика свога архипастирског програма.[6]

Стратимировић је при том био архијереј доба јозефинизма. Цар Јосиф II настојао је да Цркве унутар Монархије што јаче подреди рационализованој државној управи и да бројна питања која су раније сматрана унутрашњим црквеним стварима регулише општим државним прописима. За српску јерархију то је било двоструко искуство. Поједине реформе доносиле су модернизацију школства и администрације, али су истовремено шириле простор за државну интервенцију у црквени живот. Стратимировић није одбацивао сваку реформу само зато што је потицала од државе. Напротив, прихватао је мере које је сматрао корисним за материјални и образовни напредак народа. Али је будно пазио да њихова примена не угрози канонски поредак и наслеђена права Срба.

Управо у том споју практичности и опреза треба тражити један од разлога његовог брзог успона. Као будимски епископ није водио политику сталног сукоба са државом, али није ни прихватао да локална администрација или поједини чиновници самовољно сужавају права православне Цркве. Његова каснија митрополитска репутација искусног преговарача и човека који је умео да разговара и са Бечом и са угарским властима није настала тек после 1790. године; њени први јасни обриси виде се већ у Сентандреји.

Сентандреја, рат и чување митрополијског архива

Најдраматичније раздобље Стратимировићеве будимске службе настало је са избијањем аустријско-турског рата 1788. године. Рат се непосредно одразио на српски црквени живот, нарочито у Срему и областима ближим османској граници. Сремски Карловци, седиште Митрополије, више нису могли бити сматрани потпуно безбедним местом за највреднију црквену грађу. Митрополит Мојсије Путник је зато део драгоцености, архиве и књижног фонда из предострожности упутио на север.

Посебну одговорност у том послу добио је управо будимски епископ Стефан Стратимировић. Митрополијска архивска грађа поверена му је на чување у Сентандреји. Према сачуваној традицији, Стратимировић није задатак схватио формално: обезбедио је сув и сигуран простор, снабдевен јаким гвозденим решеткама, а приступ архиви био је затворен и осигуран печатима црквених тутора. На тај начин је Сентандреја, иначе средиште Будимске епархије, током ратне опасности постала и једно од уточишта централне документације Карловачке митрополије.[7]

Ова епизода има много већи значај од анегдотског податка о изнајмљеном простору. Она показује степен поверења које је Мојсије Путник имао у младог будимског епископа. Митрополијска архива није представљала само стару преписку и административни материјал. У њој су се налазили документи који су сведочили о правима, привилегијама, имовини и институционалном континуитету српске црквене организације у Хабзбуршкој монархији. Њихово очување било је питање од прворазредног црквеног и политичког значаја.

Истовремено, овај догађај открива и улогу Сентандреје крајем XVIII века. Град није био само место архијерејске резиденције једне периферне епархије. Његова бројна и имућна православна заједница, положај северније од непосредне ратне зоне и развијене црквене установе омогућили су да током кризе преузме функцију сигурног места за један део највреднијег наслеђа Карловачке митрополије. Стратимировићево старање о архиви постаје тако и један од значајних тренутака у историји Сентандреје као српског црквеног средишта.

Ратно искуство из 1788–1790. године имало је још једну страну. Срби са обе стране Саве и Дунава поново су се нашли у средишту великих аустријско-османских планова. Међу српским становништвом јужно од границе расло је очекивање ослобођења, док су се у Монархији поново отварала питања политичког положаја и старих привилегија. Као будимски епископ, човек правничког образовања и архијереј близак Мојсију Путнику, Стратимировић је у тим годинама добио непосредно искуство везе између црквене управе и великих политичких питања српског народа. Само неколико месеци после окончања његовог будимског периода та ће питања избити у први план на Темишварском сабору.

Од будимске катедре до Темишварског сабора

Митрополит Мојсије Путник изненада је умро у Бечу 28. јуна / 9. јула 1790. године, где је боравио настојећи да пред двором заштити и прошири права српског народа. Његова смрт отворила је питање не само избора новог црквеног поглавара него и ширег политичког положаја Срба. У таквој атмосфери сазван је Темишварски сабор 1790. године, један од најзначајнијих српских црквено-народних сабора XVIII века.

Стратимировић је на њега дошао као најмлађи међу епископима Карловачке митрополије, али више није био непознат или неискусан архијереј. Четири године управљања Будимском епархијом показале су његову способност за административни рад, познавање права, старање о школама и свештенству и вештину у односима са државним властима. Управо је успех његове будимске управе значајно допринео томе да човек који приликом постављења 1786. није могао озбиљно бити замишљен као скори наследник Мојсија Путника већ 1790. постане прихватљив и за саборско тело и за бечки двор.[8]

На Сабору су се расправљала питања далеко шира од самог избора митрополита. Срби су настојали да добију јасније политичке гаранције и посебну територијалну област, а Банат се појавио као простор око којег су се концентрисали захтеви за политичко-територијалну аутономију. У том политички напетом окружењу требало је изабрати и наследника Мојсија Путника. Међу најважнијим кандидатима били су темишварски епископ Петар Петровић, вршачки епископ Јосиф Јовановић Шакабента и будимски епископ Стефан Стратимировић.

На крају избор је пао на Стратимировића. Према уобичајеној хронологији, за карловачког митрополита изабран је 29. октобра 1790. године. Имао је непуне тридесет три године, односно налазио се у тридесет трећој години живота. Његова младост била је толико упадљива да је и сам, према каснијој традицији, указивао да би за положај првојерарха могао бити погоднији неко од старијих архијереја. Сабор је, међутим, остао при избору.

Тиме је завршена његова непосредна управа Будимском епархијом.

Чињеница да је са будимске катедре прешао непосредно на трон Карловачке митрополије има посебан значај за историју саме Епархије. Будимска катедра је још једном показала да није била маргинално место у систему Карловачке митрополије. У њој су се налазиле економски и културно снажне српске градске заједнице, а њена близина Будиму и Пешти стављала је њеног архијереја у непосредни додир са политичким и административним средиштима Угарске. Стратимировић је управо у таквој средини стекао практично искуство које је било потребно будућем поглавару.

Карловачки митрополит

Избором 1790. године започело је потпуно ново и далеко познатије раздобље Стратимировићевог живота. На челу Карловачке митрополије остао је све до 1836. године, готово четрдесет шест година, дуже од било ког другог њеног митрополита. У том раздобљу смењивали су се владари, ратови и политички системи, од Француске револуције и Наполеонових ратова до Првог и Другог српског устанка и стварања аутономне Кнежевине Србије. Стратимировић је током свих тих промена остао једна од најважнијих црквених, културних и политичких личности српског народа у Хабзбуршкој монархији.[9]

Посебно место у његовом митрополитском раду припада просвети. Са трговцем и добротвором Димитријем Анастасијевићем Сабовом учествовао је у оснивању Карловачке гимназије 1791–1792. године. Потом је приступио организовању систематског богословског образовања. Припреме су вођене 1793, а Карловачка богословија почела је са радом 1794. године. Неколико година касније основано је Благодејаније за сиромашније ученике. Подржавао је и оснивање Новосадске гимназије, уређивао митрополијску библиотеку и настојао да српски народ добије образовне установе које би постепено смањиле зависност од туђих школских система.[10]

У том раду може се уочити непосредан континуитет са искуством стеченим у Будимској епархији. Оно што је као будимски епископ спроводио у ограниченом епархијском оквиру — старање о учитељима, школама и образовању свештенства — као митрополит је претворио у широку институционалну политику. Исто важи и за црквену дисциплину. Као што је у Будиму надзирао однос пароха према верницима и пазио на законитост црквених дажбина, тако је као митрополит настојао да у читавој Карловачкој митрополији учврсти дисциплину свештенства и јасно одреди његова права и обавезе.

Стратимировић је био и човек широких научних и књижевних интересовања. Писао је на српском, латинском и немачком језику, бавио се историјом, богословљем, филологијом и књижевношћу, а значајан део његових радова остао је у рукопису. Његова песничка повест „Љубосава и Радован“ штампана је у Будиму 1800. године, а „Опит произведенија имен сих књаз и књига…“ 1805. године. Одржавао је везе са европским научницима, посебно са славистима, и 1817. године изабран је за члана ученог друштва у Гетингену. Посебно је заслужан за објављивање Рајићеве Историје разних словенских народов, чиме је на свој начин вратио дуг учитељу код кога је као млади правник изучавао богословље и историју.

Његов однос према просветитељству и каснијим језичким реформама био је сложен. Није био противник образовања — напротив, мало је српских архијереја учинило више за институционално школство — али је био веома опрезан према идејама које је сматрао могућом претњом црквеном предању и православном идентитету. Зато се касније снажно супротстављао Вуковој језичкој и правописној реформи. Његова конзервативност није произлазила из неповерења према знању, него из уверења да културна модернизација мора остати унутар оквира црквеног и историјског континуитета.

И у политичким питањима имао је изузетно значајну улогу. Одржавао је везе са Србијом и помагао устаницима током Првог српског устанка, покушавајући истовремено да не угрози положај Срба у Хабзбуршкој монархији. Управо је та стална потреба да помири српски национални интерес, православни црквени поредак и реалност хабзбуршке државе једно од главних обележја његове дуге управе. Понекад га је водила и ка поступцима који су у каснијој историографији оцењивани различито, као што је његово активно учешће у смиривању Тицанове буне 1807. године.

Пред крај живота основао је и велику стипендијску задужбину за школовање младих. На тај начин је и лично имање настојао да претвори у трајну просветну установу. Као и у случају гимназије, богословије и библиотеке, иза тога је стајало уверење да се положај српског народа не може дугорочно очувати без образованог свештенства и световне интелигенције.

Упокојење и историјско место

Стефан Стратимировић управљао је Карловачком митрополијом до дубоке старости. Упокојио се изненада у Сремским Карловцима 23. септембра по старом, односно 5. октобра 1836. године по новом календару. Сахрањен је у карловачкој Саборној цркви, поред митрополита Павла Ненадовића.[11]

Његових готово четрдесет шест година на митрополитском трону природно су потиснуле у други план кратко раздобље проведено у Будимској епархији. Ипак, када се његова биографија посматра као целина, будимске године добијају далеко већи значај него што им је старија историографија обично придавала.

У Сентандреју је 1786. дошао двадесетосмогодишњи архијереј са великим теоријским образовањем и готово без самосталног епископског искуства. Четири године касније из Будимске епархије одлази као човек коме су поверавани важни црквени послови, коме је митрополит поверио заштиту централне архиве и чија је способност управљања била довољно доказана да буде изабран за поглавара читаве Карловачке митрополије.

Новија архивска истраживања омогућавају да се зато напусти стара формулација према којој се Стратимировић као будимски епископ „није ничим нарочитим истакао“. Његов рад није био обележен једним великим догађајем или монументалним градитељским подухватом какав се лако памти у каснијој традицији. Његов значај лежао је у уређивању саме Епархије: у школама, избору учитеља, дисциплини свештенства, заштити верника, контроли црквених прихода, односу са државним властима и пажљивом чувању црквених права.

То је био управо онај тип архијерејског рада који ретко оставља један спектакуларан споменик, али дугорочно ствара институцију.

Будимска епархија је за Стратимировића зато била много више од кратке станице на путу ка митрополитском трону. У њој је први пут добио прилику да сопствено правничко, филозофско и богословско образовање провери у стварном животу Цркве. Ту је учио да управља свештенством, да посредује између верника и власти, да штити права без непотребног сукоба са државом, да брине о школама и да у кризним околностима преузме одговорност за институционално наслеђе читаве Митрополије.

Управо зато се између Стефана Стратимировића, будимског епископа 1786–1790, и Стефана Стратимировића, карловачког митрополита 1790–1836, не може повући оштра граница. Начин управљања који ће касније обележити читаву једну епоху српске црквене историје своју прву потпуну практичну форму добио је управо у Будимској епархији.

Напомене

Извори и литература

Гавриловић, Славко, Темишварски сабор и Илирска дворска канцеларија (1790–1792), Нови Сад 2005.

Гавриловић, Славко, „Митрополит Стефан Стратимировић“, Летопис Матице српске 479/3, Нови Сад 2007.

Нинковић, Ненад, „Стефан Стратимировић као будимски епископ (1786–1790)“, Српске студије 7, Београд 2016, 145–161.

Сандић, Александар, „Диплома властелинска и родослов породице Стратимировића-Кулпинских“, Летопис Матице српске 142–143, Нови Сад 1885.

Сава, епископ шумадијски [Вуковић], Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд–Подгорица–Крагујевац 1996.

Слијепчевић, Ђоко М., Историја Српске православне цркве, књ. II, Београд 1991.

Васин, Горан; Нинковић, Ненад, Историја Будимске епархије, Сремска Митровица 2018.

Васин, Горан; Нинковић, Ненад, Историја Карловачке митрополије, Нови Сад 2022.

Епископ Дионисије Поповић припада најдуговечнијим и најзначајнијим архијерејима у историји Будимске епархије. На њеној катедри провео је више од три и по деценије, од 1791. до смрти 1828. године, у времену великих политичких, друштвених и културних промена. Његова архијерејска служба обухватила је последње године XVIII века, Наполеоново доба, Први српски устанак, развој српског школства и штампарства у Угарској и почетак снажнијег институционалног обликовања модерне српске културе у Будиму и Пешти.

По свом пореклу и животном путу Дионисије се разликовао од већине својих претходника на будимској катедри. Био је Грк, односно припадник хеленизованог православног света јужног Балкана, васпитан у традицији Васељенске патријаршије. У српску црквену средину није ушао као млад монах, већ као већ формиран и искусан архијереј — дотадашњи митрополит београдски, човек који је током последњег аустријско-турског рата стао на страну Хабзбуршке монархије и због тога после повлачења аустријске војске више није могао безбедно остати у Београду.

Његов долазак у Будимску епархију представљао је зато много више од обичне смене на архијерејском трону. Са Дионисијем се тежиште епархијске управе после дугог сентандрејског периода поново снажно везало за сам Будим. У Табану је уредио владичански двор и капелу, око двора окупио преводиоце, свештеничке кандидате и образоване људе, устројио клерикално училиште, радио на стварању богословске библиотеке и настојао да српском свештенству пренесе део грчког богословског и појачког наслеђа из којег је сам потекао.

Због тога његово архијерејство представља једно од раздобља у којима се Будимска епархија најјасније појављује не само као црквено-административна област него и као просветно и културно средиште православних у Угарској.

Порекло, образовање и пут до Београдске митрополије

Дионисије, у грчким и српским изворима и литератури бележен под презименским облицима Папазоглу, Пападопулос, а касније и Поповић, рођен је око 1750. године у Кожанима, у западној Македонији. Према биографској традицији, његов отац био је православни свештеник, па је Дионисије још у породичном дому могао бити уведен у богослужбени живот, црквено појање и основе грчке богословске културе. Тачан ток његовог школовања није документован. Старија литература претпоставља да је прошао кроз неку од виших школа које су деловале у оквирима духовног и образовног света Васељенске патријаршије. Да је стекао знатно образовање потврђују његова каснија богословска интересовања, преводилачки подухвати и посебно добро познавање традиционалног грчког црквеног појања.[1]

У почетку је био мирски свештеник. После смрти супруге примио је монашки чин и извесно време провео у светогорској монашкој средини. Иако се у којем је атонском манастиру пострижен не може поуздано утврдити, Света Гора је несумњиво припадала духовном свету у којем је формирана његова каснија црквена личност. Подаци о његовом сину Харитону, који се касније школовао у Угарској, додатно потврђују да је Дионисијевом монаштву претходио породични и свештенички живот.

Према старијој биографској традицији, захваљујући учености једно време је боравио и у Влашкој, где је био ангажован као учитељ у кругу кнежевског двора у Букурешту. Његов углед довео га је у ближу везу са Цариградском патријаршијом и архијерејском службом. Извесно време, иако већ рукоположен у архијерејски чин, није имао сталну епархијску катедру, већ је деловао као проповедник и црквени човек у ширем кругу Патријаршије.

Око 1785. године наследио је митрополита Јеремију на београдској катедри. Тако је са приближно тридесет пет година постао митрополит једне од најзначајнијих православних области на северној граници Османског царства. Током боравка међу Србима добро је научио српски језик и постепено се укључио у локални црквени живот. Из времена његове београдске управе познати су и непосредни пастирски трагови: 23. априла 1786. обновљен је храм Светог Николаја у манастиру Јошаници, а наредне године Дионисије је рукоположио монаха Герасима из манастира Вољавче.[2]

Његова београдска служба, међутим, убрзо је била увучена у велике политичке догађаје. У аустријско-турском рату 1788–1791. Београд и северна Србија постали су једно од главних ратишта, а значајан део православног клира и народа полагао је наде у аустријско потискивање Османлија. Дионисије је отворено био наклоњен Хабзбуршкој монархији и сарађивао је са њеним војним властима. Такво опредељење ће трајно одредити даљи ток његовог живота.

Када је постало извесно да Аустрија неће задржати Београд, Дионисије је настојао да део становништва пређе преко Саве и Дунава. Из 17. августа 1791. сачувано је сведочанство о његовој беседи у београдском храму, у којој је саветовао народ да се исели на хабзбуршку територију. У каснијој полемичкој традицији тај наступ описиван је веома оштрим речима, али је извесно да је митрополит страховао од османске одмазде и да је своју судбину у потпуности везао за аустријску страну. После повлачења царске војске и сам је прешао у Хабзбуршку монархију.[3]

Од београдског митрополита до будимског епископа

Дионисијев прелазак из јурисдикције Васељенске патријаршије у Карловачку митрополију био је канонски и политички необичан догађај. У Београду је носио митрополитску титулу, док је у новом црквеном систему требало да прихвати нижу, епископску титулу и да ступи под управу карловачког митрополита Стефана Стратимировића. Истовремено је уживао снажну подршку аустријских војних кругова који су сматрали да његове услуге током рата треба наградити. Добио је материјално обезбеђење, а царским актом признато му је и племићко достојанство.

Митрополит Стефан Стратимировић прихватио га је у клир Карловачке митрополије. Дионисије се писмено одрекао дотадашњих митрополитских титула и знакова и прихватио положај епископа будимског. При томе његов однос према Београдској митрополији извесно време није био сасвим прекинут: сложене ратне и дипломатске прилике довеле су до краткотрајне ситуације у којој је већ као будимски архијереј са хабзбуршке стране и даље имао одређену улогу у питањима бивше београдске пастве.[4]

Овај прелазак понекад се приказује као једноставно награђивање аустријског савезника. Тај политички фактор несумњиво је постојао, али не објашњава целу његову каснију службу. Дионисије је на будимској катедри остао тридесет седам година, далеко дуже него што би се очекивало од привременог политичког решења. Током тог времена потпуно се укључио у институционални живот Карловачке митрополије, усвојио српски облик презимена Поповић, управљао претежно српским свештенством и паством и оставио трајне трагове у просвети, библиотекарству, богословљу и црквеној уметности.

Истовремено је његово грчко порекло представљало значајну предност у епархији у којој су, поред Срба, постојале снажне грчке и цинцарске православне трговачке заједнице. Посебно су важни били Пешта, Кечкемет, Мишколц, Вац, Ђенђеш и друга градска средишта. У Пешти се управо почетком његове управе грчко-цинцарска заједница организационо издвојила из српске општине, али је у духовном и догматском погледу остала у јурисдикцији Будимске епархије. Дионисије је благословио подизање њиховог великог храма Успења Богородице на дунавској обали, започетог 1792, а сам га је осветио 1801. године. Његова личност тако је у Будимској епархији представљала и природну везу између српског и грчког православног света.

Владичански двор у Табану и повратак епископске резиденције у Будим

Једна од најзначајнијих промена које је Дионисије увео односила се на место архијерејског боравка. Од времена Велике сеобе и патријарха Арсенија III, а нарочито током XVIII века, Сентандреја је постала стварно средиште будимских архијереја. Тамо су се налазили Саборна црква, епископски двор и развијена српска градска заједница. Иако је титула епископа остала будимска, његови претходници су већином живели у Сентандреји.

Дионисије је прекинуо ту праксу. Године 1792. купио је кућу у српској вароши Табану у Будиму и у њој уредио своју сталну резиденцију, архијерејске канцеларије и придворну капелу. На тај начин се, после дугог сентандрејског периода, стварно седиште његове личне управе поново нашло у граду по којем је Епархија носила име.[5]

Овај потез не треба тумачити као потпуно потискивање Сентандреје. Она је и даље остала једно од најважнијих епархијских средишта, са Саборном црквом, владичанском резиденцијом, црквеним установама и богатим културним наслеђем. Много је тачније говорити о померању тежишта: Дионисије је Будим претворио у место свакодневног архијерејског боравка и рада, док је Сентандреја наставила да живи као старо катедрално, духовно и културно средиште.

Избор Табана био је природан. То је била стара Српска варош под Будимским градом, на простору између Гелертовог брда, тврђаве и Дунава, са бројним православним становништвом и монументалном Саборном црквом Светог великомученика Димитрија. Храм, чији је монументални барокни облик потицао из средине XVIII века, био је главно обележје православног Будима. У његовој близини владичанска кућа је добијала смисао правог епархијског двора: у истом градском простору налазили су се архијереј, саборни храм, свештенство, црквена општина и бројна српска градска заједница.

Дионисијев двор није био само приватно пребивалиште. Током више од три деценије претворио се у мало црквено, просветно и интелектуално средиште. У њему су се обављали административни послови, радили преводиоци, припремали свештенички кандидати, чувале и набављале књиге, а при двору су служили епископски капелани. Управо је та дворска средина омогућила Дионисију да развије делатности које ће његово архијерејство издвојити од већине претходника.

Посебно је занимљив систем епископских капелана. Од почетка XIX века у Табану се уз владику јављају млађи свештеници који су извесно време служили при двору, а потом добијали самосталне парохије. Та пракса показује да је владичански двор имао и функцију практичне припреме кадрова. Млади клирик је уз архијереја могао да упозна богослужбени поредак, епархијску администрацију и пастирске дужности пре него што преузме сопствену парохију.

Тиме је Дионисијев двор био више од резиденције: постао је радионица епархијске управе и образовања свештенства.

Богословија у Будиму и школовање свештенства

Управо из тог дворског образовног круга развила се једна од најзанимљивијих, а данас готово заборављених установа Будимске епархије — будимско богословско, односно клерикално училиште.

Потреба за таквом школом била је очигледна. Будимска епархија обухватала је велики број међусобно удаљених парохија, а квалитет образовања свештенства није био уједначен. Карловачка богословска школа постојала је као централна установа Митрополије, али није могла сама да задовољи све потребе великих и пространих епархија. Дионисије је зато при сопственом двору организовао наставу намењену кандидатима за свештеничку службу.

О почецима школе постоје два временски блиска трага која се могу међусобно ускладити. Атанасије Николић, каснији први ректор Лицеја у Србији, оставио је непосредно сведочење да је још 1819. године у Будиму затекао владику Дионисија и његове богослове. Николић је запамтио да је епископ лично подучавао ученике старом црквеном појању и грчкој нотној писмености, односно псалтики. Са друге стране, из 1820. године позната је намера да се „училиште богословичкоје“ у Будиму организационо јасније уреди. Зато је најоправданије закључити да је приватна богословска настава постојала најкасније 1819, а да је током 1820. добијала уређенији институционални облик.[6]

Назив „богословија“ не треба без објашњења поистоветити са каснијим великим богословским семинаријама са прописаним вишегодишњим планом, бројним професорима и јасно утврђеним класама. Дионисијева установа била је пре свега епархијско клерикално училиште, тесно повезано са његовим двором и његовом личношћу. Али управо због тога је било веома значајно: будући свештеници нису добијали само школска знања, него су били у непосредном додиру са архијерејем и практичним животом Епархије.

Није сачуван потпун наставни план који би омогућио реконструкцију свих предмета. Сигурно је да је учење обухватало богословске основе и црквено појање, док је сама сврха школе — припрема свештеничких кандидата — подразумевала и упознавање са богослужбеним и пастирским обавезама. Најупечатљивији податак остаје Дионисијева лична настава црквене музике.

Атанасије Николић се сећао да су га другови позвали да чује „оригинално пјеније“ Дионисијевих ученика. Епископ их је подучавао старим грчким црквеним нотама — псалтики, односно традицији византијског појања коју је сам донео из јужнобалканског и цариградског духовног света. У том тренутку српско црквено појање у Карловачкој митрополији већ се развијало углавном путем усменог преношења напева. Дионисијев покушај представљао је, зато, један од ретких покушаја да се међу српским клирицима обнови или сачува писмена традиција источног црквеног појања.[7]

Његово интересовање за ову област није престало на школској настави. Почетком двадесетих година XIX века, после реформе грчке неумске нотације у Цариграду, Дионисије је размишљао о изради словенског Анастасиматариона, богослужбене појачке књиге за потребе српских храмова. У писму митрополиту Стефану Стратимировићу предлагао је да се за тај посао ангажује изузетно образовани јеромонах Макарије из Румуније, један од најзначајнијих познавалаца нове грчке музичке нотације. Замисао није остварена, али сведочи о ширини Дионисијевог погледа: није желео само да поједине ученике научи певању, већ је размишљао о трајном музичком приручнику за православне Србе.

Будимско богословско училиште због тога заслужује посебно место у историји Епархије. Оно показује да је Будим у време Дионисија Поповића био и место систематске припреме православног свештенства, а не само административно седиште архијереја.

Дворска библиотека, превођење и богословски рад

Дионисијева просветна делатност била је тесно повезана са књигом. У време његове управе епархијски књижни фонд значајно је увећан, а он се у историји библиотеке Будимске епархије издваја као један од архијереја који су највише допринели њеном развоју. Књига је у његовом схватању била неопходан инструмент и богословског образовања и свештеничке службе. Због тога набављање, превођење и преписивање текстова није представљало његово приватно интелектуално занимање, него део архипастирског програма.[8]

Иако је током боравка међу Србима добро научио српски, Дионисијев матерњи и главни богословски језик остао је грчки. Управо зато је на двору држао учитеља Луку Милановића из Винковаца, коме је плаћао десет форинти месечно да преводи епископове и друге богословске рукописе на српски језик. Тај податак је значајан јер показује да превођење није било случајно и повремено, већ организована дворска делатност. Дионисије је желео да текстове богословске традиције којој је припадао учини доступнијим српском свештенству и читалачкој публици.

Посебно су га занимали канонско право и светоотачка литература. За намераване преводе и издања Пидалиона, великог грчког зборника канонског права, и Беседа Светог Јована Златоустог, наручио је код познатог бечког бакроресца Јохана Георга Мансфелда две графичке композиције: Христос Крмчија и Келија Светог Јована Златоустог. На другој композицији био је представљен и сам Дионисије. Иако сви планирани издавачки подухвати нису приведени крају, сама чињеница да су унапред наручиване сложене бакрорезне илустрације показује колико је озбиљно приступао издавању богословских дела.[9]

У рукописној традицији Дионисију се приписује више богословских и поучних списа, међу њима расправе о чистилишту, односима Источне и Западне цркве и исхођењу Светога Духа, као и поучни и пригодни текстови. Није увек лако утврдити коначну редакцију, ауторство и судбину сваког од тих рукописа, па их у биографији треба наводити са извесном опрезношћу. Несумњиво је, међутим, да Дионисије није био само административни архијереј. Припадао је старом типу образованог православног владике за којег су богословље, проповед, појање и књига били саставни делови архијерејске службе.

Његово деловање допринело је и формирању данашњег богатог епархијског књижног наслеђа. Иако није могуће за сваку стару књигу утврдити када је и чијом заслугом ушла у библиотеку, у стручној литератури се Дионисије Поповић издваја као један од најважнијих раних устројитеља и увећавалаца тог фонда.

Просветни и културни живот Епархије

Дионисијево дуго архијерејство поклопило се са једним од културно најживљих раздобља Срба у Угарској. Будим, Пешта и Сентандреја налазили су се у ширем простору у којем су деловали штампари, писци, учитељи, трговци и студенти. Само током његове управе отворена је прва српска учитељска школа у Сентандреји, развијале су се српске школе у другим градовима, штампане су бројне српске књиге у Будиму, а непосредно пред крај његовог живота у Пешти је 1826. основана Матица српска.

Дионисије није био само неми савременик тих процеса. Приликом свечаног отварања Српске учитељске школе у Сентандреји 1812. године, пред првим ученицима, професорима и грађанством служио је Литургију и молебан са више свештеника. Та школа, позната касније као Препарандија, представљала је једну од најзначајнијих српских просветних установа свог времена. Њено постојање у Сентандреји, у срцу Будимске епархије, додатно је учврстило просветни значај области којом је Дионисије управљао.

Тако се у његово време унутар исте Епархије јављају два различита али комплементарна типа просветне установе: учитељска школа у Сентандреји за образовање наставничког кадра и Дионисијево клерикално училиште у Будиму за припрему будућег свештенства. То је важна чињеница за разумевање развоја Епархије почетком XIX века. Она показује да је простор Будима и Сентандреје истовремено постајао и црквено и школско средиште северног српског света.

Дионисијев грчки културни круг додатно је проширивао тај хоризонт. Његово архијерејство није се затворило у једну националну средину. Он је управљао Србима, Грцима, Цинцарима и другим православнима, а његова способност да се креће између грчког и српског језичког света представљала је значајну предност у једној етнички разуђеној епархији.

Архијерејска управа и канонске посете 1805–1806.

За процену Дионисијеве личности посебно су важни новији подаци о његовој канонској визитацији 1805. и 1806. године. Они омогућавају да се иза слике ученог владике, преводиоца и покровитеља књиге види и активан епархијски архипастир који је лично обилазио пространу територију своје Епархије.

Током 1805. године посећивао је парохије Будимског протопрезвитерата, док је следеће године у више етапа обишао велики број места у Барањи и Мохачком протопрезвитерату. Путовао је кроз Медину, Грабовац, Рац-Козар, Хидош, Печвар, Сигетвар, Шиклош, Дарду, Кнежеве Винограде, Мохач и бројна друга места. Судећи према датумима уписаним у матичне и друге црквене књиге, у појединим парохијама задржавао се најмање један дан, док је у већим црквеним средиштима, нарочито у Грабовцу, могао боравити и дуже.[10]

Та путовања нису имала церемонијалан карактер. Канонска посета подразумевала је проверу стања парохије, свештенства, храмова, црквених књига, прихода и дисциплине. После визитација уочавају се и промене у распореду појединих свештеника и организацији парохија. У неким местима до тада зависне филијале добијале су самосталнији положај, док су свештеници премештани у складу са проценом стварних пастирских потреба.

То је важно за правилну оцену његове дуге управе. Дионисије није тридесет седам година провео углавном у будимском двору окружен књигама. Напротив, када је требало, лично је прелазио велике раздаљине и обилазио најудаљеније делове Епархије. Управо је спој дворског интелектуалног живота и непосредне теренске управе једна од најзанимљивијих особина његовог архијерејства.

Будимска Саборна црква и српски Табан

Дионисијево дуго становање у Табану учинило га је једним од архијереја најтешње повезаних са старом српском вароши у Будиму. Саборна црква Светог Димитрија, владичански двор, парохијско свештенство, црквена општина и богословско училиште образовали су у његово време црквени комплекс који је Табану давао значај далеко већи од једне градске парохије.

Посебно тежак догађај представљао је велики пожар у Табану 1810. године, у којем је страдала и унутрашњост Саборне цркве. Обнова и поновно уређивање храма одвијали су се током Дионисијеве управе. Иако без посебних извора није оправдано сваки каснији захват приписати непосредно њему, јасно је да је као архијереј морао носити главну пастирску и институционалну одговорност за опоравак главног православног храма града у којем је столовао.

Управо је у Дионисијево време Табан достигао једну од најзначајнијих фаза своје српске црквене историје. У њему се налазио будимски архијереј, функционисао је његов двор, школовали су се клирици, преводиле су се књиге и неговао литургијски живот. Због каснијег постепеног опадања српског становништва и коначног нестанка старог Табана, ова страна историје Будимске епархије често је остала у сенци много боље очуване Сентандреје.

Дионисијева биографија зато има и посебан значај за историјско враћање Будима у средиште повести Будимске епархије. Сентандреја је сачувала институције, храмове и материјално наслеђе, али је почетком XIX века управо Будим био стварно место становања и рада епархијског архијереја.

Последње године и питање места сахране

Дионисије је до дубоке старости остао на будимској катедри. Последње године његовог живота обележили су наставак старања о свештеничком образовању, књигама и црквеном појању. И у позним годинама пратио је збивања у грчком црквеном свету и настојао да нова достигнућа реформисане византијске музичке нотације приближи српској средини.

Упокојио се у Будиму 28. јануара по старом, односно 9. фебруара 1828. године по новом календару.

У литератури постоји противречност у погледу места његове сахране. У прегледу Саве Вуковића наведено је да је сахрањен у сентандрејској Саборној цркви. Међутим, подробнији подаци о самом погребу указују да је Дионисије сахрањен 1/13. фебруара 1828. године у крипти будимске Саборне цркве Светог Димитрија у Табану.[11] Ово друго сведочанство много боље одговара и целокупном контексту његовог живота: у Будиму је деценијама становао, тамо му се налазио двор, тамо је умро и управо је будимски храм био средиште његове непосредне архијерејске службе.

Због тога је најоправданије прихватити Будим као место његове сахране, док сентандрејски податак треба забележити као старију историографску варијанту.

Судбина његовог гроба повезана је са трагичном судбином целог српског Табана. Саборна црква Светог Димитрија тешко је оштећена у Другом светском рату, а 1949. године коначно је срушена. Са њом је нестао и простор у коме је био сахрањен један од најзначајнијих будимских архијереја.

Историјско место епископа Дионисија Поповића

Дионисије Поповић заузима посебно место у историји Будимске епархије по више основа. Био је најдуже владајући будимски епископ свога времена, архијереј чија служба повезује последње године барокне епохе са почецима модерне српске културе XIX века. У Будим је дошао као грчки митрополит и избеглица из Османског царства, а умро као архијереј који је више од половине живота провео међу Србима у Угарској.

Његов значај прво се огледа у повратку архијерејског боравка у сам Будим. Куповином куће у Табану 1792. и уређењем двора са придворном капелом створио је ново средиште епархијске управе. Сентандреја није изгубила свој значај, али је Будим поново постао реално место из којег је владика управљао Епархијом.

Други велики допринос представља образовање свештенства. Будимско клерикално училиште, односно богословија при двору, једна је од најзанимљивијих установа у историји Епархије. Чињеница да је сам епископ предавао ученицима богословску науку и старо грчко појање показује његово схватање архијереја не само као управника него и као учитеља.

Трећи стуб његове делатности чине књига, библиотека и превођење. Лука Милановић и други људи из круга владичанског двора радили су на преношењу грчких богословских текстова на српски језик. Дионисије је набављао књиге, планирао издања и наручивао бакрорезе за своје богословске пројекте. Његовим радом створен је важан део оног књижног наслеђа које ће касније чинити темељ епархијске библиотеке.

Посебно место припада његовом грчко-српском духовном посредовању. У Будимској епархији, у којој су Срби, Грци и Цинцари вековима припадали заједничком православном црквеном простору, Дионисије је својим пореклом, језиком и образовањем представљао природну везу различитих традиција. Истовремено је током дуге службе све више постајао део српске црквене средине — до те мере да је управо српски облик његовог презимена, Поповић, остао трајно везан за његово име.

Најзад, канонске посете из 1805. и 1806. године показују да се његов рад није ограничавао на Будим. Обилазио је парохије широм простране Епархије, надзирао свештенство и прилагођавао парохијску мрежу стварним потребама верника.

Његов животни пут зато се може сажети кроз три велика црквена простора: Цариград и грчки православни свет, Београд и Србију, те Будим и Карловачку митрополију. Сва три су оставила траг на његовој личности.

У историји Будимске епархије, међутим, његов најтрајнији допринос лежи у нечем још одређенијем: Дионисије Поповић је Будим поново учинио градом будимског епископа. У њему је живео, учио будуће свештенике, стварао библиотеку, радио на богословским књигама и у њему је на крају сахрањен.

Зато његово тридесетседмогодишње архијерејство представља једно од средишњих раздобља читаве историје Будимске епархије.

Напомене

Извори и литература

Васин, Горан; Нинковић, Ненад, Историја Будимске епархије, Сремска Митровица 2018.

Гавриловић, Михаило, Србија и Русија од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине, Београд 1909.

Гавриловић, Славко, Темишварски сабор и Илирска дворска канцеларија (1790–1792), Нови Сад 2005.

Давидов, Динко, „Српска варош ‘Табан’ на гравирама Будима“, Balcanica XV, Београд 1984, 307–356.

Давидов, Динко, Споменици Будимске епархије, Београд 1990.

Давидов, Динко; Медаковић, Дејан, Сентандреја, Београд 1982.

Дујмов, Милан, „Канонска посета епископа Дионисија Поповића током 1805. и 1806. године“, Невен, Будимпешта 2023.

Пено, Весна Сара, Православно појање на Балкану на примеру грчке и српске традиције: између Истока и Запада, еклисиологије и идеологије, Београд 2016.

Сава, епископ шумадијски [Вуковић], Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд–Подгорица–Крагујевац 1996.

Његово епископовање пада у раздобље када су Будим и Пешта били не само политичка и управна средишта Угарске него и једно од најважнијих места српског културног живота. У Пешти је већ деловала Матица српска, у Будиму је радила Универзитетска штампарија у којој су излазиле српске књиге, а бројни српски студенти долазили су на пештанске високе школе и Универзитет. Станковић је, као некадашњи пештански студент, добро познавао тај свет и управо се у његово време видљивије повезују архијерејска служба, старање о школованој омладини и културни живот српске заједнице. Зато његово место у историји Будимске епархије не лежи у једном великом градитељском подухвату или реформи, већ пре у споју црквене управе, просвете, добротворства и ширег јерархијског искуства које је Будимску епархију укључивало у живот читаве Карловачке митрополије.

Порекло, школовање и прве године службе

Стефан Станковић рођен је 24. јуна 1788. године у Сремским Карловцима, у породици Стојка и Пелагије Станковић. Одрастао је, према томе, у самом средишту Карловачке митрополије, у граду у којем су се крајем XVIII и почетком XIX века непосредно сусретали црквени, школски и културни живот Срба у Хабзбуршкој монархији. Гимназијско образовање стекао је у родном месту, а потом је прешао у Пешту, где је на Универзитету изучавао филозофију. Тај део његовог школовања био је значајан не само због формалног образовања него и због упознавања једне од најразвијенијих градских и академских средина тадашње Угарске. Познавање Пеште и њених установа касније ће добити посебан значај када се као епископ буде старао о српским студентима који су у том граду стицали високо образовање.[2]

По завршетку студија вратио се у Сремске Карловце. Митрополит Стефан Стратимировић, који је очигледно рано уочио његове способности, 1807. године укључио га је у рад митрополијске средине и поставио за наставника прве граматикалне класе. Тако је Станковићева црквена каријера започела у непосредној вези са школством. То није без значаја за разумевање његовог каснијег рада: у готово свим службама које је обављао појављује се старање о школама, наставницима, свештеничким кандидатима и школованој омладини. Из Карловаца је убрзо прешао у круг пакрачког епископа Јосифа Путника, једног од архијереја који ће најснажније утицати на његово црквено формирање.

У чин ђакона рукоположио га је епископ Јосиф Путник 25. децембра 1808. године. Уз Путника је Станковић у Пакрачкој епархији упознао и практичну страну црквене управе, радећи у конзисторијалним пословима као подбележник, а потом и бележник. Већ 15. августа 1809. у манастиру Лепавини произведен је у чин протођакона. Монашки постриг примио је у манастиру Раковцу, где га је у малу схиму замонашио архимандрит Прокопије Болић. Следеће године његове службе биле су тесно везане за Пакрачку епархију и Јосифа Путника, чије је поверење постепено стицао. Коначно је 13. јула 1819. године произведен за архимандрита манастира Ораховице.[3]

Старија биографска традиција сачувала је и једну сасвим личну црту његовог карактера: Станковић је волео да свира гајде. Тај наизглед споредан податак издваја га из уобичајених, строго службених животописа архијереја и показује човека који је, поред школског и црквеног образовања, задржао наклоност према народној музичкој традицији.

Ораховички архимандрит и припрема за архијерејску службу

Десет година проведених у чину ораховичког архимандрита, од 1819. до избора за будимског епископа, биле су стварна припрема Станковића за самосталну архијерејску управу. Када је епископ Јосиф Путник добио друге црквене обавезе, Станковићу је поверавао значајан део управних послова Пакрачке епархије. У стручној литератури посебно се истиче његова улога Путниковог заменика и његов рад на сређивању епархијских прилика. У западним крајевима Карловачке митрополије православно становништво живело је у сложеном конфесионалном окружењу, па су питања црквене дисциплине и односа према унијатским настојањима имала далеко већи значај од обичне административне рутине. Станковић је управо у тој средини стекао искуство у посредовању између свештенства, народа и световних власти.[4]

Сачувана сведочанства показују да се његова делатност није ограничавала на манастир Ораховицу. Као Путников сарадник учествовао је у управљању широм епархијом, а временом му је поверено и администрирање Будимске епархије. Та чињеница је веома значајна за његову биографију. Станковић, дакле, није први пут упознао Будимску епархију тек када је почетком 1829. примио епископски чин. Пре избора већ је имао прилику да се упозна са њеном управом, свештенством, црквеним општинама и специфичностима простране епархије чије су парохије биле расуте широм Угарске. Управо је то искуство, уз дугогодишњи рад у Пакрачкој епархији, представљало један од главних разлога због којих је могао бити сматран погодним наследником Дионисија Поповића.

До краја двадесетих година XIX века Станковић је, према томе, већ био црквени човек са необично разноврсним искуством. Почео је као професор, радио у конзисторијској администрацији, прошао монашке чинове, управљао манастиром и помагао у вођењу једне велике епархије. Тај пут објашњава зашто ће се и као будимски епископ издвајати више управним и просветним радом него великим спољним подухватима.

Избор и посвећење за епископа будимског

После смрти дугогодишњег епископа Дионисија Поповића 1828. године требало је попунити будимску катедру. Станковић је у том тренутку већ био позната личност у црквеној управи и човек који је располагао непосредним искуством у Будимској епархији. У склопу ширег попуњавања упражњених епархија царска потврда за његово постављење добијена је крајем 1828. године, а почетком наредне године уследило је и архијерејско посвећење.

За епископа будимског посвећен је у Сремским Карловцима 20. јануара 1829. године. Хиротонију је извршио митрополит Стефан Стратимировић уз саслужење епископа темишварског Јосифа Путника, Станковићевог дугогодишњег покровитеља и учитеља у црквеној управи, и бачког епископа Гедеона Петровића. У тој хиротонији на известан начин су се сусрела три главна круга његовог дотадашњег живота: Карловци и митрополит Стратимировић, Пакрац и епископ Путник, те Будимска епархија којом је сада требало самостално да управља.[5]

Његов долазак на будимску катедру имао је одјека и у српском књижевном животу. Адам Драгосављевић, један од раних присталица Вукове језичке и правописне реформе, објавио је у Будиму 1829. године Оду Господину Стефану Станковићу Епископу Будимском. У биографској литератури та књижица се наводи као друга књига штампана Вуковим правописом, док је сигурније рећи да припада најранијим издањима у којима је нови правопис доследније примењен. Сам избор новог епископа тако се, макар посредно, нашао повезан са једним од најзначајнијих културних питања српског XIX века. Ипак, из саме чињенице да му је Драгосављевић посветио оду не треба изводити закључак да је Станковић био непосредни заговорник Вукове реформе. Значај тог податка пре лежи у културној средини Будима и Пеште у којој су се архијерејска свечаност, књижевност, штампа и нови језички покрет могли непосредно додирнути.

Управа Будимском епархијом

Станковићева непосредна управа Будимском епархијом трајала је нешто више од пет година. У поређењу са тридесетседмогодишњим архијерејством Дионисија Поповића, то је кратко раздобље, због чега је у општим прегледима црквене историје често сведено на неколико основних датума. Ипак, каснија документа настала поводом Станковићевог избора за митрополита омогућавају да се бар делимично реконструише начин његовог рада. Посебно је значајан попис заслуга састављен 1837. године, у којем је његова дотадашња архијерејска делатност изложена као препорука за митрополитски трон. Тај документ по својој природи свакако има похвални карактер и зато га треба читати са одређеним опрезом, али бројност и конкретност података ипак пружају значајан увид у његов рад.

У њему се истиче да је у епархијама којима је управљао вршио канонске посете, обилазио школе и друге установе и настојао да непосредно упозна прилике међу свештенством и народом. Такав облик управе био је нарочито значајан у Будимској епархији, чија територија није представљала једну компактну област. Њене православне заједнице биле су распоређене од Будима, Пеште и Сентандреје до удаљених градова и села у различитим деловима Угарске. Архијереј који је желео стварно да управља таквом епархијом није могао остати везан искључиво за своју резиденцију. Управо зато податак о Станковићевим визитацијама, чак и када нису за свако место сачувани подједнако подробни извештаји, добро одговара целокупној слици његове управне праксе.

Посебну пажњу заслужује његов однос према образованој омладини. У истом попису заслуга из 1837. наглашено је да је током епископовања у Будиму помагао српске младиће који су се у Пешти и Будиму школовали за адвокате и лекаре. Помоћ није увек имала облик установљене стипендије. Понекад се радило о препорукама код надлежних, новчаној помоћи или непосредној бризи у тешким приликама. Сачувано је чак сећање на његову помоћ студентима који су током зимских непогода морали прелазити Дунав. Тај податак, ма колико био ситан у поређењу са великим црквеним питањима, веома добро открива једну страну његове архијерејске личности: образовање младих није схватао само као институционалну обавезу већ и као питање личног доброчинства.[6]

Сличну слику пружају подаци да је посећивао јавне испите, запажао успешне ученике и поједине међу њима помагао одећом, новцем или наградама о сопственом трошку. Исти документ га представља као човека који је помагао сиромашне, удовице и друге невољнике, дајући им новац, жито и дрва пред зиму. Пошто су ови подаци састављени у оквиру текста чији је циљ био да препоручи Станковића за митрополита, није оправдано од сваке појединачне похвале градити идеализовану слику. Али њихова укупност, као и касније познато Станковићево стипендирање ученика и студената, показују да је добротворство заиста било трајна страна његовог деловања.

Будим, Пешта и српски културни живот

Станковићева будимска служба поклопила се са раздобљем у којем су Будим и Пешта постајали све значајније средиште нове српске грађанске културе. У Пешти је деловала Матица српска, а Будимска универзитетска штампарија имала је изузетну улогу у штампању српских књига. У том окружењу будимски епископ није био само духовни поглавар парохијске мреже него и једна од највидљивијих српских личности у престоничком простору Угарске. Његово раније школовање на Пештанском универзитету додатно га је повезивало са академским светом у који је сада долазила нова генерација српске омладине.

Каснији попис његових заслуга бележи да је Матици српској у Пешти приложио хиљаду форинти ради ширења књиге међу Србима. Без обзира на то у којем је тачно тренутку прилог дат, чињеница да је већ до избора за митрополита био познат као њен приложник показује да његово интересовање за просвету није било ограничено на црквене школе. Тако се његов рад настављао на оно што је започео још као млади професор у Карловцима: школство, књига и образована омладина остали су једна од сталних нити његовог живота.

Управо због тога Драгосављевићева ода из 1829. године није тек куриозитет везан за епископско посвећење. Она смешта Станковићев почетак будимског архијерејства у средиште оновременог културног живота. Нови епископ ступао је на катедру у граду у којем су се штампале српске књиге и непосредно поред Пеште, у којој су деловали Матица српска, писци, студенти и трговачко-грађански кругови. Његово старање о студентима и касније веће добротворне акције природно су израстале из таквог окружења.

Администрација Темишварске епархије 1832–1833.

Један од најјаснијих показатеља угледа који је Станковић уживао као будимски епископ јесте чињеница да му је током његове сопствене епископске управе поверено и привремено старање о Темишварској епархији. После смрти епископа Јосифа Путника темишварска катедра остала је упражњена, а Станковић је 1832. и 1833. године деловао као њен администратор. Парохијски циркуларни протоколи сачували су дванаест његових окружница из тог раздобља, што представља непосредно сведочанство о његовој стварној административној активности.[7]

Ова епизода је важна и за разумевање његове будимске службе. Истовремено старање о две епархијске целине могло је бити поверено само архијереју за кога је митрополијска управа сматрала да има довољно искуства и поузданости. Станковић је у Темишварској епархији поново дошао у додир са питањем уније, које је добро познавао још из пакрачког периода. У попису заслуга из 1837. посебно је истакнуто да је током администрације 1833. бранио православне од унијатских притисака. Без потребе да се похвални тон тог документа дословно преузима, сама чињеница да су његове окружнице из тог времена сачуване показује да је администрацију схватао као стварну архијерејску дужност, а не као почасну привремену титулу.

Тиме је његово будимско архијерејство добило шири карактер. Станковић више није био само дијецезан једне епархије него један од архијереја Карловачке митрополије којима су се поверавали послови ван граница сопствене катедре. Тај пут ће се наставити и после његовог одласка из Будима и коначно ће га довести на положај администратора, а затим и поглавара целе Митрополије.

Од Будима до Бачке епархије

Станковићева управа Будимском епархијом завршена је 1834. године. Дана 30. септембра постављен је за епископа бачког и прешао у Нови Сад. Бачка епархија била је једна од најзначајнијих и бројнијих у Карловачкој митрополији, са Новим Садом као снажним српским трговачким, школским и културним средиштем. Прелазак на бачку катедру зато је означио даљи успон у његовој црквеној служби, али не и прекид са начином рада који је развио у Будиму.

Управо су се у Бачкој још изразитије испољиле његове просветне и добротворне склоности. Документи настали уочи митрополитског избора истичу његово старање о материјалном положају свештенства, школама и ученицима. У њима је забележено и да је део сопствених прихода издвајао у корист просветних установа. Све то показује континуитет који је важан за оцену будимског периода: помоћ студентима у Пешти и Будиму није била издвојена епизода, већ рана фаза ширег програма личног покровитељства образовању.

Избор за карловачког митрополита

Смрћу митрополита Стефана Стратимировића 1836. године завршено је једно од најдужих раздобља у историји Карловачке митрополије. До избора наследника управу над Митрополијом преузео је управо бачки епископ Стефан Станковић. То је био врхунац постепеног успона човека који је три деценије раније у Карловцима започео службу као професор и митрополијски чиновник.

На Српском црквено-народном сабору у Сремским Карловцима изабран је 11/23. новембра 1837. године за архиепископа и митрополита карловачког. Његов избор није био случајан. До тог тренутка непосредно или посредно управљао је пословима више епархија: Пакрачке, Будимске, Темишварске и Бачке, учествовао је у различитим митрополијским мисијама и располагао искуством у односима са црквеним општинама и државним властима. Управо је та ширина практичног искуства наглашавана у документима којима су његове заслуге представљене пред избор.[8]

На челу Карловачке митрополије није остао дуго. Његова четворогодишња управа природно није могла оставити траг упоредив са готово пола века дугом управом Стефана Стратимировића. Ипак, и у том кратком раздобљу наставио је са добротворним радом. У биографској традицији посебно је забележено да је из сопствених средстава стипендирао дванаесторицу младића. Међу њима се налазио и Димитрије Аврамовић, који ће постати један од најзначајнијих српских сликара XIX века. Тај податак природно се надовезује на оно што је Станковић радио још као будимски епископ: препознавање и материјално помагање младих људи којима је образовање могло омогућити значајније место у културном и јавном животу.

Упокојење и историјско место

Стефан Станковић упокојио се у Сремским Карловцима крајем јула 1841. године. Сахрањен је у карловачкој Саборној цркви. Његов живот тако се завршио у истом граду у којем је рођен, школовао се, започео службу и из којег је више од три деценије раније кренуо на пут који га је водио кроз Пакрац, Ораховицу, Будим, Нови Сад и поново Карловце.

У историји Будимске епархије Станковићево место лако може остати у сенци дужих и упадљивијих архијерејстава. Његов претходник Дионисије Поповић управљао је Епархијом тридесет седам година, док су неки од каснијих будимских епископа оставили за собом много видљивије задужбине и институционалне трагове. Станковић је, међутим, важан управо као представник другачијег типа црквеног управника. Његова снага била је у искуству стеченом у различитим деловима Карловачке митрополије, у способности да преузима привремене и сложене управне задатке, у интересовању за школство и у личној спремности да помаже образовану омладину и сиромашне.

Будимска епархија за њега није била само једна кратка степеница између Ораховице и Новог Сада. У њој је први пут примио пуноћу самосталне архијерејске службе. Истовремено, положај Будима и Пеште омогућио му је да своју стару просветну оријентацију повеже са новим српским грађанским и студентским слојем. Помагао је младе људе који су се школовали на Универзитету, подржавао књигу и културне установе, обилазио поверену паству, а током истог раздобља добијао је и шира задужења у Карловачкој митрополији.

Зато се пет година Стефана Станковића на будимској катедри најбоље могу разумети као време у којем је дотадашњи искусни архимандрит израстао у једног од водећих архијереја Митрополије. У Будим је дошао као човек коме је већ била поверавана епархијска администрација; из Будима је отишао као епископ довољно искусан да му се повери Бачка епархија, а само три године потом и управа читаве Карловачке митрополије. У том успону будимски период представља не кратку и безначајну међустаницу, него једну од кључних етапа његовог црквеног живота.

Напомене

Извори и литература

Васин, Горан, „Српски црквено-народни Сабор године 1837“, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду XXXV/1, Нови Сад 2010.

Вуковић, Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд–Подгорица–Крагујевац 1996.

Гавриловић, Славко, Срби у Хабзбуршкој монархији 1792–1849, Нови Сад 1994.

Драгосављевић, Адам, Ода Господину Стефану Станковићу Епископу Будимском, Будим 1829.

Кокотовић, Будимир, „Стефан Станковић као ораховачки архимандрит“, Годишњак Православног богословског факултета Свети Василије Острошки 14, 2015, 171–177.

Попов, Дејан Д., „Циркуларни протокол Православне српске парохије у Наћвали (1816–1834)“, Исходишта 3, 2017.

Предојевић, Ненад, Бачка епархија – Нови Сад 1775–1944. Аналитички инвентар, Архив Војводине, Нови Сад 2022.

Слијепчевић, Ђоко М., Историја Српске православне цркве, књ. II, Београд.

За његову биографију од посебне је вредности својеручни запис који је оставио у једној старој књизи манастира Бездина. Написан непосредно пред његов коначни одлазак у Будим, тај кратки животопис представља ретко непосредно сведочанство једног будимског архијереја о сопственом животу. Јустин у њему није настојао да остави развијену аутобиографску повест, већ је пажљиво забележио главне степенице свога црквеног напредовања, од доласка у манастир Гргетег до епископског посвећења. Захваљујући том запису данас се његов животни пут може реконструисати далеко прецизније него што је то било могуће на основу старијих кратких биографских бележака.

Порекло и образовање

Јустин, чије је световно име било Јован Јовановић, рођен је 26. марта, односно 6. априла 1786. године по новом календару, у Осијеку. Његови родитељи били су Антоније и Ана Јовановић. Отац Антоније припадао је имућном српском трговачком и грађанском слоју Осијека и обављао је јавне градске дужности. Новија истраживања указују и на племићко порекло породице Јовановић, односно Јоановић од Бекеша, а породични грб био је уклесан и на Јустиновој надгробној плочи. Породица је располагала материјалним могућностима које су младом Јовану омогућиле добро образовање, али његов тачан ток и школе које је похађао нису поуздано познати. Сам је у аутобиографији само кратко записао да је завршио „више науке“, после којих је извесно време остао у родитељском дому.[2]

Да иза те кратке формулације стоји озбиљно класично образовање види се из његовог каснијег рада. Добро је познавао латински језик и био способан да оцењује сложене богословске рукописе писане на латинском. О културној атмосфери његовог породичног дома сведочи и податак да је отац Антоније био међу претплатницима на дела Јована Рајића и на једну француску граматику. Такав породични и образовни оквир помаже да се разуме зашто је Јустин после ступања у црквену службу веома брзо укључен у богословску наставу и најважније административне послове Карловачке митрополије.

Ступање у монаштво и карловачка служба

Одлуку да се посвети црквеној служби Јован Јовановић донео је у зрелим годинама. По сопственом сведочењу, на тај корак подстакао га је и митрополит Стефан Стратимировић. Родни Осијек напустио је 20. марта 1819. године и ступио у фрушкогорски манастир Гргетег, где га је примио архимандрит Антоније Бранковић. После релативно кратког искушеништва, 25. маја исте године, на празник Силаска Светога Духа, примио је монашки постриг и добио име Јустин. Већ 11. новембра 1819. епископ пакрачки Јосиф Путник рукоположио га је за ђакона, чиме је започело брзо напредовање кроз црквене чинове.[3]

Из Гргетега је 16. фебруара 1820. позван у Сремске Карловце и постављен за конзисторијалног бележника. На Васкрс, 28. марта исте године, митрополит Стратимировић произвео га је у протођакона, а већ у новембру поверена му је и наставничка служба. Јустин у сопственој аутобиографији изричито бележи да је клирицима почео да предаје догматско и морално богословље и да тумачи Јеванђеља. Ово сведочанство отклања ранију недоумицу о његовој професорској делатности: иако она у неким старијим прегледима није била забележена, сам Јустинов запис недвосмислено потврђује да је припадао професорском кругу Карловачког богословског училишта.

Уследило је даље напредовање. На празник Ваведења 21. новембра 1821. епископ Јосиф Путник произвео га је у архиђакона. Митрополит Стратимировић рукоположио га је 3. новембра 1824. у презвитерски чин и истовремено поставио за приседника Конзисторије, а 29. јуна 1825. произведен је у протосинђела. За мање од седам година Јустин је тако прошао пут од искушеника у Гргетегу до једног од образованијих и поверљивијих људи митрополитског двора. Брзина тог напредовања не може се објаснити само пореклом или личним везама. Његов богословски рад, класично образовање и способност у административним пословима очигледно су га издвајали међу карловачким клирицима.

Професор и богословски писац

Јустинов рад у Карловцима није се ограничавао на редовну наставу. После рукоположења у свештенички чин митрополит Стратимировић поверио му је задатак да за потребе клирика састави опширно дело из догматског и моралног богословља. Сам Јустин сведочи да се тим послом предано бавио све до избора за архимандрита. Његови богословски рукописи нису остали без утицаја ни после одласка из професорске службе, јер су према њима касније држана предавања у Карловачкој и другим српским богословским школама. При састављању појединих наставних целина ослањао се и на дела Јована Рајића, чији је богословски и историографски ауторитет снажно обележио карловачку школску традицију почетком XIX века.[4]

Посебно сведочанство о Јустиновој учености представља рукопис Богословије моралне Атанасија Влаховића, пароха старобечејског. Дело је било написано на латинском језику, а митрополит Стратимировић поверио га је Јустину на стручни преглед. Јустин је рукопис прочитао и митрополиту доставио своје примедбе. Књига на крају није штампана, али сам избор рецензента довољно говори о поверењу које је Стратимировић имао у његово богословско знање и познавање латинског језика. Он зато није био само административни чиновник који је постепено напредовао кроз црквену хијерархију, него један од људи непосредно укључених у стварање наставне и богословске литературе Карловачке митрополије.

То поверење показивало се и изван школских и конзисторијалних послова. Као протосинђел пратио је митрополита Стратимировића у Пожун на заседање Угарског сабора 1825. године, а потом је са њим одлазио и у Беч када се пред царским властима решавало питање попуњавања упражњених епархија. После успешно окончаног поступка и постављења нових архијереја, Јустину је отворен пут ка архимандритском достојанству. Његово присуство на таквим путовањима показује да је већ двадесетих година XIX века припадао уском кругу људи од нарочитог поверења митрополита Стратимировића.

Архимандрит Гргетега и Бездина

Јустин је 27. фебруара 1829. године произведен за архимандрита манастира Гргетега. Његово задржавање у старом фрушкогорском манастиру било је, међутим, веома кратко. Већ исте године премештен је на управу манастира Бездина у Темишварској епархији, где је у архимандритску дужност свечано уведен у јулу 1829. године. Са преласком у Бездин највероватније је престала његова редовна професорска служба у Карловцима, али није престала његова повезаност са митрополитским двором нити учешће у ширим црквеним пословима.

Бездински период додатно је проширио његово управно искуство. Са митрополитом Стратимировићем и темишварским епископом Јосифом Путником боравио је 1830. године у Пожуну на Дијети, у време крунисања престолонаследника Фердинанда за угарског краља. После смрти епископа Јосифа Путника у новембру исте године, митрополит је Јустина поставио за председника Темишварске конзисторије. На тој дужности остао је до доласка будимског епископа Стефана Станковића као администратора упражњене Темишварске епархије у пролеће 1831. године. Тако је будући будимски епископ још пре хиротоније располагао непосредним искуством у управљању једном од значајнијих епархијских администрација Карловачке митрополије.[5]

У време његовог боравка у Бездину настао је и његов портрет, дело темишварског сликара Саве Петровића. За историју његовог живота Бездин има још већи значај због тога што је управо тамо сачувана његова аутобиографска белешка. По угледу на раније настојатеље манастира, Јустин је на последњим страницама старе манастирске књиге својом руком записао најважније податке о сопственом животу. Последњи редови настали су у јесен 1834. године, непосредно пред његов одлазак на будимску катедру.

Избор за епископа будимског

Када је Стефан Станковић 1834. године премештен са будимске на бачку катедру, Будимска епархија поново је остала без дијецезана. За његовог наследника изабран је бездински архимандрит Јустин Јовановић. Тај избор био је природан завршетак његовог дотадашњег црквеног пута. Имао је дуго искуство у богословској настави и конзисторијалној управи, био је настојатељ два значајна манастира, управљао је пословима Темишварске конзисторије и више пута пратио митрополита Стратимировића у важним црквено-политичким мисијама.

Према устаљеној биографској традицији, за епископа будимског посвећен је у Сремским Карловцима 19. августа 1834. године. Хиротонију је извршио митрополит Стефан Стратимировић са темишварским епископом Максимом Мануиловићем и вршачким Јосифом Рајачићем, у присуству бачког епископа Стефана Станковића, пакрачког Георгија Хранислава, бројног народа и чланова Јустинове породице.[6] На тај начин је човек кога је Стратимировић петнаест година раније подстакао да ступи у монаштво коначно примио архијерејски чин управо из руку истог митрополита.

Ипак, између хиротоније и стварног преузимања будимске катедре протекло је извесно време. Јустин је у својој аутобиографији забележио да је тек 18. октобра 1834. кренуо „на своје одредиште“. Тај податак даје сасвим другачију меру његовог будимског архијерејства. Формално је као епископ провео неколико месеци, али је у самом Будиму могао боравити нешто више од месец дана. Прерана смрт зато није само прекинула једну кратку управу него је спречила да она уопште добије препознатљив облик.

Кратка будимска служба и трагична смрт

Због тако кратког времена проведеног на катедри није оправдано Јустину приписивати посебан програм управе Будимском епархијом за који нема сачуваних сведочанстава. Није имао времена да предузме веће организационе, просветне или градитељске подухвате, нити да остави траг какав су оставили архијереји који су Епархијом управљали годинама или деценијама. У Будим је, међутим, дошао као човек са свим предусловима за озбиљну архијерејску службу. Његово богословско образовање, административно искуство и дугогодишња веза са највишом управом Карловачке митрополије давали су основа за претпоставку да би његово епископовање, да је потрајало, имало много већи значај.

Јустин Јовановић упокојио се 25. новембра, односно 7. децембра 1834. године по новом календару. На његовој надгробној плочи као датум смрти био је наведен 26. новембар, па и овде постоји мала разлика између извора. Према казивању његовог синовца, које је сачувала каснија биографска традиција, владика је настрадао несрећним случајем, испавши из кола. Због недостатка непосреднијег извештаја о самом догађају тај податак треба прихватити као породично сведочанство, а не даље га допуњавати појединостима које извори не потврђују.[7]

Сахрањен је у будимској Саборној цркви Светог великомученика Димитрија у Табану. Тако је и после смрти остао везан за град у којем је требало да започне своју архијерејску службу. Његов гроб делио је касније судбину целог старог српског Табана. Саборна црква тешко је оштећена крајем Другог светског рата, а 1949. године коначно је срушена. У време њеног рушења будимски епископ Георгије Зубковић постарао се да Јустинови посмртни остаци буду измештени из уништеног храма. Пренети су у Сентандреју и положени у Пожаревачкој цркви, а са њима је сачувана и оригинална надгробна плоча са породичним грбом и епитафом. Текст натписа касније је објавио Димитрије Е. Стефановић.[8]

Историјско место епископа Јустина Јовановића

Јустиново место у историји Будимске епархије одређује необичан несклад између дугог пута који га је водио ка архијерејском чину и изузетно кратког времена које му је било остављено да ту службу обавља. Скоро петнаест година провео је у непосредној служби Карловачке митрополије пре него што је постао епископ. За то време био је монах, ђакон, протођакон, архиђакон, презвитер, протосинђел, професор богословља, конзисторијални бележник и приседник, архимандрит и председник Темишварске конзисторије. Мало који део тадашњег црквеног живота остао му је потпуно непознат.

Посебно га издваја богословска и просветна делатност. Није био професор само по звању, него је радио на стварању наставних текстова из догматског и моралног богословља, тумачио Јеванђеља и био довољно упућен у латинску богословску литературу да му митрополит повери рецензирање рукописа. Истовремено је припадао кругу поверљивих сарадника Стефана Стратимировића и био укључен у послове који су се решавали пред највишим угарским и царским властима. У том споју учености, наставничког рада и административног искуства треба тражити разлоге његовог избора за будимског архијереја.

Зато 1834. година у историји Будимске епархије није значајна због онога што је Јустин успео да оствари као епископ, него због онога што је његовом смрћу било прекинуто. На катедру је дошао као један од образованијих црквених људи своје генерације, али је умро пре него што је стигао да своја дугогодишња искуства претвори у трајнији програм епархијске управе. Његово архијерејство због тога остаје најкраће и једно од најтрагичније прекинутих поглавља у повести Будимске епархије.

Истовремено, судбина његових посмртних остатака повезује две велике тачке историје Епархије — нестали српски Табан и Сентандреју. Сахрањен у будимској Саборној цркви после кратке службе 1834. године, више од једног века касније поново је, услед нестанка тог храма, нашао почивалиште у једној од старих сентандрејских цркава. Тако је и његова постхумна судбина постала део шире повести премештања средишта и очувања наслеђа Будимске епархије.

Напомене

Извори и литература

Архив Војводине, Нови Сад, Ф. 4, Темишварска епархија, бр. 325.

Јакшић, Дејан, „Аутобиографија епископа будимског Јустина (Јовановића)“, Темишварски зборник 10, Нови Сад 2018, 167–175.

Сава, епископ шумадијски [Вуковић], Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд–Подгорица–Крагујевац 1996.

Вуковић, Сава, „Настојатељи манастира Гргетега“, у: Манастир Гргетег. Прилози монографији, Нови Сад 1990, 9–39.

Српски биографски речник, књ. IV, Нови Сад 2009.

Стефановић, Димитрије Е., „Епитафи у српским црквама и портама у Сентандреји“, Сентандрејски зборник 1, Београд 1987, 309–328.

За разлику од неких претходника који су на будимску катедру дошли пре свега као искусни манастирски настојатељи и црквени администратори, Пантелејмон је припадао генерацији архијереја чије је формирање било снажно обележено средњоевропским школством. Познавање класичних и библијских језика, богословске и правне студије и вишегодишњи професорски рад давали су његовој личности изразито интелектуално обележје. Истовремено, његова каснија служба показала је да ученост код њега није остала одвојена од практичних црквених питања. У Далмацији је морао да брани канонски и верски положај православних, у Будиму да управља просторно раштрканом епархијом у самом средишту Угарске, а у Темишвару да се суочи са националним и политичким сукобима који су кулминирали у револуцији 1848–1849. године.

Порекло, школовање и интелектуално формирање

Пантелејмон Живковић рођен је 1. октобра 1795. године у Сремским Карловцима. Рођење у духовном и просветном средишту Карловачке митрополије снажно је одредило његов будући пут. У родном граду похађао је гимназију, у време када је карловачко школство већ представљало једну од најважнијих установа српског културног живота у Хабзбуршкој монархији. Међу његовим школским друговима налазио се и Јан Колар, потоњи велики словачки песник и један од најзначајнијих представника идеје словенске културне узајамности. Биографска традиција памти да су Живковић и Колар припадали најбољим ученицима своје генерације и да их је школско друговање повезало и личним пријатељством. Тај податак има шири значај јер Пантелејмоново образовање смешта у онај средњоевропски интелектуални простор у којем су се почетком XIX века школовали Срби, Словаци и припадници других народа Монархије и у којем су се постепено развијале нове идеје о језику, култури и националној припадности.[2]

После гимназије школовање је наставио у Пожуну, где је изучавао филозофију, а богословско образовање стекао је у Сремским Карловцима. Ни тиме његово школовање није било окончано. Извесно време служио је као приватни учитељ у породици грофа Петра Чарнојевића, а потом је отишао у Беч на студије права. Та комбинација филозофског, богословског и правног образовања била је изузетно значајна за будућег архијереја. Црквена управа у Хабзбуршкој монархији захтевала је не само познавање канона и богословља него и разумевање државног права, административних прописа и сложеног положаја православне Цркве у конфесионално разноликој држави. Управо ће се питање границе између државне власти и црквене самосталности понављати током читавог Пантелејмоновог архијерејства.

Његову ученост потврђује и добро познавање језика. У литератури се посебно наводи да је владао латинским, грчким и јеврејским, односно библијским јеврејским језиком. За богослова тог времена таква језичка спрема није представљала само знак широког класичног образовања. Латински је отварао приступ западној богословској, правној и научној литератури, грчки изворима православног богословља и светоотачком наслеђу, а познавање јеврејског било је непосредно везано за озбиљније изучавање Старога завета. Пантелејмон се тако већ пре ступања у монаштво формирао као представник оног образованог слоја српске јерархије који је традиционално црквено образовање повезивао са школским системом средње Европе.

Професор Карловачке богословије и ступање у монаштво

Од школске 1824/1825. до 1830. године Пантелејмон Живковић био је професор Карловачке богословије. То место стављало га је у непосредно средиште једног од најважнијих подухвата митрополита Стефана Стратимировића — настојања да Карловачка митрополија створи образовано и дисциплиновано свештенство способно да одговори потребама православног народа у Хабзбуршкој монархији. Богословија још није имала организацију и наставни систем какве ће добити у другој половини века, али је већ представљала главно место припреме будућег парохијског и вишег свештенства. Пантелејмонов рад у њој трајао је довољно дуго да се не може сматрати успутном епизодом његове биографије. Он је готово шест година непосредно учествовао у формирању младих клирика, што објашњава зашто је питање образовања свештенства остало једна од тема које су га занимале и касније као архијереја.[3]

На позив митрополита Стефана Стратимировића одлучио је да световни професорски и научни пут коначно повеже са монашком и црквеном службом. Монашки чин примио је у манастиру Раковцу, једном од фрушкогорских манастира тесно повезаних са митрополитским двором у Сремским Карловцима. У црквеној служби брзо је напредовао, а митрополит га је поставио и за бележника Архидијецезалне конзисторије. Тако је уз наставничко искуство стицао и практично знање из свакодневне црквене управе: вођења преписке, решавања дисциплинских и имовинских питања, односа са парохијама и манастирима и примене државних и црквених прописа.

До 1830. године већ се јавља у чину протосинђела и као угледан човек раковачког монашког круга. Управо је он у Раковцу марта 1830. замонашио младог Арсенија Стојковића, потоњег дугогодишњег будимског епископа. Тај податак повезује две личности које ће у различитим раздобљима седети на истој епископској катедри: Пантелејмон је као протосинђел увео у монаштво човека који ће више од две деценије касније постати један од најдуговечнијих будимских архијереја. У Пантелејмоновом сопственом животу раковачки период био је последња степеница пре архијерејске службе. Из професорске учионице и конзисторијске канцеларије постепено је прелазио у круг најозбиљнијих кандидата за епископске катедре Карловачке митрополије.

Епископ далматински и отпор унијаћењу

На предлог митрополита Стефана Стратимировића Пантелејмон је царским решењем од 5. априла 1835. године именован за епископа далматинског. Далматинска катедра у том тренутку била је једно од најосетљивијих места православне црквене управе у Монархији. Његов претходник Јосиф Рајачић, потоњи карловачки митрополит и српски патријарх, већ је водио тешку борбу против унијатских настојања и мешања државних и римокатоличких кругова у живот православних. Пантелејмон је зато у Далмацију дошао не у мирну и уређену епархију, него у средину у којој су се верска, административна и политичка питања непрестано преплитала.[4]

Унијатска акција није се сводила само на богословску расправу о црквеној припадности. Питање преласка православних у гркокатоличку унију било је повезано са деловањем локалне управе, материјалним положајем становништва, школством и односом државних органа према православном свештенству. Пантелејмон се, као и Рајачић пре њега, успротивио поступцима који су могли довести до слабљења православне црквене организације. Његов положај убрзо је постао тежак, а односи са далматинским намесништвом нарочито затегнути. Управо је у Далмацији први пут у пуној мери искусио проблем који ће га пратити и касније: како бити лојалан државном поретку, а истовремено не дозволити да државна власт пређе границу иза које почињу питања црквеног поретка и верске савести.

Због таквог држања његова далматинска служба трајала је веома кратко. Државним властима постало је пожељно да се епископ који се упорно противио унијатском притиску уклони из Далмације. Одлука о његовом премештају почела се обликовати већ крајем 1835. године, док је стварни прелазак на нову катедру извршен током 1836. Није, дакле, напустио Далмацију зато што је његова архијерејска управа оцењена као неуспешна, него управо у околностима у којима је његова одбрана православне пастве дошла у сукоб са политиком локалних власти. Будимска епархија за њега је због тога представљала и излаз из једног веома тешког црквено-политичког положаја.

Прелазак на будимску катедру

Пантелејмон Живковић изабран је 1836. године за епископа будимског. Његов долазак окончао је нестабилно раздобље започето после одласка Стефана Станковића на бачку катедру 1834. и изненадне смрти његовог наследника Јустина Јовановића крајем исте године. Будимска епархија је тако после кратког Јустиновог архијерејства и периода без трајног дијецезана добила епископа који је већ располагао и професорским и административним и архијерејским искуством. У односу на Далмацију, услови у којима је преузео нову епархију били су знатно мирнији, али сама Будимска епархија имала је своје специфичности: њене православне заједнице биле су распршене на великом простору, док су Будим, Пешта и Сентандреја истовремено представљали важна црквена, трговачка, школска и културна средишта.[5]

Пантелејмонова резиденција била је везана за Сентандреју, која је и после раздобља Дионисија Поповића задржала положај старог катедралног средишта Епархије. Један непосредан траг из прве године његовог епископовања представља преписка са Вуком Стефановићем Караџићем. Вук му је писао из Беча августа 1836, а Пантелејмонов одговор Вуку од 6. октобра исте године упућен је управо из Сентандреје. Сама преписка не треба преувеличавати као доказ некаквог посебног Пантелејмоновог учешћа у Вуковом реформаторском покрету, али је значајна као сведочанство о кругу у којем се кретао. Будимски епископ био је човек који је познавао класичне и библијске језике, студирао у Пожуну и Бечу, био професор богословије и одржавао контакте са једном од средишњих личности српског књижевног живота.

То је одговарало и месту у којем је столовао. Пешта и Будим тридесетих година XIX века били су средишта српског штампарства, књижевности и грађанског живота, док је Матица српска већ деловала у Пешти. Сентандреја је, са друге стране, чувала снажну црквену традицију и старе институције Будимске епархије. Пантелејмон се тако после далматинског искуства нашао у средини која је знатно више одговарала његовом дотадашњем интелектуалном и просветном формирању.

Управа Будимском епархијом

О Пантелејмоновој свакодневној управи Будимском епархијом није сачувано, односно у литератури није коришћено, онолико подробних података колико постоји за неке његове претходнике и наследнике. Због тога није оправдано његове три године на будимској катедри испуњавати претпостављеним реформама, канонским посетама или градитељским подухватима за које немамо непосредна сведочанства. Оно што се поуздано може рећи јесте да је у Будимску епархију дошао као већ формиран црквени управник и да је његова служба представљала обнављање континуиране архијерејске управе после изненадне смрти Јустина Јовановића.[6]

Његов начин размишљања о свештенству и његовом образовању може се наслутити из целокупног животног пута. Пантелејмон није случајно скоро шест година провео за професорском катедром Карловачке богословије. Каснија сведочанства показују да је критички посматрао степен образованости парохијских свештеника и недостатак књига у њиховим домовима. Тај став потицао је из уверења да свештеник не може бити само вршилац богослужбених радњи, већ мора поседовати довољно богословског и општег знања да би могао поучавати народ и бранити интересе Цркве у сложеном друштвеном окружењу. Такво схватање било је нарочито важно у Будимској епархији, где су православне заједнице често живеле у непосредном додиру са римокатоличким и протестантским становништвом и где је образовано свештенство било један од главних носилаца црквеног и културног идентитета.

Будимске године поклопиле су се и са великом променом на врху Карловачке митрополије. Митрополит Стефан Стратимировић, човек који је имао пресудан утицај на Пантелејмоново школовање, професорску службу и коначно ступање у архијерејски чин, упокојио се 1836. године. После периода администрације за новог митрополита изабран је 1837. Стефан Станковић, непосредни Пантелејмонов претходник на будимској катедри. Пантелејмоново епископовање у Сентандреји зато је истовремено представљало и прелаз из дуге Стратимировићеве епохе у ново раздобље црквеног живота Карловачке митрополије.

Од Будима до Темишвара

Године 1839. Пантелејмон Живковић премештен је на темишварску епископску катедру. Тиме је завршена његова трогодишња управа Будимском епархијом, а за наследника му је изабран архимандрит Платон Атанацковић. Приликом Платоновог архијерејског посвећења у Сремским Карловцима септембра 1839. Пантелејмон је био међу присутним архијерејима. На тај начин је и формално учествовао у предаји будимске катедре човеку који ће на њој започети ново и значајно раздобље.[7]

Темишварска епархија представљала је много сложенију средину од Будимске. Њену паству чинили су и Срби и велики број православних Румуна, а односи између црквеног, националног и државног идентитета постајали су током четрдесетих година XIX века све осетљивији. Пантелејмон је на темишварској катедри остао до смрти, више од једне деценије, и управо је због тог раздобља његова личност много присутнија у историографији Темишварске него Будимске епархије. Ту су до пуног изражаја дошла искуства која је претходно стицао као професор, конзисторијални чиновник и епископ у Далмацији и Будиму.

Његов углед у српској црквеној јерархији потврдио се и 1842. године, када је после смрти митрополита Стефана Станковића био један од кандидата за карловачког митрополита, уз вршачког епископа Јосифа Рајачића и тадашњег будимског епископа Платона Атанацковића. Значајан део племства подржавао је управо Пантелејмона, али је избор на крају пао на Рајачића. Сама кандидатура показује колики је положај до тог тренутка Пантелејмон стекао унутар Карловачке митрополије. Човек који је само неколико година раније био уклоњен из Далмације због сукоба са тамошњим властима сада је сматран једним од могућих поглавара целе Митрополије.

Револуција 1848–1849. и сложеност Пантелејмоновог положаја

Најтеже године његове архијерејске службе наступиле су током револуције 1848–1849. У старијим кратким биографским прегледима Пантелејмоново држање понекад је описивано речима да се налазио „на линији мађарске политике“. Таква формулација захтева објашњење. У првој фази револуције Живковић је заиста настојао да очува законски поредак и позивао Србе и Румуне своје епархије да се покоравају државним властима. Његов приступ био је знатно опрезнији од политике оних српских националних првака који су се веома брзо определили за непосредан сукоб са мађарском владом. Као епархијски архијереј огромне мешовите пастве морао је при том водити рачуна и о све снажнијем румунском покрету за издвајање из српске црквене јерархије.

Међутим, из тога не следи да је Пантелејмон током целе револуције био присталица мађарског покрета. Са продубљивањем грађанског рата и променама политичких односа мењао се и његов положај. Године 1849. нашао се у опседнутом Темишвару и остао у граду са својом паством и царском посадом током вишемесечне опсаде. Сачуван је и запис у минеју темишварске Саборне цркве који сведочи о том времену. Уместо једноставне поделе на „мађарску“ и „српску“ страну, његово понашање много боље показује колико је положај једног православног архијереја у мултинационалној епархији био сложен: морао је истовремено да води рачуна о Србима, Румунима, канонском јединству Цркве, државном законодавству и непосредној безбедности становништва.

После окончања револуције његово држање било је позитивно оцењено од царских власти. Добио је достојанство тајног саветника, што показује да његова политичка позиција на крају рата није сматрана непријатељском према династији. Ова страна његове биографије важна је и за разумевање ранијег искуства у Далмацији и Будиму. Пантелејмон никада није био архијереј који је државну власт начелно одбацивао. Напротив, настојао је да делује у постојећем правном поретку, али је у Далмацији показао да је био спреман и на сукоб када је сматрао да су угрожени православна вера и канонска права Цркве.

Последње године, смрт и сахрана

После револуционарних догађаја Пантелејмон је наставио да управља Темишварском епархијом, али је његово здравље постепено слабило. Године 1850. отпутовао је у Беч ради црквених и других службених послова и више се није вратио у Темишвар. У царској престоници упокојио се 10. марта 1851. године.[8]

Његово тело пренето је у Срем и сахрањено у храму манастира Раковца. Избор места сахране имао је дубоку биографску симболику. У Раковцу је некада примио монашки чин и одатле започео пут који га је водио ка највишим положајима Карловачке митрополије. После Карловаца, Далмације, Сентандреје и Темишвара, његов земни пут завршен је управо у манастиру са којим је била повезана његова рана монашка служба.

Историјско место епископа Пантелејмона Живковића

Пантелејмон Живковић у историји Будимске епархије није оставио један велики споменик или институцију по којој би његове три године управе биле одмах препознатљиве. Његово место треба тражити у нечем другом. Био је један од најобразованијих архијереја који су у XIX веку седели на будимској катедри и представник генерације код које су се богословско образовање, класични језици, филозофија, право и практична црквена администрација спојили у јединствен тип архијерејске личности. На будимски трон није дошао да би тек учио епископску службу: иза њега су већ стајали године професорског рада и тешко далматинско архијерејско искуство.

Управо је Далмација важна за разумевање Пантелејмона у Будиму. У Сентандреју је дошао после непосредног сукоба са политиком унијаћења и притиском државних власти. Будимска епархија му је омогућила да се врати у средишњи простор Карловачке митрополије и настави архијерејску службу у средини која је била ближа његовом образовном и културном формирању. Сачувана преписка са Вуком Караџићем из прве године будимског епископовања симболично га смешта управо у тај свет: из Сентандреје је био непосредно повезан са књижевним и интелектуалним круговима Будима, Пеште и Беча.

Истовремено, будимске године представљале су припрему за најдужу фазу његовог архијерејства. Из Сентандреје је 1839. отишао у Темишвар као већ искусан епископ, а само неколико година касније био је један од кандидата за карловачког митрополита. Револуционарне године показале су и сву сложеност његове личности. Склон правном поретку и опрезан према револуционарним покретима, није лако стајао ни у једном политичком табору. У времену у којем су се распадале старе политичке и националне равнотеже покушавао је да очува црквену целину епархије у којој су заједно живели Срби и Румуни и да своју службу прилагоди драматично променљивим околностима.

Због тога Пантелејмоново будимско архијерејство треба посматрати као кратко, али важно раскршће његовог живота. Пре Будима био је професор и далматински епископ који је због одбране православља дошао у сукоб са моћним државним круговима; после Будима постао је темишварски архијереј, кандидат за митрополита и један од учесника највеће политичке кризе коју су Срби у Хабзбуршкој монархији доживели у првој половини XIX века. Између те две бурне етапе налазе се три сентандрејске године, током којих је Будимска епархија била поверена човеку чија су ученост и широко искуство далеко превазилазили краткоћу његове службе на њеној катедри.

Напомене

Извори и литература

Васин, Горан; Нинковић, Ненад, Историја Будимске епархије, Сремска Митровица 2018.

Гавриловић, Никола, Карловачка богословија (1794–1920), Сремски Карловци 1984.

Јашин, Саша, Епископ Пантелејмон Живковић, Темишвар 2018.

Караџић, Вук Стефановић, Преписка V, 1833–1836, Сабрана дела Вука Караџића, књ. XXIV, прир. Голуб Добрашиновић са сарадницима, Београд.

Милаш, Никодим, Православна Далмација. Историјски преглед, Нови Сад 1901.

Сава, епископ шумадијски [Вуковић], Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд–Подгорица–Крагујевац 1996.

Његов будимски период издваја се и по нечему што није било уобичајено код свих архијереја. Платон није био само управник Епархије, већ истовремено писац, педагог, саборски говорник, председник Матице српске, библиофил и активан учесник у расправама о положају српског народа у Угарској. Управо у годинама његовог будимског епископовања објављене су Дијеталне беседе, настао је његов значајан спис о историји будимске епископске резиденције, а питање места архијерејског боравка између Сентандреје и Будима поново је добило велики значај. Његове последње године на будимској катедри обележила је Револуција 1848. године, која га је довела у тежак положај између мађарске владе, српског народног покрета и патријарха Јосифа Рајачића. Због свега тога Платоново архијерејство представља једно од садржајнијих раздобља у повести Будимске епархије прве половине XIX века.

Порекло, школовање и свештеничка служба

Платоново световно име било је Павле Атанацковић. Рођен је 1788. године у Сомбору, у угледној српској породици. Основно образовање стицао је у родном граду, где су на њега утицали учитељи из развијене сомборске школске средине. Потом је отишао у Сремске Карловце и тамо завршио гимназијско и богословско образовање. Већ у младости показивао је склоност ка наставничком раду. После повратка у Сомбор 1809. године положио је учитељски испит и започео службу у школи, а наредне године рукоположен је и укључен у свештеничку службу при Светођурђевској цркви. Био је ожењен Катарином, рођеном Сотинчев, са којом је имао јединца Василија. Тако је први велики део његовог живота протекао у редовима мирског свештенства, што га разликује од бројних архијереја који су монаштво изабрали већ у младости.[2]

Изразита педагошка способност убрзо му је отворила много шире поље рада. Када је 1812. године у Сентандреји покренута прва српска учитељска школа — Препарандија — Павле Атанацковић нашао се међу њеним првим професорима. Био је то један од најзначајнијих просветних подухвата Срба у Хабзбуршкој монархији. Школа је требало да обезбеди стручно припремљене учитеље за православне српске школе и постепено превазиђе раније стање у којем су наставу често водили људи без систематског педагошког образовања. Атанацковић је предавао веронауку, педагогију, методику и друге предмете, а његово учешће у раду школе показује да је већ тада био више од парохијског свештеника: припадао је новом типу образованог српског духовника који је просвету схватао као један од главних начина очувања и напретка народа.[3]

Одлука о пресељењу Препарандије из Сентандреје у Сомбор донета је 1815. године, а редовна настава у новом седишту започела је 1816. Атанацковић се вратио са школом у родни град и наставио професорски рад све до 1829. године. Укупно је, дакле, готово седамнаест година био непосредно укључен у образовање српских учитеља. За то време развио је широк педагошки и књижевни рад. Писао је уџбенике и приручнике, преводио са немачког и других језика и настојао да школска литература буде прилагођена стварним потребама ученика и наставника. Његово Огледало човечности, објављено 1823. године, припадало је оној врсти поучне литературе у којој су се просветитељске идеје о васпитању повезивале са хришћанским моралом. И касније ће код Платона остати карактеристичан управо тај спој: прихватање значаја образовања, рационног рада и друштвеног напретка, али у оквирима православне вере и традиционалног црквеног поретка.

Од мирског свештеника до архимандрита

После смрти супруге Катарине 1824. године Атанацковић је постепено почео да размишља о монашком животу. После дугог периода проведеног у парохијској и наставничкој служби повукао се у манастир Крушедол и 1829. године примио монашки чин, добивши име Платон. Његов прелазак у монаштво није, према томе, означавао почетак црквеног живота, већ нову етапу после две деценије свештеничког и просветног рада. У манастир је ушао као већ потпуно формиран човек, искусан професор, писац и парох, што је убрзало и његово напредовање у монашкој јерархији.

После пострига убрзо је добио управне дужности у фрушкогорским манастирима. Био је игуман, а потом архимандрит Шишатовца, да би касније био премештен у манастир Бездин у Темишварској епархији. На тај начин је дотадашње искуство школског и парохијског рада допунио управљањем манастирским заједницама и црквеном имовином. До краја тридесетих година XIX века Платон је стога располагао необично широком припремом за архијерејску службу: познавао је парохијски живот, школство, књижевност и издаваштво, манастирску управу и питања која су се решавала пред црквеним и државним властима.

Његов углед био је видљив и у политичком животу Срба у Угарској. Од тридесетих година учествовао је у раду угарских сабора и у расправама које су се непосредно односиле на положај православне Цркве, школство и национална права Срба. Његови говори из периода 1837–1844. касније су сабрани и објављени под насловом Дијеталне беседе. Они показују човека који није био склон револуционарном раскиду са постојећим поретком, али је настојао да унутар угарског уставног система брани право Срба на сопствене црквене и просветне установе, употребу језика и очување историјских привилегија. Тај умерени правно-политички приступ имаће посебан значај када се 1848. године читав систем у којем је деловао буде нашао пред распадом.[4]

Избор за епископа будимског

После премештања Пантелејмона Живковића са будимске на темишварску катедру 1839. године за његовог наследника изабран је Платон Атанацковић. За епископа будимског хиротонисан је 12. септембра 1839. године у Сремским Карловцима. Хиротонију је извршио митрополит Стефан Станковић са другим архијерејима Карловачке митрополије. Сачувано је и Платоново пригодно слово поводом посвећења, штампано исте године, које представља један од првих непосредних писаних трагова његове нове архијерејске службе.[5]

Избор Платона за будимског епископа имао је и посебну биографску симболику. Више од четврт века раније он је у Сентандреју дошао као млади професор да образује прву генерацију српских учитеља. Сада се враћао као архијереј читаве Епархије. Познавао је средину, њене школе и културне прилике, а дугогодишњи боравак у Сомбору и служба у Бездину омогућили су му да добро разуме и јужне делове простране будимске дијецезе. Његова биографија тако је већ пре епископског избора повезивала готово читав простор северног дела Карловачке митрополије.

Платон је у почетку боравио у Сентандреји, али се већ током прве године архијерејства трајније везао за сам Будим. Та одлука настављала је праксу Дионисија Поповића, који је неколико деценија раније тежиште личног архијерејског боравка такође пренео у Табан. Сентандреја је задржавала стару Саборну цркву, двор и снажну српску црквену традицију, али је Платон проценио да Будим, са близином Пеште, државних власти, Универзитета, штампарије, Матице српске и Текелијанума, пружа архијереју погодније место за свакодневно деловање.

Будимска резиденција и питање средишта Епархије

Управо је питање архијерејске резиденције постало једна од најзанимљивијих тема Платоновог будимског периода. Његова намера да чвршће веже епископски боравак за Будим није била само ствар личне удобности. Питање где владика стварно станује имало је симболички и институционални значај. Сентандреја је више од једног века била главно средиште српског црквеног живота у околини Будима и њени становници нису радо гледали на могућност да се архијерејски центар трајно помери на другу обалу Дунава. Са друге стране, српски Табан у Будиму имао је Саборну цркву Светог Димитрија, бројну православну заједницу и непосредну близину најважнијих угарских управних институција.

Платон је питању нове резиденције приступио веома озбиљно. Године 1844. у Пешти је штампао Програм зидања резиденције будимскога епископа, што показује да план није остао на нивоу приватне намере. Две године касније објавио је у Будиму много опширнију Повест резиденције Епископата будимскога, а од части и овога самога. Ово дело има двоструку вредност. Са једне стране представља историјски спис о архијерејској резиденцији и развоју Будимске епархије, а са друге сведочи о Платоновој потреби да сопствене поступке објасни и историјски утемељи. Он није желео само да подигне или уреди двор, већ је настојао да покаже због чега Будим има право и потребу да буде стварно место боравка будимског епископа.[6]

Та Платонова делатност чини његов будимски период нарочито значајним за историју саме Епархије. Дионисије Поповић је крајем XVIII века поново вратио архијерејски живот у Табан, а Платон је четрдесетих година XIX века питању будимске резиденције дао и историографски и програмски облик. Његова Повест због тога није само једна од бројних књига плодног писца. Она представља један од ретких случајева да је сам будимски епископ написао посебно дело о историји свога седишта и тако непосредно учествовао у обликовању историјске свести о Епархији којом је управљао.

Просвета, књига и Матица српска

Платонова стара просветна интересовања нису престала његовим ступањем у архијерејски чин. Напротив, положај будимског епископа омогућио му је да непосредније делује у средишту српског културног живота. Већ 1841. године поклонио је Библиотеци Матице српске 787 књига из своје личне збирке. Био је то један од највећих појединачних поклона које је библиотека примила у раном раздобљу свога постојања. Међу дарованим књигама налазили су се и ретки и скупоцени наслови, што показује да се није радило о уклањању сувишних књига, него о свесном уступању вредног личног фонда установи чији је задатак био да служи српској култури.[7]

Његова веза са Матицом није остала само на добротворству. За почасног члана изабран је 1840, а већ наредне године добио је значајну улогу у њеној управи. После смрти Саве Текелије 1842. постао је председник Матице српске и на том положају остао до 1844. године. Као будимски епископ нашао се тако на челу најзначајније српске књижевне и културне установе свога времена. Посебно је било важно старање о Текелијиној задужбини и Текелијануму, који је обезбеђивао смештај и подршку српским студентима у Пешти. У таквој делатности поново се препознавао некадашњи професор Препарандије: Платон је и као владика образовање сматрао темељем дугорочног опстанка и напретка народа.

Његова књижевна делатност током будимских година остала је изузетно жива. Поред Дијеталних беседа и Повести резиденције, штампао је беседе, катихетске и поучне списе и настављао рад на школској литератури. За Платона је писање било непосредно повезано са пастирском и просветном службом. Није писао само ради ученог угледа, већ са намером да текст има практичну употребу у школи, храму или јавном животу. Управо је зато распон тема којима се бавио био необично широк — од веронауке и библијске историје до педагогике, језика, математике, свиларства и политичких питања.

„Дијеталне беседе“ и политички погледи

Платоново место међу будимским архијерејима посебно одређује чињеница да је био активан учесник угарског политичког живота. Његове беседе одржане на саборима између 1837. и 1844. године објављене су у Београду 1845. под насловом Дијеталне беседе Платона Атанацковића. У њима се јасно види начин на који је разумео положај Срба у Угарској. Он није полазио од идеје непосредног рушења постојећег поретка, већ је настојао да се историјска и законска права српског народа бране унутар постојећих уставних установа. Посебно су га занимала питања црквено-школске самоуправе, народних сабора, образовања и све снажнијег притиска да мађарски језик постане једини језик јавног живота.[8]

Такав став не треба једноставно означити ни као конзервативан ни као либералан у каснијем политичком значењу тих речи. Платон је прихватао потребу напретка, образовања и модернизације, али је сматрао да они не смеју бити плаћени губитком верског и националног идентитета. Није тражио сукоб са Мађарима као циљ по себи и Угарску је сматрао својом политичком домовином, али је истовремено одбијао идеју да државно јединство подразумева националну и језичку једнообразност. Управо ће та тежња ка компромису, која је у мирним приликама могла бити предност, постати извор великих тешкоћа у револуционарној 1848. години.

Револуција 1848. и криза Платоновог положаја

Револуција 1848. године затекла је Платона у једном од политички најосетљивијих положаја међу архијерејима Карловачке митрополије. Као будимски епископ налазио се непосредно поред средишта нове угарске владе, док се српски национални покрет све брже удаљавао од Пеште и окупљао око митрополита, а потом патријарха Јосифа Рајачића и Главног одбора у Сремским Карловцима. Платон је у почетку настојао да избегне непосредно сврставање које би га довело у сукоб са било којом страном. Када му је понуђен положај задужен за православну Цркву у угарском Министарству просвете, успео је да га не прихвати. Убрзо, међутим, његов простор за маневрисање постао је знатно ужи.

Пошто је мађарска влада патријарха Рајачића сматрала политичким противником и издајником, Платон је стављен у положај да преузме управу над православном српском црквеном организацијом на територији под угарском контролом. Та одлука постала је основа његовог каснијег тешког спора са Рајачићем. Не треба је, међутим, тумачити као доказ да је Платон једноставно прешао на мађарску страну. Развој догађаја показује много сложенију слику. Током ратних сукоба придружио се српским снагама код Сомбора и са њима прешао у Срем. Његово понашање зато више сведочи о покушају црквеног човека да преживи између два супротстављена политичка легитимитета него о доследном припадању једном револуционарном табору.[9]

Додатну забуну створило је питање Бачке епархије. Царска власт га је још током 1848. одредила за бачког епископа, али патријарх Рајачић ту одлуку није прихватао. Тако је настало необично стање у којем је Платон имао царско постављење за Бачку, али није могао стварно да преузме епархијску управу. Управо због тога се у литератури различито одређује крај његовог будимског епископовања. Ако се као граница узме царско премештање, будимски период завршава се 1848. године; ако се гледа стварно преузимање Бачке епархије, Платон остаје везан за будимску катедру све до 1851. године. У овом прегледу задржан је традиционални распон 1839–1848, уз неопходну напомену да је прелаз из једне епархије у другу трајао још неколико година.

Сукоб са патријархом Рајачићем и прелазак у Бачку

Спор са патријархом Јосифом Рајачићем постао је једно од најнепријатнијих поглавља Платоновог живота. Рајачић му није могао лако опростити прихватање положаја који су му током револуције доделиле власти у тренутку када је сам патријарх био проглашен непријатељем угарске државе. Са друге стране, Платон је сматрао да су његови поступци били условљени околностима и да није радио против интереса Цркве и народа. Своје становиште настојао је да образложи писмима и документима, а затим и опширном Аналитиком, штампаном у Бечу 1850. године.

Тек 1851. године Платон је стварно преузео управу Бачком епархијом и настанио се у Новом Саду. Сам спор са Рајачићем тиме није одмах престао, али је постепено изгубио ранију оштрину. Платон је касније чак посебним списом објавио свој опроштај са Будимском и поздрав новој Бачкој епархији. Тај опроштај има посебну вредност за његову биографију јер показује да Будимску епархију није сматрао само једном пролазном степеником у црквеној каријери. Са њом га је повезивала много дужа лична историја — од професорских дана у Сентандреји до архијерејског боравка у Будиму и готово читаве деценије проведене на њеној катедри.

Бачки епископ, добротвор и књижевник

После коначног преласка у Нови Сад Платонов просветни и добротворни рад достигао је највећи обим. Посебно се старао о обнови црквених и школских установа које су тешко страдале у револуционарним сукобима. Сопствену имовину улагао је у пројекте за које је веровао да могу трајно користити народу. Једну вредну кућу наменио је фонду за оснивање српске правне академије у Новом Саду, купио је штампарију Данила Медаковића и поклонио је Новосадској гимназији, а у Сомбору је основао Платонеум, задужбину за издржавање сиромашних ученика Учитељске школе. Помагао је и друге просветне и културне установе, укључујући развој позоришног живота.

Његова веза са Матицом српском такође је добила нову завршну етапу. Када је Матица 1864. године пресељена из Пеште у Нови Сад, једно време је смештена управо у здање повезано са Платоновом задужбином, а он је поново изабран за њеног председника. На том месту остао је до смрти. Тако је човек који је као будимски епископ четрдесетих година руководио Матицом у Пешти, две деценије касније поново стао на њено чело у Новом Саду. У његовој личности на необично јасан начин спојена су два велика средишта српске културе XIX века — Пешта и Нови Сад.

До дубоке старости наставио је и књижевни и преводилачки рад. Његова библиографија обухвата десетине књига, уџбеника, беседа, превода и полемичких списа. Посебно је радио на приближавању библијских књига српским читаоцима и припада међу ране преводиоце појединих књига Старога завета на српски језик. Истовремено је у питањима језика и правописа остао противник Вукове реформе. Чак је и пред крај живота у Повторном напеву над азбуком наставио полемику о новом правопису. Управо се у томе добро види сложеност његове интелектуалне личности: био је снажан заговорник школства, књиге и просветног напретка, али није сматрао да модернизација мора подразумевати прекид са наслеђеним језичким и црквеним облицима.

Последње године и упокојење

Платон Атанацковић је последње године живота провео као један од најугледнијих српских архијереја и добротвора свога времена. Био је почасни члан више учених и културних друштава у српским земљама, Русији и Чешкој, а његов углед превазилазио је оквире саме црквене јерархије. Цар Франц Јозеф одликовао га је 1854. године командирским крстом Леополдовог ордена. Ипак, много трајнији спомен од државних одликовања оставиле су његове задужбине, књиге и генерације ученика и учитеља на које је непосредно или посредно утицао.

Упокојио се у Новом Саду на Цвети, 9/21. априла 1867. године, после дужег боловања.[10] Опело је у новосадској Саборној цркви служио патријарх Самуило Маширевић, и сам Сомборац и некадашњи Платонов ученик. Сахрањен је на Алмашком гробљу у капели Светих апостола Петра и Павла, коју је сам подигао као породичну гробницу и задужбину. У њој је већ почивао његов син Василије, чија је прерана смрт 1854. представљала један од најтежих личних удараца у Платоновом животу.

Историјско место епископа Платона Атанацковића

Платон Атанацковић заузима посебно место у историји Будимске епархије најпре зато што је његов однос према њој започео много пре 1839. године. Као млади сомборски свештеник дошао је 1812. у Сентандреју да образује прве српске учитеље. Скоро три деценије касније вратио се у исту Епархију као њен епископ. Тако су се у његовој личности повезале две важне стране њене историје: Сентандреја као старо црквено и просветно средиште и Будим као место непосредног архијерејског боравка и додира са политичким и културним животом Угарске.

Његов највидљивији допринос унутрашњој историји Епархије представља настојање да се учврсти архијерејска резиденција у самом Будиму. Програм зидања резиденције будимскога епископа и Повест резиденције Епископата будимскога сведоче да је том питању придавао далеко већи значај од обичног решавања стамбеног простора. Платон је размишљао о месту епископа у структури Епархије и свесно је настојао да историјски оправда присуство будимског архијереја у граду чије је име носио. У том погледу наставио је линију Дионисија Поповића и додатно учврстио Будим као стварно место епископске управе.

Други велики стуб његовог будимског периода представља просвета. За човека који је седамнаест година образовао будуће учитеље школа никада није била споредна установа црквеног живота. Поклон од 787 књига Матици српској, председавање том установом, старање о Текелијануму и непрекидна списатељска делатност показују да је архијерејску службу схватао у много ширем културном смислу. У његовом погледу Црква, школа и књига нису биле одвојене области. Представљале су три начина да се сачува и развија заједница.

Најзад, Платонов живот показује и колико је положај будимског епископа могао бити политички осетљив. Близина Пеште довела га је 1848. непосредно у средиште револуционарне кризе. Његов покушај да делује унутар законског поретка, без потпуног прекида са мађарским властима, довео га је у сукоб са патријархом Рајачићем, али га каснији приступ српским војним снагама спречава да се његово држање сведе на једноставну оцену о припадности мађарској страни. Платонова 1848. година пре свега сведочи о трагичној сложености положаја једног црквеног великодостојника у тренутку када су се дотадашњи законски, национални и политички оквири распадали.

Зато Платона Атанацковића у историји Будимске епархије не треба памтити само као архијереја који је касније постао бачки епископ и велики новосадски добротвор. Његове будимске године имају сопствену тежину. Тада је непосредно повезао Епархију са Матицом српском и ширим културним животом Пеште, оставио једно од најважнијих старих дела о историји њене архијерејске резиденције, наставио дугу борбу за српско школство и црквено-народна права и, на самом крају, прошао кроз једну од најдраматичнијих политичких криза XIX века. По ширини делатности — од школске учионице и епископског двора до саборске говорнице и књижевног рада — Платон Атанацковић остаје једна од најсложенијих личности међу будимским архијерејима.

Напомене

Извори и литература

Атанацковић, Платон, Дијеталне беседе Платона Атанацковића, Београд 1845.

Атанацковић, Платон, Повест резиденције Епископата будимскога, а од части и овога самога, Будим 1846.

Атанацковић, Платон, Аналитика писма Његовим Блаженством Господином патријархом Јосифом Рајачићем…, Беч 1850.

Васин, Горан; Нинковић, Ненад, Историја Будимске епархије, Сремска Митровица 2018.

Марковић, Саша, „Просветитељство уз православну мисију Павла Платона Атанацковића“, Serbian Studies Research 9/1, Нови Сад 2018, 43–53.

Микавица, Дејан, „Владика бачки Платон Атанацковић и Српска Војводина у политици Светозара Милетића и црквене јерархије“, у: Епархија бачка у осмовековној историји Српске Православне Цркве, Бачка Паланка–Нови Сад 2021, 171–183.

Милисавац, Живан, Историја Матице српске, I: Време националног буђења и културног препорода 1826–1864, Нови Сад 1986.

Сава, епископ шумадијски [Вуковић], Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд–Подгорица–Крагујевац 1996.

Степановић, Милан, Светођурђевска црква у Сомбору, Сомбор 2011.

Арсеније Стојковић припада најзначајнијим личностима у читавој историји Будимске епархије и, по дужини службе, угледу који је уживао и месту које је заузимао у српском црквено-народном животу, једном од њених најистакнутијих архијереја. На будимској катедри провео је скоро четири деценије, од 1853. до смрти 1892. године, дуже од било ког другог будимског владике XIX века. За то време променили су се политички системи, државно уређење Хабзбуршке монархије и положај српске црквено-школске аутономије, а стара српска средишта у Угарској постепено су улазила у ново раздобље националног, демографског и културног развоја. Стојковић је све то време остао у Сентандреји, у старој архијерејској резиденцији, око које је створио један од најзанимљивијих духовних и интелектуалних кругова у историји Епархије.

Његов значај, међутим, далеко превазилази границе Будимске епархије. После смрти патријарха Самуила Маширевића био је администратор Карловачке митрополије, а потом је два пута, 1874. и 1881. године, огромном већином гласова српских црквено-народних сабора изабран за архиепископа карловачког и патријарха српског. Оба пута државна власт одбила је да потврди избор. Управо та два избора представљају најјасније сведочанство његовог положаја међу Србима: у последњој трећини XIX века Арсеније Стојковић несумњиво је израстао у најугледнијег архијереја српског народа у Хабзбуршкој, односно Аустроугарској монархији. Његов ауторитет није почивао на великој политичкој речитости или страначкој борбености, него на дугогодишњем црквеном искуству, учености, личној скромности и способности да задобије поверење људи који су у многим другим питањима стајали на супротним странама. Зато је у јавности остао упамћен и као „Арсеније V“, изабрани, али никада потврђени српски патријарх.[1]

Порекло и изузетно широко образовање

Према традиционалној биографској литератури Арсеније Стојковић рођен је 28. октобра 1804. године у Мокрину, где је његов отац Трифун био учитељ, а потом ђакон и свештеник. Новија архивска истраживања унела су извесну резерву у погледу самог места рођења, пошто његово крштење није пронађено у мокринским матичним књигама, а породица Стојковић била је тесно везана и за Башаид. Ипак, док се не појави непосреднији доказ, Мокрин остаје место рођења које наводи готово сва старија и референтна литература. Оно што није спорно јесте да је потицао из свештеничко-учитељске породице и да је од најранијих година одрастао у средини у којој су школа, књига и црквена служба представљале природан део породичног живота.[2]

Основно образовање започео је у Мокрину, а наставио у Сентивану, куда се породица преселила када је отац добио парохију. Од 1816. похађао је гимназију у Сегедину, потом је 1821. ступио у Учитељску школу у Сомбору и двогодишњи курс завршио са одличним успехом. Школовање је наставио у Темишвару, а затим у новооснованој Богословији у Вршцу, коју је 1824–1825. завршио као један од најбољих, према новијим подацима и као најбољи ученик своје генерације. Ни богословским образовањем није сматрао своје школовање завршеним. Две године изучавао је филозофију у Сегедину, а потом 1828–1829. права у Пешти. Тако је до своје двадесет пете године прошао кроз учитељско, гимназијско, богословско, филозофско и правничко образовање у неколико најзначајнијих школских средишта тадашње Угарске.

Таква ширина школовања била је необична чак и међу образованијим српским клирицима његове генерације. Она ће определити готово читав каснији живот. Стојковић никада није постао плодан писац попут Платона Атанацковића, нити се наметао јавности великим бројем штампаних дела, али је припадао оном типу ученог архијереја код којег је књига представљала свакодневну потребу. Школовање у Сегедину, Вршцу, Сомбору и нарочито Пешти омогућило му је да упозна различите традиције европског образовања и развило интересовање које ће касније обухватити богословље, класичне језике, филологију, историју, право, географију и словенске студије. Његова будућа библиотека представљаће најпотпуније сведочанство тог интелектуалног света.

Монаштво и професор Карловачке богословије

После завршених студија Стојковић се 1829. године обратио митрополиту Стефану Стратимировићу и определио за монашки живот. На искушеништво је упућен у манастир Раковац, уз свог некадашњег професора Арсенија Нака. У марту 1830. замонашио га је протосинђел Пантелејмон Живковић, потоњи епископ далматински, будимски и темишварски. Занимљиво је да Стојковић приликом пострига није променио име, него је и као монах остао Арсеније. Убрзо је рукоположен за ђакона и позван у Сремске Карловце, где је започело више од једне деценије његове непосредне наставничке и административне службе у самом средишту Митрополије.

Од 1830. до 1842. године предавао је у Карловачкој богословији. У различитим раздобљима његова настава обухватала је пастирско богословље, реторику, црквену историју и тумачење Јеванђеља. За реторику и пастирско богословље састављао је или прерађивао и наставне приручнике који су остали у рукопису, али су се у настави користили још дуго после његовог одласка са професорског места. Истовремено је напредовао у црквеним чиновима: 1831. произведен је у протођакона, 1833. у архиђакона, а уз професуру је више година обављао и дужност конзисторијалног бележника. У презвитерски и протосинђелски чин произведен је током тридесетих година, а 1839. постао је архимандрит манастира Раковца.[3]

Успомене његових некадашњих ученика показују да Стојковић није остао упамћен само као учен професор него и као изузетно цењен духовни старешина. Прота Васа Живковић касније га је истицао као пример свештеника на кога се могло применити старо архијерејско одређење „правило вере и образ кротости“. Управо ће та комбинација учености и мирног карактера постати једно од главних обележја његове личности. Стојковић није припадао архијерејима нагле природе и великих јавних гестова. Његов ауторитет градио се полако, кроз дуг рад у школи, конзисторији и манастирима, и управо је зато временом постао необично чврст.

Године 1845. премештен је из Раковца за архимандрита манастира Гргетега. У међувремену је већ добио далеко значајнију управну дужност. После смрти бачког епископа Георгија Хранислава 1843. најпре је постављен за мандатара, а затим за администратора Бачке епархије. На тој дужности остао је више година, све до решавања питања бачке катедре и преласка Платона Атанацковића у Нови Сад. Бачка администрација представљала је стварну школу епископске управе: Стојковић је морао да управља једном од најважнијих и најразвијенијих епархија Карловачке митрополије, са снажним градским црквеним општинама, великим бројем свештеника и развијеним школским установама. Савременици су га и у Бачкој памтили као строгог, али праведног и ревносног управника.

Избор за будимског епископа

За епископа будимског Арсеније Стојковић изабран је 10. новембра 1852. године. Посвећење је, према податку који је прихваћен у главној биографској литератури и традицији Будимске епархије, обављено у карловачкој Саборној цркви 28. априла 1853, а хиротонисао га је патријарх Јосиф Рајачић. У појединим изворима јавља се и датум 23. април, па ту малу хронолошку разлику треба оставити забележену без непотребног настојања да се она разреши без непосредног акта о хиротонији. Нови епископ је током 1853. коначно преузео управу Будимском епархијом.[4]

На будимску катедру није стигао као човек коме је тек требало да се докаже способност за црквену управу. Имао је скоро педесет година, више од деценије професорског искуства, дуг рад у карловачкој Конзисторији, управљање Раковцем и Гргетегом и вишегодишњу администрацију Бачке епархије. У Сентандреју је, дакле, дошао као један од најискуснијих људи своје генерације у Карловачкој митрополији. Та зрелост је била важна и због стања саме Епархије. Савремени извори описивали су њен материјални положај као слаб, поједине делове имовине као запуштене, а црквену администрацију као област којој је било потребно ново уређење. Стојковић је током наредних деценија управо у том тихом, административном и економском раду оставио један од најзначајнијих трагова.

Скоро четири деценије у Будимској епархији

За разлику од Платона Атанацковића, који је покушавао да архијерејски боравак снажније веже за Будим, Стојковић се трајно определио за Сентандреју. У њој је живео повучено и скромно и из ње је скоро четири деценије управљао Епархијом. Будим је посећивао када су то захтевале његове јавне и државне обавезе, нарочито као вирилног члана угарског Горњег дома, али је Сентандреја за њега била стварно духовно и лично средиште епископске службе. Тиме се тежиште архијерејског живота, после Платонових настојања да га трајније усмери ка Будиму, поново веома јасно везало за старо сентандрејско катедрално средиште.

Један од првих задатака био је сређивање материјалног стања Епархије и епископске резиденције. Стојковић је обновио запуштени двор у Сентандреји и постепено га опремио не само као архијерејско пребивалиште него и као простор у којем су се чувале књиге, уметничка дела и успомене на његове претходнике. У његово време двор је добио вредан намештај, богату библиотеку и развијенију галерију портрета будимских архијереја. Тај културни слој његове управе има посебан значај: Стојковић није подизао велики репрезентативни двор какав ће настати после његове смрти, али је старој резиденцији дао садржај који ће бити пренет и у нову зграду. Његова библиотека и архијерејски портрети тако су постали једна од основа каснијег сентандрејског епархијског музејског и библиотечког наслеђа.[5]

Савременици су му приписивали и заслугу за сређивање црквене дисциплине и уређивање односа у Епархији. О том делу његове управе данас знамо мање него што бисмо очекивали од готово четрдесетогодишњег архијерејства, делом зато што су Стојковићеви велики наступи на црквено-народним саборима потиснули у други план његов свакодневни епархијски рад. Ипак, чињеница да је у Сентандреји остао готово четири деценије и да је пред крај живота уживао изузетну љубав свештенства и народа сведочи да његова управа није почивала само на формалном ауторитету. После његове смрти у Сентандреју су долазили људи из различитих делова Епархије да му одају последњу почаст, а савремена штампа истицала је поштовање које је уживао и далеко изван своје пастве.

Стојковић је припадао последњој генерацији архијереја непосредно формираних у духовном кругу Стефана Стратимировића. За време његове будимске управе нестало је много тога што је обележавало стари систем Карловачке митрополије. После слома револуције 1848–1849. уследило је доба неоапсолутизма, затим уставне промене и Аустроугарска нагодба 1867, док је српска црквено-школска аутономија све више постајала предмет сукоба јерархије, народних странака и угарске владе. Стојковић је кроз све те промене настојао да остане између крајности. Није прихватао радикализам Светозара Милетића у целини, али није био ни човек којег је влада могла сматрати својим сигурним ослонцем. Управо ће та позиција средине постати истовремено извор његовог огромног угледа у народу и главни разлог због којег му државна власт никада није дозволила да постане патријарх.

Администратор Карловачке митрополије

Смрт патријарха Самуила Маширевића 1870. године довела је Стојковића у непосредно средиште српског црквено-народног живота. Као један од најстаријих и најискуснијих архијереја постављен је за администратора Карловачке митрополије. Тај избор сам по себи показује колики је углед до тада стекао. Управљање упражњеном патријаршијом није било само црквена дужност. У тренутку када се водила оштра борба око уређења српске црквено-школске аутономије, администратор је морао да посредује између епископата, саборске већине којом су доминирали Милетићеви либерали и угарске државне власти.

Стојковић се показао као човек који није желео да слепо стане ни уз једну страну. Сам је истицао да се сматра добрим Србином, али да не прихвата Милетићеву непомирљиву политику и да настоји да интересе народа и права Цркве доведе у склад са интересима државе. За владу, међутим, управо је његова способност да сарађује са либералном саборском већином постајала сумњива. Криза је достигла врхунац 1872. године, када је Стојковић, уважавајући расположење већине посланика, одбио да спроведе стари церемонијални протокол приликом дочека царског комесара, који су Срби доживљавали као понижавајући. Царском одлуком уклоњен је са места администратора.[6]

Та смена није умањила његов углед међу Србима. Напротив, она га је у очима великог дела јавности претворила у архијереја који је, иако по природи умерен и склон компромису, био спреман да постави границу државном мешању. Од тог тренутка постало је готово извесно да ће, када се стекну услови за избор новог патријарха, управо будимски епископ бити човек око којег ће се окупити најшири круг саборских посланика.

Први избор за патријарха 1874. године

Изборни сабор 1874. представља један од најзначајнијих тренутака Арсенијевог живота. Старија биографска литература често једноставно наводи да је „једногласно“ изабран за патријарха. Саборски подаци омогућавају прецизније формулисање: Стојковић је добио 63 гласа, док је седам посланика било уздржано. Другим речима, међу онима који су се изјаснили није било стварне противкандидатске већине која би могла довести у питање његову надмоћ. За архиепископа карловачког и патријарха српског изабран је готово једнодушном вољом Сабора.[7]

Управо ту се најјасније види његово место у српском друштву. У времену дубоког расцепа између јерархије и Милетићевих либерала, између конзервативнијих црквених кругова и нове грађанске политичке елите, Стојковић је био готово једини архијереј који је могао добити тако широку подршку. Јерархији је припадао по свом звању, монашком васпитању и читавом животном путу, али га либерална јавност није доживљавала као противника народних права. Са друге стране, његова лична побожност, дисциплина и црквеност нису могли бити оспорени ни од најконзервативнијег дела свештенства. Управо зато је у последњој трећини XIX века Стојковић несумњиво био најугледнији српски архијереј по ширини поверења које је уживао.

Државна власт је, међутим, одбила да потврди избор. У систему Карловачке митрополије саборски избор није био довољан без владарске санкције. Влада није могла Стојковићу да приговори личну недостојност; напротив, и у службеним проценама признавано је да је човек достојан поштовања. Проблем је био политичке природе. Сматрало се да је сувише близак Милетићевом кругу и да као патријарх не би могао бити поуздан гарант државних интереса. Круна зато није санкционисала његов избор, а Сабор је био принуђен да приступи новом гласању. На крају је изабран Прокопије Ивачковић, чији је избор добио владарску потврду.

Одбијање Стојковићевог избора изазвало је снажан одјек. У српској јавности почео је да се назива „Арсенијем V“, чиме је симболички стављан у низ великих патријараха који су носили то име. То, наравно, није била званична црквена титула: он није био потврђен, устоличен нити је стварно ступио на патријарашки трон. Али сама појава таквог назива открива начин на који је део народа разумео догађај. У очима његових присталица држава му је могла ускратити формално достојанство, али му није могла одузети поверење Сабора.

Други избор 1881. и врхунац његовог угледа

Седам година касније готово исти догађај поновио се на још упадљивији начин. После престанка управе патријарха Прокопија Ивачковића поново се отворило питање избора првојерарха. Стојковић је тада већ био у позним годинама, најстарији међу истакнутијим епископима Карловачке митрополије и човек чији је јавни углед после 1874. додатно порастао. На изборном Сабору 1881. поново је добио убедљиву већину. У изворима постоји мала разлика у броју — наводе се 52 или 53 гласа — док је влади наклоњени епископ Герман Анђелић добио свега дванаест.[8]

Други Стојковићев избор има можда још већи историјски значај од првог. Године 1874. могло се тврдити да је његова победа била производ једног посебног политичког тренутка и савеза различитих саборских струја. Када је седам година касније готово иста саборска већина поново стала иза њега, више није било могуће објаснити његов положај случајношћу. Српски представници су други пут јасно показали кога сматрају најдостојнијим за патријарашки трон. Стојковић је тако постао ретка личност у српској црквеној историји: архијереј који је два пута стекао убедљиву изборну вољу црквено-народног представништва, а оба пута остао без трона због политичке одлуке државне власти.

Круна је и овај избор одбила да потврди. После нових гласања и даљег државног мешања патријарашко достојанство на крају је припало Герману Анђелићу. Начин на који је тај избор спроведен изазвао је велико незадовољство међу Србима, управо зато што је било очигледно колика је разлика између саборске воље и решења које је одговарало влади. Стојковић је, међутим, и после другог одбијања остао на својој будимској катедри и није од тог питања створио личну политичку борбу. Та уздржаност још је више учврстила слику о њему као о архијереју који није јурио за највишим достојанством.

Савременици су његов углед описивали на начин који је ретко примењиван на друге епископе. Лаза Костић називао га је најдостојнијим, најсмиренијим и најкарактернијим међу владикама, а Тодор Стефановић Виловски видео је у њему „Нестора међу епископима“. Нарочито је упечатљиво сведочанство са црквено-народних сабора: када би Стојковић ушао у саборницу, посланици би устајали да га поздраве, иако се таква почаст по правилу указивала председавајућем патријарху, а не обичном епархијском архијереју. Управо у таквим призорима, много више него у формалним титулама и одликовањима, огледа се његов стварни положај. Патријарашку митру није добио, али је до краја живота уживао ауторитет који је у српској јавности имао мало који архијереј његовог доба.

Књига као други живот: библиотека Арсенија Стојковића

Ако су двоструки избори за патријарха представљали јавну страну Стојковићевог живота, његова библиотека открива ону много тишу и до недавно недовољно познату. Скоро четрдесет година проведених у Сентандреји нису за њега биле само године епархијске администрације и саборске политике. У собама владичанског двора постепено је стварао једну од најзначајнијих сачуваних личних библиотека једног српског архијереја XIX века. Новија стручна обрада показала је да данашња целина садржи више од 2.800 књига, а када се периодика, карте и вишетомна дела библиографски обраде као засебне јединице, каталог обухвата 3.117 записа. То је фонд који се не може разумети као случајно нагомилана збирка књига. Он представља плански грађену библиотеку ученог човека.[9]

Стојковићево интересовање за књигу започело је много пре доласка у Сентандреју. Још као професор био је претплатник на српске књиге и периодику, међу њима и Летопис Матице српске, а појављује се и као сакупљач претплатника за дела других писаца. Предбројавао се на Доситејева дела и на Вукове Српске народне приповијетке. Ипак, анализа данас сачуваног фонда показује да је огроман део своје велике збирке набавио тек након што је постао будимски епископ. Његов скроман начин живота и чињеница да је располагао епископским приходима омогућили су му да значајан део сопствених средстава усмерава на књиге. Чини се да је то био један од ретких личних луксуза које је себи дозвољавао.

У средишту библиотеке налази се богословље, али њен састав далеко превазилази уско конфесионални оквир. Стојковић је набављао руску православну богословску литературу и пратио рад водећих руских теолога XIX века, међу којима су Филарет Дроздов, Филарет Гумиљевски, Макарије Булгаков и други. Истовремено је веома добро познавао западну теолошку продукцију — римокатоличку и протестантску — а посебно је ценио велика западноевропска издања старих црквених писаца и извора. Управо тај део фонда показује да његово интересовање за западну литературу није произлазило из конфесионалне неодређености, већ из научне потребе да има приступ што потпунијим изворима хришћанске традиције.

Још упечатљивија је ширина небогословског дела збирке. На њеним полицама налазила су се сабрана дела Цицерона, Хомера, Вергилија, Платона, Плутарха, Тацита, Тукидида, Сенеке, Овидија, Ксенофонта и бројних других античких писаца, често у великим вишетомним издањима. Поседовао је Фабрицијеву Bibliotheca graeca у једанаест и Bibliotheca latina у шест томова. Филолошка литература обухватала је многобројне граматике и речнике латинског, немачког и других језика, али и граматике јеврејског, санскрита и чак албанског. Посебно место припадало је словенској филологији и културној историји: у фонду су била дела Даничића, Миклошича, Востокова, Добровског, Колара, Палацког, Шафарика и других слависта. Та ширина показује колико би било погрешно Стојковића посматрати само кроз призму саборске политике.

Његова интересовања сезала су и до природних наука, историје и географије. У библиотеци је имао Хумболтов Космос и велика географска дела, а међу најрепрезентативнијим књигама налазио се чувени шестотомни Марсиљијев опис Дунава, штампан у Амстердаму 1726. године. Та монументална издања нису купована ради украса. Састав фонда показује да је Стојковић систематски настојао да око себе има велики преглед европске учености, од антике и патристике до савремене филологије и науке XIX века.

О библиофилском карактеру збирке сведочи и физички изглед књига. Значајан део давао је да се посебно повезује у кожу, а истраживања су указала на рад бечких књиговезачких радионица. На књигама је остављао власничке ознаке, на ћириличним издањима обликом презимена „Стойковичь“, а на латиничним „Sztojkovics“, понекад и као Ex Libris Arsenii Sztojkovics. Међутим, није присвајао све књиге које је затекао у двору. У његовој збирци остала су и старија дела која су припадала претходним будимским епископима, укључујући књиге које су још у XVIII веку завештаване будућим наследницима на катедри. Стојковићева библиотека је тако постепено постала не само лична збирка него и место у којем се сабирало дуже књижно памћење Будимске епархије.

Посебна вредност целине лежи у томе што после његове смрти није растурена. Остала је у Сентандреји и постала део Библиотеке Будимске епархије. Касније је смештена у нови владичански двор, а током XX и XXI века стручно је пописивана, заштићивана и каталогизована. Данас се чува као засебна библиотечка целина поред личних библиотека епископа Георгија Зубковића и Данила Крстића. Објављивањем посебног каталога њен садржај коначно је постао потпуно доступан научном истраживању. Мало шта тако непосредно открива Стојковићеву стварну интелектуалну личност као та библиотека: политички догађаји у којима је учествовао припадали су његовом времену, док су књиге које је деценијама сабирао остале као трајан портрет његовог духовног света.

Јавни положај, признања и одликовања

Стојковићев углед није остао ограничен на црквено-народне саборе. Као будимски епископ био је члан Горњег дома Угарског сабора и носио достојанство царског тајног саветника. За почасног члана Српског ученог друштва изабран је 1873. године. Држава која му два пута није дозволила да постане патријарх истовремено му је додељивала висока одликовања: био је носилац Великог крста Франц-Јозефовог ордена и Ордена гвоздене круне I степена. Та наизглед противречна ситуација добро показује природу односа власти према њему. Ни Беч ни Пешта нису га сматрали непријатељем државе, нити су доводили у питање његов лични углед; напротив, био је високо одликован и признат. Оно што нису желели јесте да тако популаран и самосталан архијереј добије патријарашки положај са којег би могао још снажније утицати на српску црквено-школску аутономију.

У томе лежи и један од кључева његове личности. Арсеније није био револуционарни политичар, али није био ни дворски архијереј. Управо је његова умереност била за државне власти непредвидива: човек који није припадао Милетићевој странци могао је у одређеном питању подржати Милетићеву већину ако је сматрао да она брани оправдан интерес народа; човек који је признавао државни поредак могао је одбити захтев власти када је сматрао да он понижава Сабор или сужава права Цркве. Таква позиција није била погодна за једноставне политичке поделе, али је била један од главних разлога његовог широког ауторитета.

Последње године и упокојење

После другог неуспелог патријарашког избора Стојковић је још више од једне деценије остао на будимској катедри. Старост га је постепено удаљавала од најбурнијих јавних послова, али није прекинула његово интересовање за књиге. Године издавања појединих примерака из библиотеке показују да је набављање наставио готово до краја живота. Та чињеница можда најбоље осликава његове последње сентандрејске године: архијереј који је већ два пута могао постати поглавар Карловачке митрополије вратио се тихом животу у старом двору и наставио да проширује збирку која ће га на крају надживети.

Упокојио се у Сентандреји на Цвети, 29. марта по старом, односно 10. априла 1892. године по новом календару. Вест о његовој смрти изазвала је велики одјек. На погреб су стизали представници српских установа и верници из различитих делова Будимске епархије. Савремени извештаји говоре о народу који је долазио да се поклони старом владики, док је сентандрејска градска власт, на челу са градоначелником Евгеном Думчом, учествовала у организацији погребних свечаности. Сахрањен је у сентандрејској Саборној цркви Успења Пресвете Богородице.[10]

Тиме се затворио животни круг човека који је готово читав XIX век проживео у служби Карловачке митрополије. Био је ученик Стратимировићеве епохе, професор генерацијама богослова, архимандрит Раковца и Гргетега, администратор Бачке епархије, готово четрдесет година епископ будимски, администратор Карловачке митрополије и два пута изабрани кандидат српског народа за патријарха. До смрти је остао најстарији архијереј Митрополије и један од последњих непосредних представника старе карловачке црквене школе која је своје корене имала у добу Стефана Стратимировића.

Историјско место епископа Арсенија Стојковића

Арсеније Стојковић заузима изузетно место у историји Будимске епархије по три међусобно повезане основе. Прва је сама дужина његове управе. Скоро четири деценије проведене у Сентандреји дале су Епархији стабилност у раздобљу великих политичких и друштвених промена. Уредио је њене материјалне прилике, обновио архијерејску резиденцију, учврстио дисциплину и остао трајно везан за Сентандреју у тренутку када су стара српска градска средишта у Угарској постепено губила некадашњу демографску снагу. Његова личност постала је готово неодвојива од старог владичанског двора и Саборне цркве.

Друга основа његовог значаја јесте положај у целокупној Карловачкој митрополији. Два избора за патријарха нису споредне епизоде у његовој биографији, него најубедљивији показатељ његовог места међу Србима. Године 1874. добио је 63 саборска гласа без стварне противничке већине; 1881. поново је добио више од педесет, остављајући владиног кандидата далеко иза себе. Нема убедљивијег мерила оновременог архијерејског угледа. Њега су за првојерарха желели људи који су припадали различитим политичким и црквеним струјама. Управо због тога може се рећи да је у последњој трећини XIX века Арсеније Стојковић био несумњиво најугледнији српски архијереј свога времена. Формално није постао патријарх само зато што је државна власт два пута одбила да потврди изражену саборску вољу.

Трећа основа је библиотека. У њој се види један сасвим другачији Арсеније од онога који се појављује у саборским стенограмима и политичкој штампи. Пред нама више није кандидат за патријарха него професор који никада није престао да учи: човек окружен руским и западним богословима, Оцима Цркве, грчким и латинским класицима, речницима, граматикама, славистичким студијама, историјом, правом и географијом. Више од три хиљаде библиографских јединица сачуваних као целина представљају један од највећих личних интелектуалних споменика који је неки будимски архијереј оставио својој Епархији.

Зато се Стојковићево историјско место не може свести на формулацију да је био „два пута непотврђени патријарх“. Он је много више од тога. Био је владика чија је будимска катедра постала ослонац његовог ауторитета у читавом српском народу, човек којем су посланици устајали на ноге иако није носио патријарашку титулу, архијереј кога је држава одликовала али му није веровала довољно да би му предала највиши црквени положај, и библиофил чија је лична библиотека до данас остала у Сентандреји као један од највреднијих трагова српске учености у Угарској. Управо спој тих особина — дуге и мирне архипастирске службе, готово јединственог јавног угледа и дубоке учености — чини Арсенија Стојковића једном од централних личности читаве историје Будимске епархије.

Напомене

Извори и литература

Библиотека епископа будимског Арсенија Стојковића, главни редактор Марија Богдановић, Народна библиотека Србије – Библиотека Матице српске, Београд–Нови Сад 2021.

Васин, Горан, „О српским црквено-народним саборима у Хабзбуршкој монархији 1861–1890“, Годишњак Историјског архива града Новог Сада 7, Нови Сад 2013, 32–45.

Васин, Горан; Нинковић, Ненад, Историја Будимске епархије, Сремска Митровица 2018.

Војновић, Жарко, „Арсеније Стојковић, скривени човек књиге“, у: Библиотека епископа будимског Арсенија Стојковића, Београд–Нови Сад 2021, 7–28.

Вуковић, Сава, „Настојатељи манастира Гргетега“, у: Манастир Гргетег. Прилози монографији, Нови Сад 1990, 9–39.

Кириловић, Димитрије, Српски народни сабори, књ. II, Београд 1938.

Микавица, Дејан; Васин, Горан, „Потврдна диплома патријарха карловачког Прокопија Ивачковића“, Истраживања 22, Нови Сад 2011, 333–338.

Сава, епископ шумадијски [Вуковић], Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд–Подгорица–Крагујевац 1996.

Стефановић Виловски, Тодор, Светли и тамни дани, Београд 1985.

Порекло, школовање и породични живот

Јеремија Мађаревић рођен је 1822. године у Батосеку, у старој свештеничкој породици. Отац Роман био је батосечки парох, а мајка Софија потицала је из породице Игалић. Одрастање у свештеничком дому природно га је од најранијих година везало за црквени живот и школу. Основно образовање стицао је у родном Батосеку и Баји, гимназијске разреде похађао у Мохачу и Баји, а филозофске науке у Кечкемету. Богословију је завршио у Сремским Карловцима, духовном и школском средишту Карловачке митрополије. Тако је његово образовање обухватило готово читав простор којим ће се касније кретати као свештеник Будимске епархије — од Барање и Баје до средишњих угарских градова и Сремских Карловаца.[2]

По завршетку богословских студија није одмах кренуо монашким путем. Као и већина будућих парохијских свештеника, засновао је породицу. У јесен 1843. године оженио се Јелисаветом, ћерком Григорија Бошњака, пароха у Кишфалуби. У браку су добили сина Младена и ћерку Емилију. Младен Мађаревић касније је стекао високо медицинско образовање и постао угледни будимпештански лекар, односно градски физик, што сведочи и о просветној атмосфери Јеремијиног породичног дома. Управо је живот породичног свештеника, оца и пароха обележио највећи део Јеремијиног животног века. Монаштво је примио тек после много деценија, као удовац у дубокој старости и непосредно уочи архијерејске хиротоније.

Парох у Кишфалуби и мохачки протопрезвитерски намесник

После завршене Богословије позвао га је тадашњи будимски епископ Платон Атанацковић. Након положеног стечајног испита Јеремија је 1. фебруара 1844. рукоположен за ђакона, а већ наредног дана за презвитера. У почетку је био лични помоћник свога таста, кишфалупског пароха Григорија Бошњака. Када је Бошњак већ у марту исте године преминуо, млади свештеник постављен је за администратора парохије, а у јулу 1844. и за сталног пароха Кишфалубе, данашње Брањине. У тој парохији остао је пуних двадесет година.[3]

Кишфалубски период био је темељ Јеремијиног каснијег угледа у Епархији. Реч је била о делу Будимске епархије у којем су српске православне заједнице живеле расуте међу становништвом других националности и вероисповести, па је парохијски свештеник имао много ширу улогу од редовног богослужбеног служења. Црква и вероисповедна школа биле су основне установе око којих се окупљала заједница, а свештеник је истовремено био духовник, учитељ, посредник пред властима и један од главних чувара народног идентитета. Јеремија се у таквом окружењу показао као способан и поуздан свештеник, па га је Платон Атанацковић већ 1847. године поставио за намесника мохачког протопрезвитера.

Тиме је његова одговорност прерасла оквир једне парохије. Као протопрезвитерски намесник морао је да прати стање свештенства, црквених општина и школа на ширем подручју, што му је омогућило да непосредно упозна један од значајних јужних делова Будимске епархије. Тај рад је нарочито важан за разумевање његовог каснијег избора за епископа: Мађаревић није познавао Епархију само из перспективе престоничког свештеника, него је двадесет година провео у њеним барањским парохијама, међу малим и често материјално слабим црквеним заједницама.

Будимски парох и свештеник престоничке средине

Крајем 1864. године Јеремија Мађаревић изабран је за пароха у Будиму. Тим преласком започела је друга велика етапа његовог живота, која ће трајати више од три деценије и непосредно га припремити за епископску службу. Будим тог времена више није био онај снажни српски градски центар какав је био у XVIII и почетком XIX века. После великих политичких и друштвених промена, уједињења Будима, Пеште и Старог Будима у Будимпешту 1873. године и постепеног смањивања бројности старог српског становништва, положај православне заједнице постајао је сложенији. Управо у таквом окружењу Мађаревић је скоро читаву једну генерацију служио као један од најистакнутијих српских свештеника престонице.

Његова служба није се ограничавала на парохијски храм. Према сведочанству проте Симе Костића, пуних седам година бесплатно је вршио свештеничку службу међу православним војницима престоничког гарнизона, а посебно се старао о младим Србима који су се школовали за официре. Истовремено је предавао православну веронауку у будимским школама. Тај податак открива једну од најважнијих црта његовог деловања. За Мађаревића питање школе није било споредни административни посао који ће открити тек када постане епископ. Са школском омладином непосредно је радио деценијама, па се његов каснији углед као заштитника српског вероисповедног школства заснивао на дугом личном искуству.[4]

Епископ Арсеније Стојковић одликовао га је 1880. године и произвео за почасног протојереја, а затим му је поверена и администрација Будимског протопрезвитерата. У епархијској служби био је тесно повезан и са питањима школског надзора. На тај начин је од некадашњег барањског пароха постепено постао један од најискуснијих људи у управи централног дела Епархије. У Будиму је познавао и свакодневни живот парохије и односе са градским и државним установама, школске прилике, положај православних војника и проблеме српске омладине у великој престоничкој средини.

Његова укорењеност у јавни живот превазилазила је уски црквени круг. Сава Вуковић бележи да је дуго био муниципални представник и да је на ту дужност биран са великим поверењем. Без обзира на то како треба разумети тачно трајање ове световне функције, несумњиво је да је Мађаревић био добро позната личност у јавном животу Будима и Будимпеште. Када је крајем 1895. године дошло до његовог избора за епископа, пред Сабором и Синодом није стајао непознати кандидат већ свештеник чији је читав радни век био доступан непосредној оцени народа и јерархије.

Избор, монашење и архијерејска хиротонија

После смрти епископа Арсенија Стојковића 1892. године будимска катедра више година није била трајно попуњена. Архијерејски синод је 16. децембра 1895. године изабрао Јеремију Мађаревића за новог будимског епископа. У тренутку избора имао је већ више од седамдесет година и иза себе пола века свештеничке службе. Управо је његова старост вероватно била један од разлога због којих се од њега није очекивала дуга управа, али су његово познавање прилика и углед међу свештенством и народом давали основу за велика очекивања.

Пошто је као мирски свештеник био удовац, за примање епископског чина било је потребно да претходно ступи у монаштво. У манастиру Беочину замонашен је 20. јануара 1896. године, задржавши своје име Јеремија. Већ наредног дана патријарх Георгије Бранковић произвео га је у Сремским Карловцима за архимандрита манастира Грабовца. Тај чин имао је пре свега канонски карактер и представљао непосредну припрему за архијерејску хиротонију; Јеремија није имао времена да стварно развије посебну управу у Грабовцу.

За епископа будимског хиротонисан је 12. фебруара 1896. године, на празник Света Три јерарха, у Саборној цркви у Сремским Карловцима. Хиротонију је извршио патријарх Георгије Бранковић уз саслужење епископа пакрачког Мирона Николића и бачког Германа Опачића. Свечаности су присуствовали представници јерархије, државног и јавног живота, а међу званицама се налазио и Јеремијин син др Младен Мађаревић, тада угледни пештански лекар.[5]

Архијерејска беседа као програм службе

Посебну вредност за разумевање Јеремијиних намера има беседа коју је изговорио приликом хиротоније. Она је утолико значајнија што му кратко епископовање није оставило довољно времена да свој програм у потпуности спроведе у дело. У средишту беседе налазила су се два појма која су обележила и његов претходни живот — Црква и школа. Нови владика наглашавао је да је управо њима до тада посвећивао свој „учитељски и свештенички рад“ и обећавао да ће им као епископ посветити и преосталу снагу.

Још је значајнија његова намера да паству не тражи само у великим епархијским средиштима. Говорио је о храмовима, народним школама, просветним заводима, али и о „маленим колебама“ и домовима својих верника. Иза реторике свечане архијерејске беседе налази се искуство свештеника који је добро знао колико су заједнице Будимске епархије биле географски расуте и неједнаке по бројности и материјалној снази. Нова служба за њега није требало да буде само управљање из Сентандреје, већ наставак дугог парохијског рада на ширем епархијском простору.[6]

И његово наглашавање народне школе било је дубоко утемељено у приликама времена. Српске вероисповедне школе у Угарској крајем XIX века налазиле су се под све већим материјалним и законским притиском. Мале православне општине Будимске епархије тешко су саме издржавале учитеље и школске зграде, док је значај школе за очување језика и верске припадности постајао све већи. Због тога је избор свештеника који је деценијама био вероучитељ и школски радник међу народом разумљиво примљен са великим очекивањима.

Српске школе и „Први шематизам“ Будимске епархије

Размере школског проблема добро показује представка Будимског епархијског школског одбора објављена почетком 1896. године. Од патријарха Георгија Бранковића и Српског православног народног школског савета тражена је годишња помоћ од 4.000 форинти како би се одржале двадесет две српске православне народне школе на територији Епархије. Тај број показује да се радило о читавој мрежи установа чији је опстанак постајао све тежи. Јеремијино дугогодишње искуство у школству зато је представљало један од главних разлога због којих се од његове управе очекивао активнији рад на њиховом очувању.[7]

За његово кратко епископовање везује се и објављивање Првог шематизма Православне српске епархије будимске за годину 1896, који се у литератури најчешће наводи под именом епархијског бележника Георгија Марјановића. Према епархијској традицији, књига је објављена уз непосредно Јеремијино залагање. Њен значај далеко превазилази тренутак у којем је настала. Шематизам је сабрао податке о организацији Епархије, парохијама, храмовима, свештенству, школама и другим установама и до данас остао један од основних извора за проучавање српског црквеног живота у Угарској крајем XIX века.

Објављивање таквог дела управо 1896. године имало је и практичан смисао. Епархија се суочавала са постепеним опадањем појединих старих српских средина, тешкоћама у издржавању школа и потребом да се што тачније утврде њене материјалне и кадровске могућности. Шематизам је зато био више од пригодне црквене публикације: представљао је својеврстан попис стварног стања Епархије. За историју њеног XIX века има утолико већу вредност што је настао на самом крају једне епохе, непосредно пред велике демографске и политичке промене XX столећа.

Последњи месеци у Сентандреји и Калазу

Јеремијина висока животна доб убрзо је показала своју тежину. Већ током лета 1896. здравље му је било нарушено, па је део летњих месеци, према епархијској традицији, провео у Калазу, у такозваном летњиковцу. Калаз је био недалеко од Сентандреје и припадао кругу старих српских насеља уз Дунав, па се владика и током болести није удаљавао од средишта своје Епархије.

Упркос слабом здрављу, епархијски административни живот није престајао. Из септембра 1896. сачуван је попис имовине Будимске епархије који, између осталог, бележи и епископску библиотеку са 2.613 свезака, а на документу се уз име епархијског бележника Георгија Марјановића и епитропа налази и име епископа Јеремије. Тај податак је мали, али значајан траг његове стварне управе: чак и током кратког и болешћу обележеног архијерејства настављено је сређивање и пописивање епархијске имовине.[8]

Није, међутим, било времена да се развије шири програм који је најавио приликом хиротоније. Између фебруарског посвећења и новембарске смрти прошло је тек нешто више од девет месеци. Због тога Јеремијино архијерејство не треба процењивати према броју канонских посета, обновљених храмова или новооснованих установа. Његов избор био је пре признање дугом претходном раду и покушај да се на чело Епархије постави човек који је изнутра познавао њене највеће проблеме.

Смрт и сахрана

Епископ Јеремија Мађаревић упокојио се у Сентандреји 9. новембра по старом, односно 21. новембра 1896. године по новом календару, у седамдесет четвртој години живота. Тако није навршио ни годину дана од синодског избора за будимског архијереја. Савремена штампа са жаљењем је наглашавала управо ту околност: Епархија која је дуго чекала дијецезана поново је после само неколико месеци остала упражњена.[9]

Опело и погреб обављени су 13/25. новембра у Сентандреји. На сахрани су се окупили високи представници Цркве, бројно свештенство и народ, а погребним свечаностима присуствовао је и патријарх Георгије Бранковић. Посмртно слово одржао је прота Сима Костић, који је добро познавао Јеремијин дугогодишњи свештенички рад и чије су белешке остале један од важних извора за његову биографију. Земни остаци владике Јеремије положени су у гробницу сентандрејске Саборне цркве Успења Пресвете Богородице.

Историјско место епископа Јеремије Мађаревића

Јеремија Мађаревић оставио је у историји Будимске епархије необичан траг. Ако бисмо га посматрали само као епископа, његова биографија била би једна од најкраћих: избор крајем 1895, хиротонија у фебруару 1896. и смрт у новембру исте године. Такав приступ, међутим, потпуно би промашио значај његове личности. Он је до архијерејског чина дошао после више од педесет година непосредне службе у истој Епархији, прешавши пут од сеоског пароха у Барањи до једног од најугледнијих српских свештеника Будимпеште.

Управо је то његова главна особеност међу будимским архијерејима. Мало који је пре избора тако дуго живео са истом паством којом ће касније управљати као владика. Познавао је мале барањске парохије, Мохачки протопрезвитерат, престоничку српску заједницу, православне војнике, школску омладину, свештенство и администрацију Будимског протопрезвитерата. Није му било потребно да по доласку на катедру тек упознаје Епархију; она је била простор његовог читавог свештеничког живота.

Другу кључну црту представља његов однос према школству. Од вероучитеља у будимским школама до архијереја који је у својој хиротонијској беседи Цркву и школу поставио једну уз другу, кроз читав његов живот провлачи се уверење да се православни и српски идентитет малих заједница у Угарској не може очувати без сопственог образовања. Управо зато је народ од њега очекивао много у тренутку када су двадесет две епархијске школе тражиле спољну материјалну помоћ за опстанак. Први шематизам из 1896. године остао је трајнији спомен том настојању да се Епархија најпре упозна, попише и институционално оснажи.

Његова кратка архијерејска служба зато има карактер недовршеног програма. Јеремија је на катедру стигао са огромним искуством, али без времена да га у потпуности примени. Оно што је у неколико месеци успео да покаже — интересовање за школе, сређивање епархијских прилика и подршку изради Шематизма — било је непосредан наставак његовог вишедеценијског свештеничког рада. Његова смрт није прекинула једну дугу епископску управу, него је спречила да она уопште започне у обиму који су савременици очекивали.

Зато Јеремија Мађаревић у повести Будимске епархије остаје пре свега епископ који је израстао из саме Епархије. Рођен у свештеничкој кући на њеној територији, служио је у њеним селима и градовима, учио њену децу, старао се о њеним војницима и свештенству и тек пред крај живота примио архијерејски чин. Његово владичанство трајало је само једну 1896. годину, али је пут који га је довео на будимску катедру трајао више од пола века.

Напомене

Извори и литература

Дујмов, Милан, „Владика Јеремија Мађаревић“, Невен, Будимпешта 2022, 12.

Марјановић, Георгије, Први шематизам Православне српске епархије будимске за годину 1896, Сремски Карловци 1896.

Српски Сион, Сремски Карловци 1896.

Сава, епископ шумадијски [Вуковић], Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд–Подгорица–Крагујевац 1996.

По годинама је био један од млађих људи који су до тада ступили на будимску катедру. Имао је тек тридесет година када је изабран за епископа, али је иза њега већ стајало солидно богословско и правничко образовање, искуство вероучитеља и професора, рад у црквеној администрацији и непосредна служба уз патријарха Георгија Бранковића. Његова будимска управа зато је имала другачије обележје од дугог, мирног архијерејства Арсенија Стојковића. Лукијан је припадао новој генерацији јерархије која је морала да делује у политички много динамичнијем друштву, да познаје државне законе, говори мађарским језиком, учествује у парламентарном животу и истовремено настоји да очува црквено-школску самоуправу Срба. Управо је Будимска епархија била место на којем је таква врста архијерејског рада дошла до пуног изражаја.

Порекло и образовање

Лукијан, чије је световно име било Лазар Богдановић, рођен је 28. априла по старом, односно 10. маја 1867. године у Баји. Отац Александар био је трговац, а мајка Милица, рођена Летић, потицала је из угледне свештеничке породице и била у блиском сродству са потоњим карловачким патријархом Георгијем Бранковићем. Лазар је основну школу и гимназију завршио у родном месту, а потом је наставио образовање у Сремским Карловцима, где је 1889. године завршио Богословију. После богословских студија изучавао је право на Митрополитском лицеју у Јегри.[2]

Његово образовање било је шире од уобичајеног богословског школовања. У младости је учио немачки, мађарски и француски језик, а савременици су истицали и његову лакоћу у опхођењу, добро познавање средњоевропске културе и способност да се креће у различитим друштвеним срединама. За будућу архијерејску службу нарочито је било важно добро познавање мађарског језика. Касније је као члан Горњег дома Угарског сабора могао непосредно да учествује у расправама и на мађарском језику брани становиште српске јерархије, без посредовања преводилаца. Правничко образовање му је, са друге стране, омогућило да питања црквено-школске аутономије посматра и кроз законске прописе и односе Цркве са државном управом.

Монаштво и служба у Сремским Карловцима

Лазар Богдановић определио се за монашки пут почетком последње деценије XIX века. Замонашен је 16. јула 1891. године у манастиру Беочину, где га је у малу схиму постригао протосинђел Никанор Поповић, тадашњи настојатељ манастира и потоњи епископ темишварски. При монашењу је добио име Лукијан. Пет дана касније рукоположен је за јерођакона у манастиру Раковцу, а већ октобра исте године произведен је у протођакона. На Цвети 1894. године у Даљу је добио чин архиђакона, а потом је рукоположен у свештенички чин, произведен за протосинђела и најзад за архимандрита манастира Беочина. Брзина његовог напредовања показује колико је поверење у младог монаха имао патријарх Георгије Бранковић, који је извршио његова рукоположења и производства.[3]

Лукијан је истовремено стицао искуство у просветном и административном раду. Првих месеци после монашења служио је у Новом Саду као конзисторијални подбележник и предавао православну веронауку у више школа. Потом је крајем 1891. постављен за катихету Карловачке гимназије, где је остао до завршетка школске 1893/1894. године, а извесно време предавао је и црквено појање у Карловачкој богословији. Од априла 1894. радио је као конзисторијални бележник Архидијецезе сремскокарловачке и истовремено као актуар Гимназијског патроната. Тако је у непосредној близини патријарха упознао рад црквене администрације, односе са школским установама, фондовима и државним органима.

Овај период има посебан значај за разумевање његове касније будимске управе. Лукијан није био само монах који је прошао кроз дворске чинове, већ и човек који је непосредно радио са школском омладином. Зато његово касније велико интересовање за вероисповедне школе није било само последица архијерејске дужности. Познавао је наставни рад, положај катихете и проблеме српске омладине у школама и пре него што је постао епископ.

Администратор и избор за епископа будимског

После смрти епископа Јеремије Мађаревића крајем 1896. године Будимска епархија поново је остала без дијецезана. Архимандрит Лукијан Богдановић најпре је постављен за патријаршијског мандатара, а убрзо потом поверена му је и администрација Епархије. На предлог угарске владе његово постављење за администратора одобрио је и цар Франц Јозеф. За младог архимандрита то је био први велики самостални управни задатак и непосредна припрема за архијерејску службу.

За епископа будимског изабран је једногласно децембра 1897. године, а архијерејска хиротонија обављена је 1/13. марта 1898. године у Сремским Карловцима. Посветио га је патријарх Георгије Бранковић са епископом горњокарловачким Михаилом Грујићем и вршачким Гаврилом Змејановићем.[4] Тако је човек који је само седам година раније ступио у монаштво постао један од епархијских архијереја Карловачке митрополије.

У Будимској епархији затекао је средину која је имала велико историјско наслеђе, али више није располагала демографском и материјалном снагом некадашњих времена. Сентандреја, Будим и друга стара српска средишта и даље су чували значајне храмове, задужбине, библиотеке и културно наслеђе, али се број православног српског становништва у многим местима смањивао. У таквим условима одржавање школа, парохијских домова и храмова постајало је све теже. Лукијанова управа зато је од почетка морала бити усмерена не само на редовну администрацију него и на очување институционалне мреже Епархије.

Српске вероисповедне школе

Најизразитије обележје Лукијанове будимске службе било је старање о школству. Српске православне народне школе у Будимској епархији већ су током последњих година XIX века биле у тешком положају. Многе црквене општине биле су малобројне и нису могле без помоћи да обезбеђују учитељске плате, одржавају школске зграде и набављају наставна средства. Положај школе био је утолико важнији што она није представљала само место основног образовања. У малим српским заједницама школа је заједно са храмом била главна институција у којој су се чували православна вера, српски језик и свест о припадности заједници.

Лукијан је управо на том пољу развио веома активан рад. Према подацима његових биографа, његовим залагањем је током неколико година у српске вероисповедне школе Будимске епархије уложено око 100.000 круна. Када се показало да постојећи извори прихода нису довољни, покренуто је организованије прикупљање средстава за подизање и одржавање школа. Сам епископ приложио је 10.000 круна и тиме постао највећи појединачни приложник. Помагао је и набавку школских учила, настојао да се обезбеде квалификовани учитељи и подстицао имућније људе да својим прилозима помогну опстанак школа.[5]

Такво деловање није било случајно. Лукијан је припадао генерацији која је добро разумела да се положај Срба у Угарској више не може чувати само старим привилегијама и црквеним установама. Са постепеним смањивањем броја верника у појединим местима школа је добијала још већи значај. Гашење мале српске школе често је значило да ће следећа генерација много брже изгубити језик и везу са сопственом црквеном општином. Зато су средства уложена у школство представљала један од најважнијих дугорочних подухвата његове будимске управе.

Апоњијев школски закон и одбрана црквено-школских права

Лукијаново старање о школама добило је 1907. године и непосредну политичку димензију. Законски предлози угарског министра просвете Алберта Апоњија предвиђали су појачану државну контролу над немађарским вероисповедним школама и ширење обавезне употребе мађарског језика. За српску јерархију главно питање није било само учење мађарског, већ опасност да државна материјална помоћ и надзор постепено ограниче аутономију школа које су православне црквене општине саме оснивале и издржавале.

Као будимски епископ Лукијан је био члан Горњег дома Угарског сабора и у расправи 25. априла/8. маја 1907. године наступио је у име епископата Карловачке митрополије. Беседу је одржао на мађарском језику и тежиште свог приговора ставио на питање црквено-школске самоуправе. Указивао је да су православни верници деценијама сопственим средствима издржавали своје културне и школске установе управо зато што су страховали да прихватање државне помоћи не постане средство за ограничење њихове самосталности.[6]

Овај наступ има посебан значај за оцену Лукијановог односа према угарским властима. Он није припадао политички радикалном делу српске јавности и настојао је да одржава коректне односе са државом. Правничко образовање и добро познавање мађарског политичког света усмеравали су га ка законском и институционалном начину борбе. Ипак, то није значило да је био спреман да без отпора прихвати мере које је сматрао штетним за Цркву. Управо је питање школа показало границу његовог компромиса: када је оценио да је угрожено једно од основних права православне заједнице, јавно је наступио против владиног законског предлога.

Храмови, парохијски домови и канонска управа

Школски рад пратила је брига о другим установама Епархије. Током Лукијановог архијерејства обновљено је више храмова и парохијских домова, а нарочито се издваја црква Светог архангела Гаврила у Чобанцу. Године 1906. владика је њену обнову финансирао сопственим средствима. Значај тог податка није само у величини прилога. Чобанац није био велико и богато градско средиште, него једна од старих српских заједница у околини Сентандреје чије су материјалне могућности биле ограничене. Лични владичин прилог таквој парохији показује да његов рад није био усредсређен само на престоничке и репрезентативне установе.

Пажњу је посвећивао и манастиру Грабовцу, једином манастиру Будимске епархије. Манастир је са својом земљом, храмом и традицијом имао посебан духовни и материјални значај, нарочито у области у којој је српско становништво постепено слабило. Лукијанове посете и старање о Грабовцу припадали су широј настојању да се очувају стара средишта православног живота и тамо где број верника више није одговарао њиховом некадашњем значају.

Његов административни углед потврђен је и изван Будимске епархије. После смрти темишварског епископа Никанора Поповића поверена му је септембра 1901. године администрација Темишварске епархије. Ту дужност обављао је до септембра 1902, односно до избора новог епископа Георгија Летића.[7] Чињеница да му је уз сопствену Епархију поверена и управа једне од најзначајнијих епархија Карловачке митрополије показује да је већ после неколико година епископске службе уживао велико поверење унутар јерархије.

Будим и Сентандреја — две архијерејске резиденције

Лукијаново време значајно је и за историју епископских резиденција Будимске епархије. Непосредно пред почетак његове архијерејске службе у Будиму је довршена репрезентативна палата на обали Дунава, у близини Саборне цркве Светог Димитрија у Табану. Та резиденција, подигнута последњих година XIX века, омогућила је будимском архијереју достојно присуство у престоничком простору и непосредну близину државних и културних установа Будимпеште. Лукијан је био први будимски епископ који је нову палату користио током дуже архијерејске управе.

Истовремено је Сентандреја остала старо катедрално и административно средиште Епархије. У време Лукијанове управе довршена је 1900. године и нова зграда сентандрејског Владичанског двора. У њу су пренети вредни предмети старе резиденције, галерија портрета будимских архијереја и велика библиотека епископа Арсенија Стојковића. Тако је на самом почетку XX века Будимска епархија располагала двема значајним архијерејским резиденцијама које су одражавале њену двоструку историјску оријентацију: Будим као град по којем је носила име и место непосредног додира са државним средиштем, и Сентандреју као старо духовно, катедрално и културно средиште.[8]

Та ситуација добро показује особеност Епархије. Број њених верника није био велики и постепено се смањивао, али је материјално и културно наслеђе које су створиле претходне генерације било изузетно. Лукијанова управа није могла да заустави дубоке демографске процесе, али је настојала да очува институције које су сведочиле о вишевековном присуству Срба у овим крајевима. Нови двор, обновљени храмови, школе и библиотеке зато нису били само материјална добра, него средства очувања историјског континуитета.

Текелијанум и српска омладина у Пешти

Српски просветни живот у Пешти био је непосредно повезан са Текелијанумом, задужбином Саве Текелије која је од XIX века омогућавала школовање бројних српских студената. Старо здање временом више није одговарало потребама Завода, па је почетком XX века донета одлука да се подигне нова репрезентативна палата. Темељ новог Текелијанума положен је и свечано освећен у новембру 1907. године, а освећење је обавио управо епископ будимски Лукијан Богдановић.[9]

За биографију будимског архијереја тај догађај има шире значење. Текелијанум је представљао једну од последњих великих српских просветних установа у самом средишту Будимпеште. Његови питомци били су будући лекари, правници, професори и јавни радници који су касније деловали широм српског културног простора. Лукијаново учешће у обнови те установе природно се надовезивало на његово старање о народним школама широм Епархије. На једној страни помагао је мале сеоске школе које су се бориле за опстанак, а на другој једну велику престоничку задужбину намењену високом образовању. Обе делатности произлазиле су из истог схватања да је образовање од прворазредног значаја за будућност народа.

Администратор Карловачке митрополије и избор за патријарха

После смрти патријарха Георгија Бранковића 1907. године отворено је питање његовог наследника. Лукијан Богдановић је априла 1908. постављен за администратора упражњене Карловачке митрополије, а том приликом додељено му је и достојанство правог царског тајног саветника. Такав избор био је велико признање архијереју који је на будимској катедри провео тек једну деценију и који је по годинама био млађи од више својих сабраће.

Избор новог патријарха био је сложен и одвијао се у више фаза. На првом гласању највише гласова добио је вршачки епископ Гаврило Змејановић, али владар није потврдио његов избор. Потом је за патријарха изабран бачки епископ Митрофан Шевић, који достојанство није прихватио. На новом гласању 9/22. септембра 1908. избор је коначно пао на Лукијана Богдановића. Добио је 39 гласова, док је пакрачки епископ Мирон Николић добио 25. Владар је овога пута потврдио саборску одлуку, а свечано увођење новог патријарха обављено је 25. септембра у Доњој цркви Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима.[10]

Тако је Лукијан постао још један архијереј који је непосредно са будимске катедре прешао на чело Карловачке митрополије. Пре њега такав пут прошли су Стефан Стратимировић и Стефан Станковић. У том смислу његов избор има посебан значај за историју Будимске епархије: показује да будимска катедра, иако је по броју верника припадала мањим епархијама, ни почетком XX века није била споредно место у структури Карловачке митрополије. Управо је у Будиму и Сентандреји Лукијан стекао искуство у односима са угарским властима, школској политици, управљању фондовима и заштити црквено-народних права које ће му бити потребно на патријарашком трону.

Веза са Будимском епархијом после 1908. године

Избором за патријарха формално је окончано Лукијаново редовно епископовање у Будимској епархији, али његова непосредна управа није одмах престала. Будимска катедра остала је упражњена, па је нови патријарх наставио да је администрира до избора и хиротоније Георгија Зубковића. Зубковић је изабран крајем 1911, хиротонисан крајем 1912. и свечано уведен у будимски и сентандрејски трон почетком 1913. године. Чак је и приликом доласка новог епископа остало забележено да Лукијан још није био потпуно испразнио просторије које је користио у Епархији, што је савремена традиција тумачила као знак његове велике привржености Будиму и Сентандреји.

Та веза је разумљива. Будимска епархија била је место његове прве самосталне архијерејске управе и најстабилнија деценија зрелог живота. Као патријарх ушао је у много тежи период сталних сукоба око српске црквено-школске аутономије, док је у Будиму могао непосредно да види резултате свог рада у обновљеним храмовима, школама и епархијским установама. Зато се ни његова каснија патријарашка биографија не може сасвим одвојити од искуства стеченог у Будимској епархији.

Патријарашка служба и трагичан крај

На челу Карловачке митрополије Лукијан Богдановић остао је од 1908. до 1913. године. То раздобље било је обележено све тежим односима између српске јерархије, народних политичких странака и угарске државе. Настојао је да уреди рад Светог архијерејског синода, црквене фондове и положај свештенства, а наставио је и са значајним прилозима за просветне потребе. Истовремено су се сукоби око црквено-народне аутономије заоштравали, све док угарска влада 1912. године није суспендовала значајан део њених установа и прописа.

Лукијан се тада нашао у изузетно тешком положају. Један део српске јавности сматрао је да је према влади сувише попустљив, док су мађарски политички кругови истовремено били незадовољни његовим поступцима у црквеним и кадровским питањима. Последња година његовог живота прошла је у атмосфери снажног политичког притиска. Током лечења у Бад Гаштајну 1. септембра 1913. године нестао је под околностима које никада нису до краја разјашњене. Његови посмртни остаци пронађени су касније у реци Ахе. Још су савременици износили различите претпоставке о несрећном случају, самоубиству или убиству, али ниједна од њих није доказана тако да би се могла прихватити као несумњива историјска чињеница.[11]

Посмртни остаци пренети су у Сремске Карловце и сахрањени 20. октобра/2. новембра 1913. године у крипти Горње цркве, поред патријарха Георгија Бранковића. Његовом смрћу окончано је и постојање Карловачке патријаршије у облику у којем је деловала током XIX и почетком XX века. Лукијан Богдановић остао је њен последњи патријарх пре црквеног уједињења српских православних области после Првог светског рата.

Историјско место епископа Лукијана Богдановића

Лукијан Богдановић у историји Будимске епархије заузима место архијереја који је у последњим годинама Аустроугарске настојао да очува институционалну снагу Епархије упркос постепеном слабљењу бројних старих српских средина. Његов рад није био везан само за један велики подухват. Напротив, управо спој школства, храмова, парохијских домова, епархијске управе и јавног заступања права Срба представља главно обележје његовог десетогодишњег архијерејства.

На првом месту налази се школство. Улагање око 100.000 круна у вероисповедне школе, лични прилог од 10.000 круна, набављање учила и тражење способних учитеља показују да Лукијан није школу посматрао само као један од епархијских административних ресора. Добро је разумео да у многим местима управо од постојања школе зависи и будућност парохије. Његов говор против Апоњијевог закона 1907. представљао је зато логичан завршетак вишегодишњег рада: оно што је у Епархији бранио новцем, организацијом и личним ауторитетом, у Угарском сабору бранио је правним и политичким аргументима.

Други важан стуб његове управе било је очување материјалног и историјског наслеђа Епархије. У његово време обновљени су храмови и парохијски домови, Чобаначка црква добила је темељну обнову о његовом трошку, а нови сентандрејски Владичански двор постао је место у којем су сачувани библиотека Арсенија Стојковића, портрети будимских архијереја и други драгоцени предмети. Истовремено је нова резиденција у Будиму сведочила о настојању да Епархија задржи видљиво присуство у самом средишту Угарске. Тако су Будим и Сентандреја у његово време поново деловали као два комплементарна средишта једне исте црквене области.

Трећи значајан аспект његове службе представља непосредна повезаност са српским просветним животом у Пешти. Освећење темеља новог Текелијанума 1907. године симболично је повезало будимског епископа са установом која је већ генерацијама школовала српску интелигенцију. Од малих сеоских школа до Текелијанума, Лукијанов рад показује исто уверење: српска заједница у Угарској могла је опстати само ако поред храмова очува и сопствене просветне установе.

Најзад, његов избор за карловачког митрополита и патријарха 1908. године представља највише признање које је добио после десет година будимске службе. Са будимске катедре понео је искуство живота у самом политичком средишту Угарске, познавање државне управе и школског законодавства, али и свест о томе колико су мале српске заједнице изложене асимилационим притисцима. Зато Будимска епархија у његовој биографији није била само једна степеница на путу ка патријарашком трону. У њој се уобличио тип архијерејске службе који ће покушати да примени и на целу Карловачку митрополију.

По томе Лукијан Богдановић припада значајнијим будимским архијерејима новијег доба. Није имао четири деценије које су биле дате Арсенију Стојковићу, али је за десет година успео да остави препознатљив траг у школству, црквеној имовини и јавном животу. Његова будимска управа представља последње велико раздобље Будимске епархије пре слома Аустроугарске монархије и пре политичких промена које ће после Првог светског рата из темеља изменити положај њених верника и границе њеног деловања.

Напомене

Извори и литература

Васин, Горан; Нинковић, Ненад, Историја Будимске епархије, Сремска Митровица 2018.

Гавриловић, Никола, Карловачка богословија (1794–1920), Сремски Карловци 1984.

Давидов, Динко, Споменици Будимске епархије, Београд 1990.

Ерцеган, Срђан, Лукијан — православни архиепископ карловачки, митрополит и патријарх српски 1908–1913, Сремски Карловци 2013.

Петковић, Гордана, Лукијан Богдановић — последњи карловачки патријарх (1908–1913), каталог изложбе, Сремски Карловци 2013.

Петровић, Душан Н., Патријарх Лукијан Богдановић, Сремски Карловци 2013.

Српски Сион, Сремски Карловци 1898.

Сава, епископ шумадијски [Вуковић], Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд–Подгорица–Крагујевац 1996.

У историјском смислу Георгије Зубковић може се с пуним разлогом назвати последњим великим архијерејем Карловачке митрополије. Не зато што је био последњи живи епископ који је у њој служио, него зато што је у старом карловачком поретку био образован, изабран и хиротонисан, што је његову правну, духовну и културну традицију понео кроз читаву прву половину XX века и што је као ретко ко од њених архијереја лично спојио две епохе српске црквене историје. Хиротонисао га је последњи карловачки патријарх Лукијан Богдановић; у новом јединству Српске православне цркве постао је један од њених најугледнијих архијереја; два пута, 1938. и 1950. године, уврштен је међу тројицу кандидата за патријарашки трон. Посебно је упечатљиво да стицајем околности није лично присуствовао ни једном од та два избора. Године 1938, иако одсутан, добио је 27 гласова и ушао у најужи избор за српског патријарха. Дванаест година касније, већ изолован у послератној Мађарској и у условима тешко прекинутих веза са Београдом, поново је био један од тројице кандидата. Та два избора представљају најјаснији показатељ положаја који је будимски владика уживао у целој Српској цркви.

Порекло и будимске године

Георгије, у свету Ђурађ Зубковић, рођен је 23. априла 1878. године у Будиму, који је већ пет година раније са Пештом и Старим Будимом био уједињен у Будимпешту. Потекао је из угледне српске грађанске породице. Отац Арсен Зубковић био је судија, касније високи чиновник управног судства, док се мајка звала Милева. Породица је припадала оном образованом српском грађанском слоју који је крајем XIX века био потпуно укључен у институционални живот Угарске, али је истовремено остао везан за православну црквену општину и српско наслеђе престонице. Такво порекло било је од пресудне важности за Георгијево касније деловање. Мало који будимски епископ је толико добро познавао изнутра и српску црквену средину и мађарски државни и културни свет у којем је Епархија морала да опстане.[1]

Основну школу и гимназију завршио је у Будимпешти. Његово гимназијско образовање припадало је класичном средњоевропском типу, са снажним нагласком на језицима и хуманистичким наукама. Та школа, породична култура и живот у многојезичкој престоници створили су основу за његову каснију способност да се креће између српског, мађарског и немачког културног простора. За разлику од већине ранијих будимских архијереја, који су богословље стицали у Карловачкој богословији или приватним школским круговима, Ђурађ Зубковић је високо образовање наставио на једном од најзначајнијих православних академских средишта Аустроугарске — Православном богословском факултету Универзитета у Черновицама.

Черновице и доктор теологије

Черновице су крајем XIX и почетком XX века представљале необично средиште православне учености. Богословски факултет тамошњег Универзитета био је у Аустроугарској јединствена високошколска православна установа универзитетског ранга. На њему су студирали и предавали богослови различитих православних народа Монархије, а наставни систем је спајао православну традицију са методама савремене немачке универзитетске науке. За младог Србина из Будимпеште боравак у таквој средини значио је много више од стицања формалне дипломе. Ту је упознао академски начин богословског рада, историјску и филолошку критику, широко коришћење европске литературе и православни свет који није био ограничен на једну националну Цркву.

Студије је завршио са највишим академским степеном и 1903. године промовисан је за доктора теологије. Докторска титула уз његово име није зато била пуки почасни додатак, него сведочанство систематског универзитетског образовања које ће га издвајати у српском епископату. Његова каснија библиотека показује да интересовање за науку није престало са завршетком студија. Напротив, током читавог живота набављао је богословска, философска, историјска, књижевна и лексикографска дела на више европских језика. Тај широки духовни хоризонт био је једна од основа његове способности да православно питање у Мађарској не посматра само национално него и канонски и међуправославно.[2]

Бездин и Темишварска епархија

После завршених студија определио се за монашку и црквену службу. Замонашен је у манастиру Бездину, старом српском духовном средишту Темишварске епархије. Бездин је имао посебно место у црквеном животу Срба у Банату и био је школа многих будућих јерараха. У његовој манастирској средини високо академско образовање младог доктора богословља добило је непосредан литургијски и монашки оквир.

У чин ђакона рукоположен је 19. децембра 1901. године, а у презвитерски чин 1905. рукоположио га је темишварски епископ Георгије Летић. Управо ће Летић, један од најобразованијих и најискуснијих архијереја позне Карловачке митрополије, имати велики утицај на његово практично црквено формирање. Зубковић је радио у епархијској администрацији у Темишвару, најпре на нижим чиновничким пословима, а затим као секретар и конзисторијални бележник. До избора за будимског епископа већ је носио архимандритско достојанство и припадао кругу најобразованијих млађих клирика Митрополије.[3]

Темишварска служба је за њега била изузетно важна. Епархија је била национално мешовита и у њој су се непосредно преплитали српски, румунски и мађарски интереси, црквено право и државна политика. Ту је Зубковић стекао прва озбиљна искуства у питањима која ће га пратити читавог живота: како очувати канонски поредак у средини у којој се националне и државне границе не поклапају са старим црквеним границама и како сарађивати са државом не допуштајући да она одређује унутрашње устројство Православне цркве.

Избор за будимског епископа

После избора Лукијана Богдановића за карловачког патријарха 1908. године Будимска епархија остала је под његовом администрацијом све док није изабран нови дијецезан. Свети архијерејски синод Карловачке митрополије изабрао је 10. децембра 1911. године архимандрита др Георгија Зубковића за епископа будимског. Његов избор није био без политичке позадине. Положај српске јерархије према угарској влади у том тренутку био је веома тежак, а питање личности новог будимског епископа имало је посебан значај због непосредне близине престонице. Зубковић није био човек којег је влада могла једноставно сматрати својим кандидатом, иако је добро познавао мађарски језик, институције и друштво.

Између синодског избора и хиротоније протекло је више од годину дана, током којих је било потребно окончати сложени поступак државне потврде. Архијерејска хиротонија обављена је 29. децембра 1912. године у Сремским Карловцима. Посветио га је патријарх Лукијан Богдановић уз саслужење епископа вршачког Гаврила Змејановића и темишварског Георгија Летића. У том чину сусрела су се два важна круга Зубковићевог живота: Карловачка митрополија у којој је стицао архијерејско достојанство и Темишварска епархија у којој се као монах и црквени чиновник формирао.[4]

Свечано увођење у епархијску управу уследило је фебруара 1913. године. На будимски трон уведен је 18. фебруара, а наредног дана и у Сентандреји. Дочек у Сентандреји био је свечан: на железничкој станици сачекали су га представници црквене општине и народа, а до архијерејског двора превезен је свечаним колима. После молитвеног дочека у Благовештенској цркви уследила је литија ка Саборној цркви и двору. Уз новог владику налазио се и тадашњи архиђакон Иринеј Ћирић, са којим ће га током наредних деценија повезивати блиско пријатељство и, нарочито за време Другог светског рата, важна сарадња.

На крају Карловачке митрополије

Георгије је епископску службу започео у тренутку дубоке кризе старог карловачког црквено-народног система. Угарска власт је 1912. године суспендовала значајан део српске црквено-школске аутономије, а односи патријарха Лукијана Богдановића и владе били су изузетно напети. Само неколико месеци после Георгијевог устоличења, септембра 1913, патријарх Лукијан трагично је страдао у Бад Гаштајну под околностима које никада нису до краја расветљене. Карловачки патријарашки трон остао је упражњен и више није био попуњен до пропасти Аустроугарске монархије.

Тако је Зубковић готово на самом почетку архијерејске службе постао сведок нестанка поретка у којем је изабран. Није стигао да проведе ни две године на катедри у мирнодопским условима када је 1914. избио Први светски рат. Срби у Угарској нашли су се у посебно осетљивом положају: Монархија је ратовала против Краљевине Србије, док су њени сопствени српски поданици били изложени подозрењу, политичком надзору и различитим видовима репресије. Будимски епископ при том није био само црквени човек него и један од уставних великодостојника угарске државе. Управо ће та двострука позиција — српски православни архијереј и члан највиших институција Краљевине Угарске — обележити његову службу током рата.

Дом великаша и јавни положај у Угарској

Као будимски епископ Георгије је од 1913. године по свом црквеном положају био члан угарског Дома великаша. Та чињеница захтева прецизно разумевање. Он није био посланик изабран у некој изборној јединици нити страначки политичар. Стари угарски парламентарни систем предвиђао је да највиши достојанственици признатих цркава по функцији учествују у раду горњег дома. Тако је будимски епископ као представник Српске православне цркве имао место међу римокатоличким, гркокатоличким, протестантским и другим црквеним великодостојницима.

Тај положај давао му је приступ самом врху угарског политичког живота. За српску заједницу то није било без значаја: њен архијереј могао је непосредно да разговара са министрима, државним секретарима и највишим представницима политичке елите. Георгије ће током целог живота ту врсту институционалног приступа користити као једно од главних средстава своје црквене политике. Није био човек јавних националистичких демонстрација, али је умео да разговара са влашћу њеним језиком, позивајући се на закон, историјска права и статус Цркве. Управо ће се та способност показати драгоценом када Будимска епархија после 1918. остане изван граница државе у чијем ће се средишту налазити Српска патријаршија.[5]

Први светски рат и заштита пастве

Георгије је читав Први светски рат провео са својом паством у Угарској. Његов задатак био је изузетно тежак. Са једне стране морао је, као законити архијереј и државни поданик, да делује у оквирима угарског поретка; са друге, морао је да штити свештенство и вернике од последица ратне сумњичавости према Србима. Његове ратне посланице показују настојање да народ остане прибран, да се црквени живот очува и да се избегну поступци који би властима дали повод за још оштрију репресију. Такав говор не треба накнадно мерити критеријумима националне политике настале после 1918. године. За епископа чији је народ живео у држави која је била у рату са Србијом, главни непосредни задатак био је да сачува људе, црквене општине и институције.

Управо у тим годинама испољила се особина која ће обележити читав његов живот: умео је да остане канонски и национално везан за своју Цркву, а истовремено да пред мађарским властима наступа као човек чија лојалност законском поретку није могла лако бити доведена у питање. То је често био једини простор у којем је могао да делује у корист својих верника. Не треба зато његов ратни положај посматрати само кроз формалне јавне изјаве, него кроз основни резултат: Будимска епархија је кроз рат прошла без губитка сопственог канонског и институционалног идентитета.

Крунисање Карла IV 1916. године

Најупечатљивији доказ Георгијевог јавног положаја у старој Угарској представља његово учешће у припреми крунисања последњег угарског краља Карла IV. После смрти Франца Јозефа новембра 1916. требало је у условима светског рата обавити традиционални угарски крунидбени чин. Крунисање није било само дворска свечаност. Угарски уставни поредак захтевао је припрему посебне крунидбене повеље и владарске заклетве којом се нови краљ обавезивао на поштовање закона и уставног поретка земље.

Дом великаша је 6. децембра 1916. године изабрао дванаест својих представника у заједничку парламентарну комисију за припрему крунидбене повеље и заклетве. Међу њима је био и др Георгије Зубковић, епископ будимски. У истој комисији седели су кардинал и угарски примас Јанош Чернох, гркокатолички и протестантски великодостојници и најистакнутији представници аристократије и државних институција. Зубковићево присуство у тако уском телу било је признање не само његовом личном статусу него и историјском положају Српске православне цркве у Угарској. Крунисање Карла IV обављено је 30. децембра 1916. године и било је последње угарско краљевско крунисање. Две године касније држава чији је Георгије био црквени и парламентарни великодостојник престала је да постоји.[6]

У историјској перспективи та епизода има готово симболичан карактер. Српски православни епископ који је учествовао у припреми последњег крунисања угарског краља само неколико година касније постаће архијереј Српске патријаршије у независној Мађарској. Георгијев живот тако непосредно повезује државно-правни свет Свете круне Светог Стефана са потпуно другачијим поретком насталим после Првог светског рата.

Слом Монархије и уједињење Српске цркве

Година 1918. изменила је готово све спољашње оквире Георгијеве службе. Аустроугарска монархија се распала, престао је да постоји стари Дом великаша, а Карловачка митрополија нашла се пред питањем сопствене будућности. Већина њених епархија ушла је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, док су Будимска епархија и делови других старих епархија остали изван граница нове јужнословенске државе.

Георгије је учествовао у процесу црквеног уједињења којим су Карловачка митрополија, Београдска митрополија, црквене области у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Далмацији и другим крајевима ушле у јединствену Српску православну цркву. Обновљена Српска патријаршија свечано је проглашена 1920. године, а канонско уједињење признала је и Васељенска патријаршија. За већину српских епархија ново црквено јединство подударало се са новим државним границама. За Будимску епархију није. Она је остала у Мађарској, док јој се врховна црквена управа сада налазила у Београду. Управо ће та чињеница постати једно од основних питања читаве Георгијеве међуратне и послератне службе.

Тријанон и стварање нове Будимске епархије

Тријанонски мировни уговор из 1920. године није само променио државне границе него је из темеља изменио и географију Будимске епархије. Њен стари јужни део у Барањи нашао се изван Мађарске, док су јој, ради прилагођавања црквених граница новом државном оквиру, прикључене парохије старих Бачке и Темишварске епархије које су остале на мађарској територији. Из Бачке су међу њима били Сегедин, Баја, Сантово и Јегра, а из Темишварске Деска, Нови Сентиван, Батања, Мађарчанад, Сириг и друга места. На тај начин је под Георгијевом управом настала територијално преобликована Будимска епархија, која је практично обухватала највећи део српских православних парохија у новој Мађарској.[7]

За владику је то значило да више не управља само старом дијецезом Карловачке митрополије него постаје главни црквени поглавар српске православне мањине у Мађарској. Парохије које су му сада поверене имале су различиту историју, различите административне традиције и различите везе са својим старим епархијама. Требало их је повезати у јединствену целину, сачувати њихову имовину, уредити положај свештеника и истовремено пред мађарском државом одбранити чињеницу да њихова канонска врховна власт више није унутар Мађарске него у Београду.

Један међуратни извештај показује размере тог задатка. Српска православна црквена организација у Мађарској располагала је десетинама парохија, са више од шездесет храмова и капела, манастиром Грабовцем, парохијским домовима и свештенством које је служило географски веома удаљеним и често малобројним заједницама. Демографско слабљење било је већ видљиво и поједине парохије морале су се спајати. Георгије је зато између два светска рата управљао једном од најпространијих, али по броју верника све осетљивијих епархија Српске цркве.[8]

Будимски епископ као представник српске мањине

Променом државног поретка није нестала и Георгијева јавна улога у Мађарској. Када је 1926. године обновљен дводомни парламентарни систем, закон је поново предвидео присуство највиших црквених великодостојника у Горњем дому. Од 1927. године др Георгије Зубковић се у званичним парламентарним списковима поново јавља као члан Горњег дома у својству „будимског грчкоисточног српског епископа“. На том положају остао је и током тридесетих година, све до слома старог мађарског парламентарног поретка у Другом светском рату.[9]

Значење његовог парламентарног положаја сада је било другачије него пре 1918. године. У старој Угарској био је један од архијереја велике Карловачке митрополије; у међуратној Мађарској био је представник малобројне националне и верске мањине чије се црквено средиште налазило у другој држави. Његов приступ остао је ипак исти: настојао је да користи постојећи правни поредак, непосредне контакте са министрима и свој јавни углед како би заштитио Епархију. Та способност комуникације са највишим мађарским круговима понекад је са стране могла изгледати као претерана блискост са властима. Међутим, каснији сукоби око јурисдикције показали су да Георгије ту блискост никада није прихватио као цену за одвајање од Српске цркве.

Текелијанум и српски живот у Будимпешти

Још у првим годинама архијерејства Георгије је био непосредно укључен у рад Текелијанума, једне од најзначајнијих српских просветних установа у Будимпешти. Као будимски епископ налазио се на челу његовог патроната и учествовао у решавању финансијских и управних питања Завода. Из 1914. године сачувана је његова представка угарском председнику владе у вези са додатним кредитом од 100.000 круна за трошкове новог здања Текелијанума. Тај документ показује колико су црквена и просветна служба будимског епископа биле непосредно повезане.

После Тријанона значај Текелијанума постао је још већи. Срби у Будимпешти више нису припадали великом црквено-народном систему унутар Угарске него малобројној мањини. Задужбине, храмови, библиотеке и школске установе сада су постале готово материјални носиоци историјског права на присуство у престоници. Георгије је то добро разумео. Зато је његово архијерејство обележено не само одбраном црквених граница него и бригом о наслеђу које је сведочило о вековном животу Срба у Угарској.[10]

Чување културног наслеђа

У Георгијево време јавила се и идеја да се највреднија црквено-уметничка баштина Будимске епархије систематски сабира, пописује и чува. Током треће деценије XX века започето је прикупљање покретних црквених предмета веће уметничке и историјске вредности, чиме су постављени темељи каснијег Српског црквеног музеја у Сентандреји. Сам музеј ће бити институционално основан тек много касније, али почетак свести да се предмети из све малобројнијих и угроженијих парохија морају сачувати као заједничко епархијско наслеђе припада управо Зубковићевом времену.

Он се старао и о документацији старих архијерејских портрета и других предмета из двора. Када су српске научне установе тридесетих година показале интересовање за систематско фотографисање и објављивање ликова старих јерараха, Георгије је стављао на располагање сентандрејску збирку. У таквом односу према наслеђу види се човек школован као историчар и богослов, свестан да материјални остаци старог српског света у Угарској могу нестати много брже од писаног сећања на њих.

Библиотека Георгија Зубковића

Посебно поглавље у његовој биографији припада књизи. Као и Арсеније Стојковић пре њега, Георгије је током дугих година архијерејске службе створио велику личну библиотеку. Она није настала као репрезентативна збирка намењена украшавању владичанског кабинета. Била је библиотека универзитетски образованог богослова који је наставио да прати европску научну, богословску и књижевну продукцију и после напуштања академске средине.

Старији библиотечки извештаји процењивали су његову заоставштину на око шест хиљада свезака. Тај број треба разумети као процену физичког фонда, а не као број библиографских наслова. Оно што је много важније од саме цифре јесте садржај збирке. Обухватала је савремену богословску литературу, философију, историју, књижевност, лексикографију и друге области, на српском, мађарском, немачком и другим језицима. Управо та вишејезичност представља највернији интелектуални портрет њеног власника. Георгије је припадао истовремено српској православној култури и ширем средњоевропском ученом простору и није осећао потребу да један од та два света искључи.[11]

Значај библиотеке види се и по начину на који је касније обрађена. Народна библиотека Србије и Библиотека Матице српске објавиле су 1994. године посебан Каталог књига личне библиотеке Георгија Зубковића на чак 735 страна. Збирка је данас сачувана у Сентандреји као посебан затворени фонд Библиотеке Будимске епархије, уз библиотеке Арсенија Стојковића и Данила Крстића. Тако се Георгијев интелектуални свет може реконструисати не само из његових службених писама и посланица него и из књига којима се током живота окруживао.

Ова страна његове личности нарочито је значајна зато што коригује слику која би се могла створити ако би се посматрао само као политички и црквени преговарач. Испод архијерејског достојанства, парламентарне функције и непрестаних канонских спорова налазио се човек књиге, формиран на универзитету и трајно везан за ученост. По томе је Георгије непосредни наследник најбоље традиције образованих архијереја Карловачке митрополије.

Православље у вишенационалној Мађарској

После Тријанона питање православља у Мађарској није било искључиво српско. У земљи су остале румунске, грчке, мађарске и друге православне заједнице, чије су старе црквене везе пресечене новим државним границама. Нарочито је тежак био положај седамнаест румунских православних парохија у источним деловима Мађарске, које су до 1920. припадале епархијама чија су седишта остала у Румунији. Многи свештеници су се иселили, а држава је настојала да питање њихове црквене управе реши у складу са сопственим политичким интересима.

У таквим приликама Георгије није покушао да искористи положај румунских парохија како би их једноставно присајединио својој Епархији. Румунски извори, напротив, показују да је међу њиховим свештенством и верницима уживао значајно поверење као архијереј који је био спреман да штити канонски поредак и да посредује пред мађарским властима. Чак су и у румунским црквеним круговима разматране могућности привременог ослањања тих парохија на будимског владику док се њихов коначни положај не уреди. Тај пример показује да Георгијево разумевање архијерејске власти није било искључиво етничко. Српски карактер Будимске епархије за њега није био споран, али је православни канонски поредак сматрао ширим од националне политике.[12]

Почеци пројекта Мађарске православне цркве

Управо је питање не-српских православних заједница постало полазиште једне од најдужих борби Георгијевог живота — покушаја различитих мађарских политичких и црквених кругова да створе посебну Мађарску православну цркву. Та идеја није имала један исти облик током читавог међуратног периода. Понекад се јављала као покушај ширења уније, понекад као настојање да се православне заједнице мађарског језика организују независно од српских и румунских епископа, а понекад као непосредан државни пројекат стварања нове православне јерархије унутар граница Мађарске.

Већ 1926. године појавили су се позиви православном свештенству и верницима да прихвате нова црквена решења. Посебно се истакао Стефан Немет, некадашњи римокатолички свештеник који је прешао у православље и потом тврдио да има подршку за стварање самосталне мађарске црквене организације. Георгије га никада није поставио на парохију коју је самостално преузео и забранио му је свештенослужење у Будимској епархији. То је био први јасни знак да владика питање неће посматрати као обичан национални спор, него као питање канонске власти: свештеник није могао сам себе поставити на парохију, нити је државна или политичка подршка могла заменити закониту архијерејску јурисдикцију.[13]

Акција је током наредних година добијала све озбиљнији карактер. У политичким круговима разматрана је чак могућност да нова „мађарска православна“ епархија добије законом признатог епископа и место у Горњем дому. То показује да се није радило само о групи верника која је желела богослужење на мађарском језику, него о пројекту који је могао суштински изменити црквену карту земље и довести у питање имовину и јурисдикцију Српске православне цркве.

Понуда да постане поглавар Мађарске православне цркве

Најупечатљивији тренутак те борбе била је понуда самом Георгију да стане на чело нове црквене организације. Мађарски министар просвете и вера Балинт Хоман изложио му је замисао по којој би Српска и Румунска православна црква пристале да се православље у Мађарској организује као аутономна митрополија, уз учешће Васељенске патријаршије. У таквом систему постојала би два епископа, а Георгије би као најистакнутији православни архијереј у земљи постао митрополит.

За човека мање чврстог канонског и националног опредељења понуда је могла бити примамљива. Она би Георгију донела виши црквени чин, ширу власт и државну подршку. Он ју је, међутим, одбио. Образложење је било суштинско: такво решење нису могле прихватити ни Српска ни Румунска православна црква, нити је он лично могао пристати на њега. Свети архијерејски синод Српске цркве подржао је његов став и позивао га да на њему истраје.

Ту се можда најјасније види карактер Георгија Зубковића. Човек који је био члан мађарског парламента, који се кретао међу министрима и говорио њиховим језиком и који је умео да сарађује са државом тамо где је то било могуће, одбио је државни пројекат онда када је захтевао промену канонске припадности његове Епархије. Управо зато његову политику није могуће описати као мађарофилску или конфронтациону. Њен основни принцип био је очување законите црквене припадности и институционалног континуитета Будимске епархије.

Први избор за патријарха 1938. године

Смрт патријарха Варнаве 1937. године отворила је питање новог поглавара Српске православне цркве у једном од политички најосетљивијих тренутака Краљевине Југославије. Конкордатска криза додатно је заоштрила односе Цркве и државе, па је избор новог патријарха имао и велики јавни значај.

Изборни сабор састао се 21. фебруара 1938. године. Стицајем околности епископ Георгије није присуствовао Сабору. Управо зато његов резултат има још већу тежину. Без личног присуства на избору добио је 27 гласова, што га је сврстало у сам врх архијерејских кандидата. Заједно са митрополитом црногорско-приморским Гаврилом Дожићем и митрополитом дабробосанским Петром Зимоњићем ушао је међу тројицу кандидата између којих је требало одредити новог српског патријарха.[14]

На крају је патријарх постао Гаврило Дожић, али Георгијевих 27 гласова представљају изузетно важно сведочанство његовог угледа. Будимска епархија била је једна од најмањих у Српској цркви и налазила се изван Југославије. Њен архијереј није располагао великим бројем свештеника, манастира и институција који би му давали природно упориште у унутрашњој црквеној политици. Упркос томе, архијереји и чланови Изборног сабора видели су у њему човека достојног највише црквене службе. Тај углед био је резултат неколико деценија мирне и доследне архијерејске службе, учености и чињенице да се у сложеним односима са мађарском државом показао способним да чува Цркву без великих политичких гестова.

Други светски рат

Други светски рат донео је Георгију много тежа искушења него први. Мађарска је 1941. године учествовала у нападу на Краљевину Југославију и заузела Бачку и друге територије. Српска православна црква нашла се под непосредним притиском. Свештеници су хапшени и интернирани, поједини су убијани, а они који нису испуњавали критеријуме које су власти постављале били су протеривани. У Будимској епархији убијен је свештеник Милош Апић, а хапшења и интернације захватили су и друге клирике и вернике.

Георгије није остао нем. Обраћао се мађарским државним органима, протестовао због хапшења и интернирања и користио преостале везе са државном администрацијом како би помогао свештеницима и народу. Када је сазнао за тешко стање српских интернираца у логору Шарвару, одмах је од власти затражио да се православном свештенику допусти приступ логорашима. Његова молба није одмах прихваћена, али сам поступак показује да је, упркос старости и све тежим политичким околностима, покушавао да користи сва расположива законска средства за помоћ затворенима.[15]

Посебно важна била је његова сарадња са бачким епископом Иринејем Ћирићем, старим пријатељем још из времена Георгијевог устоличења. Иринеј је током рата развио велику акцију помоћи интернирцима и спасавања деце из Шарвара, док је Георгије из Будимпеште могао да посредује пред централним мађарским властима. Њихово међусобно поверење било је толико да су у условима притиска и могућности да неко од њих буде онемогућен у вршењу службе један другом давали овлашћења да у крајњој нужди преузму неопходне послове суседне епархије. Та сарадња представља један од најзначајнијих примера архијерејске солидарности Српске цркве током окупације.

Нови покушај стварања Мађарске православне цркве у рату

Рат је истовремено поново оживео пројекат посебне мађарске православне јерархије. Мађарска влада је априла 1941. обавестила Георгија да намерава да Михаила Попова постави за администратора одређених православних заједница и новоорганизованог црквеног подручја. Државна одлука је формално наглашавала да се не дира његова јурисдикција над „Српском Будимском епархијом“, али је истовремено покушавала да од ње издвоји мађарске, грчке и друге православне општине и тиме православни црквени поредак подели према националним и политичким критеријумима.

Георгије се томе супротставио, упозоравајући Свети архијерејски синод да питање није само духовно него и имовинско. Стварање нове црквене организације могло је послужити као основ да се Српској православној цркви одузму храмови, задужбине и друга имовина у Мађарској. Његова борба зато није била усмерена против мађарског језика у православном богослужењу нити против православних Мађара као таквих, него против државног прекрајања канонске јурисдикције и против стварања црквене структуре без сагласности признатих православних Цркава.

До краја рата пројекат није успео да добије пуно канонско признање. У томе су важну улогу имали Георгије и Иринеј Ћирић, који су истрајно бранили надлежност Српске православне цркве. Али победа 1945. није значила да ће питање тиме нестати. Оно ће се у новим политичким околностима појавити у другачијем облику.

Разарање Будима и крај српског Табана

Последње године рата донеле су физичко разарање самог средишта Георгијеве епископске службе. Током борби за Будимпешту тешко су оштећени Саборни храм Светог великомученика Димитрија у Табану и оближњи епископски двор. Храм је припадао најзначајнијим споменицима српског барока у Угарској и више од два века представљао главно обележје старе Српске вароши под Будимским градом. Са њим су биле повезане генерације будимских архијереја, од Дионисија Поповића до Лукијана Богдановића и самог Георгија.

Ратна штета сама по себи није била крај те историје. Послератне мађарске власти донеле су одлуку да се храм не обнови него сруши. Године 1949. Саборна црква Светог Димитрија коначно је уклоњена, а са њом је нестао и стари епископски двор. Георгије је тако пред крај живота остао без будимске катедрале и резиденције у граду чије је име носила његова Епархија и у којем је сам био рођен.

У тим драматичним околностима настојао је да спасе оно што се још могло сачувати. Приликом рушења Саборне цркве постарао се, између осталог, да посмртни остаци епископа Јустина Јовановића и његова оригинална надгробна плоча буду пренети у Сентандреју и смештени у Пожаревачку цркву. Тај поступак има дубоку симболику. Последњи будимски владика старог Табана преносио је у Сентандреју остатке једног свог претходника, као да се са рушевина некадашњег српског Будима спасавало оно што се још могло предати будућности.

Од тог времена Сентандреја је постала његово стварно и једино епархијско седиште. Оно што је током претходних векова било двојство Будима и Сентандреје коначно је разрешено не црквеном одлуком него физичким нестанком будимског средишта.

Комунистички период

Долазак комунистичког режима у Мађарској отворио је најтежу последњу фазу Георгијеве службе. Црквена имовина је национализована, верске установе стављене су под снажан државни надзор, а свештенство је било изложено притиску и политичкој сумњи. Један од свештеника Будимске епархије, прота Љубинко Галић из Сантова, ухапшен је 1949. године под оптужбом да делује као агент југословенске обавештајне службе и осуђен на тешку затворску казну. Тај случај није био изоловани инцидент, него део атмосфере која је настала после наглог погоршања односа Југославије и земаља совјетског блока.

После сукоба Тита и Стаљина 1948. године положај Будимске епархије постао је нарочито тежак. Њен канонски центар налазио се у Београду, који је за мађарске власти сада био престоница политички непријатељске државе. Георгију су путовања у Југославију онемогућавана или строго ограничавана. Последњи пут је у Београду виђен 1948. године на заседању Светог архијерејског сабора. После тога редовне личне везе са централном управом Српске православне цркве практично су прекинуте.[16]

За архијереја који је читав живот своју службу заснивао на канонском јединству то је било можда најтеже искушење. Током међуратног периода бранио је припадност Београду пред мађарским националним пројектима; сада је исту припадност морао да брани у комунистичком систему који је на црквене односе гледао и кроз призму међудржавног сукоба.

Московска патријаршија и нова јурисдикциона криза

Послератне прилике унеле су и нови елемент у старо питање православне јурисдикције у Мађарској. Део мађарских православних општина, које нису припадале српском или румунском националном црквеном кругу, постепено је тражио ново канонско решење. У процес се укључила Московска патријаршија, чији је међународни положај после Другог светског рата у земљама совјетског блока нагло ојачао.

Георгије је Свети архијерејски синод обавештавао да поједини руски и мађарски свештеници служе на територији његове Епархије без благослова надлежног архијереја и да се поново јавља идеја стварања посебне мађарске православне организације. Српска црква је протестовала против могућности да у Мађарској, поред канонског будимског епископа, буде постављен и други православни архијереј са преклапајућом надлежношћу. Московска патријаршија је 1949. године примила под своју јурисдикцију одређене мађарске православне општине, али српске парохије Будимске епархије остале су уз свога епископа и Српску патријаршију.

Георгије је и 1950. године упозоравао Београд да државна подршка појединим „мађарским православним“ свештеницима ствара неравноправан положај Српске цркве. У тој борби није више имао политичку снагу коју му је некада давало место у Горњем дому нити могућност непосредног приступа министрима као у Хортијевој Мађарској. Пред собом је имао партијску државу која је и сопствене традиционалне цркве стављала под строг надзор. Његово главно оружје сада су били канонско право, писана представка и ауторитет стечен током готово четири деценије архијерејства.

Други пут кандидат за српског патријарха — 1950.

Управо у том тренутку скоро потпуне изолације догодио се један од најупечатљивијих парадокса Георгијевог живота. После смрти патријарха Гаврила Дожића 1950. године покренут је избор новог поглавара Српске православне цркве. Георгије Зубковић је, као и 1938, поново уврштен међу тројицу кандидата за патријарха.

И овога пута стицајем околности није присуствовао избору. Дванаест година раније био је одсутан са Сабора на којем је добио 27 гласова; сада је био архијереј који је живео иза све затвореније мађарско-југословенске границе и коме су редовни контакти са Београдом били готово онемогућени. Ипак, његово име је поново стајало међу тројицом кандидата за највиши трон Српске цркве.[17]

Та чињеница можда говори више о његовом угледу него било која државна титула. Између два избора протекло је дванаест година у којима су се догодили светски рат, окупација, револуција и потпуна промена политичког система. Георгије је живео изван Југославије, далеко од свакодневног живота Патријаршије, и није могао редовно да учествује ни на седницама највиших црквених тела. Па ипак, када је требало навести тројицу архијереја достојних патријарашког трона, његово име се поново нашло међу њима. То је представљало признање не само његовој старости него целокупној служби.

Последње године

После 1950. године Георгијево здравље нагло је слабило. Имао је више од седамдесет година и иза себе живот обележен непрекидним институционалним и политичким потресима. Епархија којом је управљао више није личила на ону коју је преузео 1913. године. Нестао је Карловачки патријархат старог типа, нестало је Аустроугарске, нестало је угарског Дома великаша, промењене су епархијске границе, нестао је краљевски систем, а потом и сам стари српски Табан са Саборном црквом и епископским двором. Све што је још држало континуитет било је смештено у Сентандреји: Саборна црква, Владичански двор, библиотека, архив, манастир Грабовац и мрежа малих парохија расутих по Мађарској.

У таквим условима владика је последње месеце провео тешко болестан. Смештен је у једну државну болницу у Будимпешти, у собу са већим бројем тешких болесника. Епархијско свештенство га је посећивало колико је било могуће. Према сведочењу које је остало у епархијској традицији, приликом једне посете свештеник је затекао празан кревет и тек од других болесника сазнао да је владика умро претходног дана; болничка управа није благовремено обавестила Епархију.

Епископ Георгије Зубковић упокојио се 11. априла 1951. године у Будимпешти.

Погреб који је постао слика једног времена

И после смрти наставило се понижење Цркве којој је служио. У сентандрејској Саборној цркви било је припремљено место за његову сахрану, али грађанске власти нису дозволиле да тело буде пренето у Сентандреју. Није допуштено ни да опело буде служено у српском храму у Будимпешти. Одређено је да се погреб обави на јавном гробљу.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве намеравао је да на сахрану упути викарног епископа топличког Висариона, али му мађарске власти нису дозволиле улазак у земљу. Тако се догодило да човек који је два пута био кандидат за српског патријарха, некадашњи члан Дома великаша и Горњег дома, учесник припреме крунисања последњег угарског краља и четири деценије епископ једне од најстаријих српских епархија буде сахрањен без присуства иједног сабрата архијереја. Опело је служило свештенство Будимске епархије на челу са протом Василијем Хузвиком.[18]

Тек неколико месеци касније власти су допустиле, односно наложиле, да његови посмртни остаци буду пренети у Сентандреју. Тамо је коначно сахрањен у Саборној цркви Успења Пресвете Богородице, међу зидовима старог катедралног средишта Будимске епархије. Тако је његов земни пут завршен у граду који је пред крај живота постао последње уточиште институционалног наслеђа српског Будима.

Историјско место епископа Георгија Зубковића

Тешко је у једној формули сажети четири деценије Георгијеве архијерејске службе. Његов значај не лежи у једном великом градитељском подухвату, једној реформи или једном политичком догађају. Он лежи у континуитету. Георгије Зубковић био је човек који је Будимску епархију пренео кроз рушење готово свих спољашњих оквира у којима је до тада постојала.

Преузео ју је као епархију Карловачке митрополије у Аустроугарској монархији. Као њен архијереј био је члан угарског Дома великаша и 1916. учествовао у припреми крунидбе Карла IV. У само неколико година та држава и тај црквено-политички поредак нестали су. Георгије је затим прихватио уједињење са осталим српским црквеним областима и постао архијереј обновљене Српске патријаршије, али је његова Епархија остала у другој држави. После Тријанона морао је изнова да је територијално организује и одбрани право да, иако се налази у Мађарској, остане канонски део Српске православне цркве.

У међуратном периоду постао је један од најзначајнијих представника Срба у Мађарској. Поново је ушао у парламент преко Горњег дома, али јавни положај никада није претворио у средство личне политичке каријере. Његово место у државним установама служило је пре свега Цркви. Када му је понуђено да напусти српску канонску јурисдикцију и постане митрополит нове Мађарске православне цркве, одбио је положај који би лично за њега значио унапређење. Та одлука најјасније показује шта је сматрао границом могућег компромиса.

Истовремено није православље сводио само на српску националну припадност. Његов однос према румунским православним парохијама у Мађарској показује архијереја који је поштовао њихову црквену традицију и настојао да им помогне без насилног присвајања. Управо та способност да разликује национални интерес од канонског поретка представља једну од најзрелијих страна његове личности.

Његова два избора за патријаршијског кандидата представљају најбољу меру положаја који је имао у Српској цркви. Године 1938, иако није био присутан на изборном сабору, добио је 27 гласова и ушао међу тројицу кандидата за патријарха. Године 1950, поново одсутан и готово одсечен од Београда, други пут се нашао међу тројицом. Између та два избора није било мирног архијерејског живота који би га учинио природним центром црквене политике; било је рата, граница, окупације и изолације. Управо зато оба избора добијају још већи значај. Његов углед није зависио од физичке присутности у Патријаршији.

Други светски рат показао је и његову пастирску страну. У времену убистава, интернација и прогона српског свештенства он је протестовао пред мађарским властима, тражио приступ затвореницима и сарађивао са епископом Иринејем Ћирићем у настојању да се помогне угроженима. Истовремено је наставио борбу против државно пројектоване промене црквене јурисдикције. Није могао спречити сва страдања, али је учинио оно што је било могуће из положаја православног епископа у држави која је учествовала у рату против земље у којој се налазио патријарх његове Цркве.

Последње године представљале су можда и најтежи део живота. У рату је изгубио будимску Саборну цркву и двор; 1949. морао је да гледа њихово коначно рушење. После 1948. остао је готово одсечен од Српске патријаршије. У самој Епархији свештеници су хапшени, имовина национализована, а канонска јурисдикција поново довођена у питање. Ипак, до смрти није пристао да Будимска епархија престане бити део Српске православне цркве.

Најзад, његова библиотека открива можда најдубљу страну тог живота. Човек који је учествовао у раду парламента, пролазио кроз дипломатске и канонске борбе и преживео два светска рата оставио је за собом хиљаде књига. Збирка на српском, мађарском, немачком и другим језицима показује да је иза јавног архијереја постојао образовани богослов који никада није прекинуо везу са светом универзитетске учености. Његова библиотека данас стоји уз библиотеку Арсенија Стојковића као један од најзначајнијих личних књижних фондова Будимске епархије.

Зато је Георгија Зубковића могуће разумети као последњег великог архијереја старог карловачког типа. Са својим претходницима делио је високо образовање, свест о историјским правима Цркве, способност разговора са државном влашћу и схватање архијерејске службе као много шире од богослужбене дужности. Али је морао да живи у времену у којем је тај свет већ нестајао. Он је последњи пут носио архијерејско достојанство и као угарски великодостојник и као српски патријаршијски архијереј; последњи је будимски владика који је столовао у старом српском Табану; последњи који је из будимске резиденције могао да гледа монументалну Саборну цркву Светог Димитрија; и један од последњих људи који су непосредно памтили Карловачку митрополију као живу институцију.

Када је умро 1951. године, није нестао само један дуговечни епископ. Са њим је окончано раздобље историје Будимске епархије које је започело још у Хабзбуршкој монархији. После његове смрти Епархија је годинама остала без сопственог дијецезана и у условима комунистичке Мађарске морала је да тражи сасвим нове облике опстанка. Георгије Зубковић је, међутим, оставио оно што је у таквим историјским ломовима било најважније: Епархија је преживела, остала је канонски српска и православна, а њена библиотека, архив, храмови и сентандрејско средиште сачували су континуитет са светом који је нестао.

У томе лежи његов највећи историјски значај.

Напомене

Извори и литература

Васин, Горан, Архијереји Карловачке митрополије на прелому векова: Герман Анђелић, Георгије Бранковић, Лукијан Богдановић, Георгије Зубковић, Прометеј – Радио-телевизија Војводине, Нови Сад 2018.

Васин, Горан; Нинковић, Ненад, Историја Будимске епархије, Сремска Митровица 2018.

Вуковић, Сава, „Покушај стварања мађарске православне цркве у току Другог светског рата“, Црква: календар Српске православне патријаршије за 1991. годину, Београд 1991, 89–104.

Димић, Љубодраг, „Један документ о југословенским националним мањинама у Мађарској“, Токови историје 1–2, Београд 1992.

Кемени, Габор [Kemény, Gábor] (ур.), Iratok a nemzetiségi kérdés történetéhez Magyarországon a dualizmus korában, књ. VI, Budapest 1985.

Сава, епископ шумадијски [Вуковић], Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд–Подгорица–Крагујевац 1996.

Скридон, Алин Кристијан, „Georgije Zubković, a Noble Soul of the Romanian Orthodox in Interwar Hungary. A Romanian Record under the Scrutiny of Historiography and Diplomatic and Ecclesiastical Documents“, Богословље 79/2, Београд 2020, 91–102.

Тодоровић, Мара (ур.), Каталог књига личне библиотеке Георгија Зубковића, Народна библиотека Србије – Библиотека Матице српске, Београд–Нови Сад 1994.

Фајфрић, Борис, „Допринос епископа бачког др Иринеја Ћирића у развијању и очувању Српске Православне Цркве и њених чланова“, у: Епархија бачка у осмовековној историји Српске Православне Цркве, Бачка Паланка–Нови Сад 2021.

Богословски гласник, Сремски Карловци 1912–1913.

Főrendiházi napló 1910, књ. IV, Budapest 1916.

Az 1927–1932-iki országgyűlés felsőházának név- és lakjegyzéke, Budapest 1927.

Гласник Српске православне цркве, Београд 1951.

 Његово време обележили су повратак веронауке, оживљавање парохијског и омладинског живота, реституција црквене имовине, обновљена делатност Текелијанума, јачање сентандрејских културних и музејских установа, уређивање материјалног положаја свештенства и постепено успостављање много слободнијих односа са мађарском државом после пада комунистичког система.

Ипак, Данилов значај не може се разумети само кроз његово будимско архијерејство. Његов животни пут био је необичан чак и у широкој галерији образованих српских јерараха. Од новосадског гимназијалца и младог антифашисте, преко студента књижевности на Сорбони, духовног трагаоца у Паризу, ученика великих руских православних богослова, монаха у Америци и доктора Харвардског универзитета, до уредника најзначајнијих богословских часописа Српске цркве, викарног епископа, професора и коначно будимског архијереја — сви ти различити путеви спојили су се у личности која је међу савременицима остала запамћена по изузетној ерудицији, језичком дару, оригиналној богословској мисли и изразито скромном начину живота.

Порекло, детињство и ратне године

Данило је рођен као Славко Крстић у Новом Саду 13. маја 1927. године, од оца Бранислава и мајке Славне. Основну школу и гимназију похађао је у родном граду. Његово детињство нагло је прекинуто Другим светским ратом и окупацијом. Имао је непуних четрнаест година када је у априлу 1941. Краљевина Југославија нападнута и распарчана, а Бачка ушла у састав Хортијеве Мађарске. Према каснијим биографским записима, млади Славко се већ првих месеци окупације укључио у антифашистички омладински рад и приступио СКОЈ-у. Са вршњацима је растурао и лепио плакате којима се становништво позивало на отпор окупаторским властима.[2]

Ову епизоду не треба тумачити накнадним идеолошким мерилима. Реч је о веома младом човеку који је рат и окупацију доживео као непосредну претњу сопственом граду и средини. После ослобођења припадао је генерацији која је у новој Југославији веровала у образовање, обнову друштва и могућност личног напретка. Године 1946. уписао је права на Београдском универзитету, али се на њима задржао само једну академску годину. Његова интересовања била су много више окренута језику, књижевности, философији и питањима смисла него правној струци.

Године 1947, као југословенски стипендиста, отишао је у Француску. Та одлука показала се пресудном за читав његов живот. Париз у који је стигао непосредно после Другог светског рата био је једно од великих европских интелектуалних средишта, али и град у којем је постојала изузетно жива руска православна емиграција. Млади Славко је у Француску стигао пре свега да студира књижевност; из ње ће, после више година, изаћи са потпуно измењеним погледом на свет и са одлуком да живот посвети богословљу и Цркви.

Сорбона и духовни преокрет у Паризу

На Сорбони је студирао упоредну књижевност и дипломирао 1952. године. Студије су му омогућиле широко упознавање европске књижевне традиције, француске културе и метода компаративне анализе, али су га истовремено све више водиле ка питањима која сама књижевност није могла да разреши. Управо је у Паризу дошао у додир са православном мишљу руске емиграције, а нарочито са богословљем Владимира Лоског. Сам је касније духовни преокрет који је тада доживео називао повратком „у православно достојанство“. Од вере која је до тада могла представљати пре свега део породичне и националне традиције, Православље је постепено постало средиште његовог интелектуалног и личног живота.[3]

Та промена није била изненадна сентиментална конверзија, него дуг процес интелектуалног трагања. Данило је припадао типу човека који је сваку идеју желео да испита до њених крајњих последица. Управо зато ће касније његово богословље бити необично отворено према философији, књижевности, природним наукама и различитим културама, али истовремено дубоко укорењено у православној литургијској и светоотачкој традицији. За њега вера није представљала један одељак културе него одговор на питање о смислу целокупне културе и људског постојања.

После дипломирања провео је академску 1952/1953. годину у Минхену, где је извесно време слушао предавања из техничких наука. И ова наизглед необична епизода одговарала је ширини његових интересовања. Данило никада није прихватао поделу по којој би богослов морао бити незаинтересован за технику и природне науке. Напротив, једна од каснијих централних тема његових беседа биће управо однос техничке цивилизације, културе и вере. За њега проблем није лежао у техничком знању, већ у опасности да се знање прогласи довољним одговором на питање смисла.

Светосергијевски институт и руска богословска школа

По повратку у Париз 1953. године Славко Крстић окренуо се систематском богословском образовању. Студије на Православном богословском институту Светог Сергија везују се пре свега за период од средине педесетих до 1958. године. Институт је у то време представљао једно од најзначајнијих средишта православне теологије у свету. На њему је деловала генерација руских емигрантских богослова чији ће рад снажно утицати на обнову православне теологије XX века. Међу Даниловим професорима и учитељима били су архимандрит Кипријан Керн, историчар Антон Карташов и епископ Касијан Безобразов, док је његов духовни и интелектуални круг укључивао и Владимира Лоског и Георгија Флоровског.

Посебно је значајан био утицај епископа Касијана, једног од најугледнијих православних новозаветника свога времена. Код њега је Данило припремао завршни рад из Новог завета и јуна 1958. окончао студије. Из Светосергијевског института понео је две црте које ће трајно обележити његово богословље. Прва је инсистирање на повратку Светим оцима не као археолошком понављању старих формула, већ као живом начину мишљења способном да одговори на питања савременог човека. Друга је разумевање Православља као васељенске стварности која не може бити сведена на један народ, језик или културу.

Током боравка у Паризу упознао је и епископа Јована Максимовића, потоњег Светог Јована Шангајског и Санфранцисканског. У каснијим сећањима сачувана је и прича о њиховом разговору у време када је Славко размишљао о монаштву. Без обзира на анегдотски облик у којем је тај сусрет преношен, несумњиво је да је Данило у западноевропској православној дијаспори упознао људе за које богословље није било само универзитетска дисциплина него начин живота. Управо је тај спој учености и личног духовног искуства постао идеал који ће и сам покушавати да оствари.

Харвард и богословље Божанског човекољубља

У новембру 1958. године Данило је прешао у Сједињене Америчке Државе и на Harvard Divinity School започео докторске студије. Главни академски учитељ био му је Георгије Флоровски, кога је упознао још у Паризу и који је у то време већ припадао најзначајнијим православним богословима XX века. У раду му је помагао и амерички историчар хришћанства Џорџ Хантстон Вилијамс. Докторска дисертација била је посвећена појму Божанског човекољубља, са Светим Јованом Златоустом као њеним средишњим богословским сведоком.[4]

Тема није била случајно изабрана. Данило је у појму philanthropia видео једну од тачака на којима се сусрећу античка философија и хришћанско Откривење. Истраживао је како се појам човекољубља мењао од грчке антике, преко јелинистичког и ранохришћанског света, све до светоотачке теологије и Светог Јована Златоустог. За њега хришћанство није уништавало културу коју је затекло, него је преображавало њене најдубље појмове. Управо ће та идеја преображаја културе, а не њеног простог одбацивања, остати једна од основних линија његовог целокупног каснијег мишљења.

Докторски рад првобитно је носио наслов о Светом Јовану Златоустом као богослову Божанског човекољубља, а касније је објављиван под ширим насловом On Divine Philanthropy: From Plato to John Chrysostom. Докторирао је 1968. године. Дисертација је касније поново објављена на енглеском, а две деценије после његове смрти добила је и српско издање под насловом О Божанском човекољубљу — од Платона до Јована Златоуста. Тако је дело које је настало као круна његових америчких студија постало доступно и широј српској богословској јавности.

Монашење и свештеничка служба у Америци

У време рада на дисертацији Славко Крстић донео је коначну одлуку да прими монаштво. На Бадње вече, 6. јануара 1960. године, у манастиру Светог Саве у Либертивилу код Чикага, по благослову патријарха Германа, примио је монашки постриг и добио име Данило, по Светом Данилу II, архиепископу српском. На Велику Госпојину, 28. августа исте године, рукоположен је у чин јерођакона. Две године касније, 1962, у храму Светог Саве у Њујорку рукоположен је за јеромонаха.[5]

Његов живот у Америци није био живот искључиво академског истраживача. Од 1962. до повратка у Европу и Југославију 1968. служио је у грчком православном манастиру Преображења у Хејверхилу у околини Бостона и истовремено опслуживао једну мању румунску православну парохију. Тај период дао му је непосредно пастирско искуство у вишенационалном православном окружењу. Србин школован у Француској, монах Српске цркве и студент Харварда служио је Грцима и Румунима у Америци. Управо је зато касније са посебном природношћу умео да делује у међуправославним односима и у Будимској епархији, која је вековима постојала на простору сусрета различитих народа и конфесија.

У Америци се показала и друга страна његове личности — песничка и преводилачка. Године 1963. у Њујорку је објавио збирку поезије Крунско благо. Бавио се препевима старих ирских, шкотских и грчких лирских песама, а поједине текстове потписивао је псеудонимом Богомир Тихи. Тај део његовог стваралаштва не треба издвајати од богословског рада: језик, песничка слика и способност да се у краткој формули изрази сложена мисао касније ће бити једно од најпрепознатљивијих обележја његових проповеди.

Повратак у Београд

После скоро две деценије проведене претежно у западној Европи и Америци, јеромонах др Данило Крстић вратио се септембра 1968. године у Југославију. Повратак је имао велики значај и за њега и за Српску православну цркву. У Београд је дошао човек који је располагао образовањем какво је у тадашњем српском црквеном животу било веома ретко: дипломом Сорбоне, православним богословским образовањем руске емигрантске школе и докторатом Харварда, уз непосредно познанство са неким од најзначајнијих православних теолога века.

Постављен је за службеника Светог архијерејског синода у редакцији Гласника Српске православне цркве. Већ 1969. године постао је његов главни уредник и на том месту остао све до 1990. године. Још значајније за развој савремене српске теологије било је његово уређивање Теолошких погледа, у којима је током две деценије објављен велики број домаћих и преведених богословских текстова.[6]

У времену када је Црква у социјалистичкој Југославији располагала ограниченим јавним простором, богословски часопис био је један од ретких начина да се српска средина упозна са савременом православном теологијом ширег света. Под Даниловим уредништвом објављивани су радови српских богослова, али и преводи значајних руских, грчких и западних аутора. И сам је преводио текстове Георгија Флоровског, а са Радомиром Ракићем и Соловјевљеву Кратку повест о Антихристу. У том раду видљив је исти програм који је понео из Париза и Америке: српско богословље требало је да остане чврсто православно, али не и интелектуално изоловано.

Епископ марчански и богословски рад

Свети архијерејски сабор изабрао је 1969. године јеромонаха др Данила за викарног епископа патријарха српског са титулом епископа марчанског. Хиротонисан је у београдској Саборној цркви, а у чину су учествовали патријарх Герман, епископ сремски Макарије и епископ зворничко-тузлански Лонгин.[7] Почела је тако необично дуга викарна служба која ће трајати петнаест година.

У Београду се његов утицај није заснивао на великој административној власти. Много значајнији био је духовни и интелектуални круг који се око њега стварао. Студенти, млади теолози, интелектуалци, монаси и свештеници долазили су да га слушају управо зато што је сложена богословска питања умео да излаже необичним поређењима и сликама, понекад готово разговорним језиком. Његова ученост није имала облик демонстрације знања. Често је најсложеније философске и догматске појмове сводио на једноставну слику која је могла бити запамћена и после једне беседе.

Из тог периода потичу и бројни текстови који ће касније бити сакупљени у књигама. Године 1982. са јеромонахом Амфилохијем Радовићем објавио је Нема лепше вере од хришћанске, катихетску књигу која је доживела више издања. Њен значај лежао је управо у покушају да се основне истине вере изложе једноставно, а да при том не буду богословски осиромашене. То је био исти метод који је Данило примењивао и у проповеди: поједноставити израз, али не и истину.

„У почетку беше Смисао“ — богословље културе и Логоса

Најпрепознатљивији Данилов богословски израз остао је везан за појам Логоса као Смисла. Полазећи од почетка Јеванђеља по Јовану, волео је да истакне да се грчки Logos не сме свести само на реч у граматичком смислу, јер у себи носи и идеју смисла, разума и поретка. Отуда је и наслов једне од његових најпознатијих књига, У почетку беше Смисао, постао готово сажета формула његовог богословља.

Из истог начина размишљања настала је и позната слика о „три спрата цивилизације“. На најнижем спрату налазио је технику и економски живот; изнад њих културу, науку, уметност, право, школу и друге институције; на највишем спрату веру и култ, односно питање коначног смисла човековог постојања. Слика није била научна класификација друштва, него педагошко средство. Данило је њоме желео да покаже да технички напредак сам по себи не може одговорити на питање зашто човек постоји, као што ни култура без најдубљег духовног усмерења не може сама себи дати коначан критеријум добра и истине.[8]

То га није водило ка презиру према култури. Напротив, човек који је дипломирао књижевност на Сорбони, студирао техничке науке, говорио више језика, читао античке и модерне писце и преводио поезију није могао бити противник културе. Његова основна идеја била је да се култура мора отворити према култу, односно да људско стваралаштво своју пуноћу добија тек када је усмерено ка Богу. Управо ће из тог уверења касније природно проистећи његово велико интересовање за икону, црквену уметност и заштиту сакралног наслеђа.

Будимска епархија после Георгија Зубковића

Када је Данило 1984. године добио дужност администратора Будимске епархије, затекао је црквену област чија је послератна историја била изузетно тешка. После смрти Георгија Зубковића 1951. бирани су Хризостом Војиновић, Герман Ђорић и Арсеније Брадваревић, али ниједан од њих није могао стварно да преузме катедру у Сентандреји. Политичке прилике у Мађарској нису дозвољавале да епископ из Југославије стално борави у земљи, па су Будимском епархијом деценијама управљали администратори.[9]

Последице таквог положаја биле су дубоке. Епархија је после 1945. изгубила највећи део старе економске основе; вероисповедне школе биле су укинуте, земља и бројне зграде национализоване, а црквени живот стављен под строг државни надзор. Истовремено се настављало демографско опадање српског становништва. Велики број старих парохија имао је врло мало верника, а црквене грађевине, често из XVIII века, захтевале су сталну и скупу конзервацију. Тако је Будимска епархија крајем комунистичког периода поседовала изузетно богато историјско наслеђе, али веома ограничену људску и материјалну снагу да га одржава.

Данило је као администратор од 1984. постепено упознавао те прилике. Његово именовање већ је значило извесно попуштање дугогодишње изолације, али политички услови још нису дозвољавали пуно обновљење редовног епархијског живота. Свети архијерејски сабор изабрао га је 1988. за епископа будимског, али је стварни прелом наступио тек са падом комунистичког система у Мађарској.

Устоличење 1990. и повратак епископа у Сентандреју

Дана 7. октобра 1990. године Данило Крстић свечано је устоличен у Сентандреји. Тај догађај био је много више од литургијског увођења једног епископа у трон. Од смрти Георгија Зубковића прошло је тридесет девет година. Први пут после готово четири деценије будимски архијереј је поново могао стално да живи у свом двору, непосредно управља свештенством, редовно обилази парохије и пред мађарском државом наступа као стварно присутан поглавар једне историјске Епархије.[10]

Година устоличења поклопила се са обележавањем тристоте годишњице Велике сеобе Срба. За српску заједницу у Мађарској та прослава имала је велики историјски значај. Сентандреја је постала средиште низа црквених, научних и културних програма, а посебна пажња посвећена је епархијском културном наслеђу, архивској грађи, иконама и другим предметима сачуваним из старих српских парохија. Обновљен је и Владичански двор, а сентандрејске установе добиле су нову могућност за систематски научни и музеолошки рад.

Данилово устоличење тако се догодило управо у часу када је Епархија прелазила из режима пуког преживљавања у раздобље институционалне обнове. Његов задатак више није био само да чува оно што је преостало, већ да искористи нови правни и политички простор и врати Цркви бар део функција које су јој после Другог светског рата биле одузете.

Обнова веронауке и рад са младима

Један од првих знакова те обнове био је повратак организоване верске наставе. Вероисповедне школе старог типа нису могле једноставно бити обновљене у облику у којем су постојале пре комунистичког периода, али су нови закони омогућили Цркви да поново систематски ради са децом и омладином. Већ 1992. године веронаука Будимске епархије одржавана је у дванаест група и обухватала приближно стотину ученика, од најмлађих основаца до гимназијалаца.[11]

Исте године, са Даниловим благословом, основан је Веронаучни камп Будимске епархије. Та установа имала је посебан значај за малобројну и географски расуту српску заједницу. У многим местима било је премало деце да би постојао сталан организовани црквени живот намењен њиховом узрасту. Камп је зато омогућавао да се деца из различитих парохија окупљају, упознају, заједно уче веру и српски језик и стекну осећај да припадају заједници много широј од сопственог села или града.

У том раду јасно се препознавао аутор књиге Нема лепше вере од хришћанске. Данило није веронауку схватао као учење напамет апстрактних дефиниција, него као увођење младог човека у литургијски и духовни живот. Његов дугогодишњи педагошки рад у Београду и способност да тешке појмове учини разумљивим сада су добили конкретну епархијску примену.

Повратак црквене имовине

Други велики задатак његове управе било је решавање питања имовине коју су комунистичке власти после рата одузеле Цркви. Ново мађарско законодавство почетком деведесетих омогућило је делимичну реституцију или обештећење верских заједница. Будимска епархија морала је да утврди старо власништво, припреми документацију, одреди приоритете и води дуге преговоре са државним и локалним органима. Првобитни епархијски попис обухватао је више десетина некретнина, а затим је издвојена група објеката чији је повратак био и правно могућ и посебно важан.[12]

Данилов значај у овом процесу није био само формалан. Високо образовање, познавање језика и изузетна комуникативност омогућили су му да непосредно разговара са представницима мађарске државе, других Цркава и културних установа. Са државом је постигнут посебан договор о обештећењу, регулисан је материјални статус свештенства, признат им је радни стаж и обезбеђена могућност пензионог осигурања. Истовремено су различите црквене и школске зграде у више места враћане Епархији или локалним српским установама.

Тиме је створена материјална основа без које духовна обнова није могла дуго опстати. Данило је добро разумео да храмови, музеј, свештеници, веронаука и културни рад захтевају стабилно институционално финансирање. Његово архијерејство зато није било само време духовног оживљавања него и време стрпљивог правног и имовинског рада чији су резултати остали трајни.

Текелијанум

Најзначајнији и симболички највидљивији имовински спор односио се на Текелијанум у Пешти. Задужбина Саве Текелије била је једна од најважнијих српских просветних установа XIX и прве половине XX века. Њена зграда национализована је 1952. године, чиме је прекинут континуитет установе која је више од једног столећа помагала школовање српске омладине.

После политичких промена питање Текелијанума стављено је у сам врх епархијских реституционих захтева. Патронат Саве Текелије обновљен је 1993. године, а затим су вођени сложени преговори са мађарским властима. Резултат је био повратак дела зграде Будимској епархији. Обновљени део Текелијанума поново је отворен 1996. године.[13]

За Данила тај успех није имао само имовинску вредност. Повратак Текелијанума значио је враћање једног од најважнијих симбола историјског присуства Срба у Пешти. Зграда коју су генерације српских студената памтиле као свој дом поново је могла постати простор црквеног, просветног и културног живота. У Епархији чија су два велика будимска споменика — Саборна црква Светог Димитрија и владичански двор у Табану — била неповратно уништена, повратак Текелијанума имао је и дубоко историјско значење.

Сентандреја, музеј и културно наслеђе

У Данилово време Сентандреја је коначно добила улогу коју је постепено преузимала после нестанка српског Табана — не само административног него и музејског, архивског и културног средишта Будимске епархије. Вредни предмети из бројних храмова, старе књиге, иконе, портрети архијереја, богослужбени предмети и архивска грађа више нису били само локално наслеђе појединих парохија. Постали су део организоване епархијске збирке чија је сврха била стручно чување, проучавање и јавно представљање.

За Данила, богослова који је дубоко размишљао о односу култа и културе, ова делатност имала је нарочиту духовну логику. Икона за њега није била само уметнички предмет, као што храм није био само архитектонски споменик. Црквена уметност настаје у богослужбеном животу, али је истовремено један од највиших израза културе. Зато њена конзервација није значила претварање живе вере у музејску старину, него очување сведочанства које и будућим поколењима омогућава приступ истом духовном свету.

И та страна његове управе допринела је да Будимска епархија деведесетих година постане видљивија у мађарским научним и културним круговима. Данило је лако ступао у контакт са историчарима уметности, музеолозима, универзитетским професорима и представницима других црквених заједница. Уместо затворене мањинске институције, Епархију је настојао да представи као чувара баштине која истовремено припада српској црквеној историји и ширем културном наслеђу Мађарске.

Академија СПЦ за уметности и консервацију

Из истог схватања израсла је једна од најзначајнијих установа са којима је Данилово име трајно повезано — Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију. Основана је 17. новембра 1993. године, а епископ Данило био је један од њених главних покретача, први декан и професор.[14]

Потреба за таквом школом била је очигледна. Српска православна црква располагала је огромним бројем старих икона, фресака, рукописа, богослужбених предмета и храмова, али је њихово стручно очување захтевало кадрове који су истовремено разумели савремену конзерваторску науку и духовну природу сакралне уметности. Данило је управо ту видео простор сусрета онога што је називао различитим „спратовима цивилизације“: техника конзервације, култура уметничког стварања и култ из којег је црквено дело настало морали су бити повезани.

Академија је зато била доследан израз његове теологије. Он није желео школу у којој би се иконе посматрале само као естетски објекти, али ни средину у којој би се духовност користила као оправдање за недостатак стручног знања. Православни уметник и конзерватор морали су, по његовом схватању, истовремено бити добро образовани и дубоко свесни литургијског смисла онога што стварају или обнављају.

Професор Пастирског богословља

Иако је већ био будимски епископ и живео између Сентандреје и бројних црквених обавеза, Данило се деведесетих година поново непосредније вратио академској настави. Од 1993. до 1997. године предавао је Пастирско богословље на Православном богословском факултету у Београду. Био је то природан наставак дугог живота у којем су се академско богословље и пастирска пракса непрестано прожимали.

Његова настава није била заснована само на уџбеничком систему. Иза њега су тада већ стајале деценије монашког, парохијског и епископског искуства у Француској, Америци, Југославији и Мађарској. Познавао је градског интелектуалца и малу сеоску парохију, академског богослова и човека који никада није отворио богословску књигу. Управо зато је Пастирско богословље код њега природно прелазило у питање језика: како вечну истину изрећи човеку одређеног времена тако да она остане и истинита и разумљива.

Међуправославни и међуверски рад

Данилово образовање и знање језика учинили су га једним од архијереја који су могли природно да учествују у међуправославном и међуверском дијалогу. Његова животна биографија сама по себи била је припрема за такву службу. Православље је упознао у српском, руском, грчком и румунском контексту, студирао у Француској, докторирао на америчком универзитету и коначно постао епископ у већински римокатоличкој и протестантској Мађарској.

У Будимској епархији одржавао је развијене односе са другим хришћанским заједницама, али без релативизовања православног идентитета. Његов приступ није почивао на идеји да се богословске разлике умање или прећуте, него да се о њима може разговарати са знањем и међусобним поштовањем. За човека формираног у руској емигрантској теологији и западним академским срединама било је природно да Православље посматра као васељенску Цркву, а не као затворену националну традицију.

Један од последњих значајнијих међуправославних догађаја везаних за њега била је конференција одржана у Сентандреји новембра 2001. године, посвећена историји Руске цркве после револуције и односима Московске патријаршије и Руске заграничне цркве. Данило је био почасни председник скупа. За човека који је део монашког живота провео у Америци у непосредном додиру са руском емигрантском црквеном средином, та тема имала је и лично и богословско значење.

„Епархија будимска“ и обнова епархијске речи

Године 1999. покренут је часопис Епархија будимска. И овај подухват природно се уклапао у Данилов животни пут. Човек који је више од двадесет година уређивао Гласник и дуго радио на Теолошким погледима добро је знао значај штампане речи за црквени живот. Епархији која је деценијама живела без сталног архијереја било је потребно сопствено гласило које ће повезивати удаљене парохије, бележити обнову храмова и институција, објављивати историјску грађу и истовремено преносити богословску и пастирску реч.

На тај начин је крајем деведесетих година постепено успостављен готово читав круг епархијских установа које су недостајале у претходном периоду: стални епископ и двор, организована веронаука, летњи камп, музеј и архив, обновљена задужбинска делатност и епархијски часопис. Ниједна од тих установа сама по себи није била велика, али су заједно означавале повратак Будимске епархије из стања дуготрајне административне изузетности у редован црквени живот.

Књижевник, преводилац и чувар језика

Данилова љубав према језику није престала ни после избора за епископа. Савременици су га памтили као човека који је готово рефлексно исправљао непрецизно употребљену реч и тражио израз који најбоље одговара њеном изворном смислу. Његово знање језика било је много шире од практичне способности комуникације. Занимала га је етимологија, историја речи и начин на који превод може да сачува или изгуби богословско значење.

Управо зато је посебну пажњу посвећивао литургијском језику и превођењу богословских текстова. Сматрао је да добар превод не сме бити механичко замењивање речи једног језика речима другог, него преношење смисла. Његово инсистирање на вези Логоса и Смисла произлазило је и из тог филолошког осећања. Језик за њега није био само средство комуникације него простор у којем човек може да се приближи истини или да је, непрецизношћу и празнословљем, замагли.

Зато се међу његовим текстовима налазе не само богословске расправе и беседе него и песме, књижевни преводи, језичке анализе и разноврсне белешке. Велики део тог опуса није систематски објављен за његова живота. Данило је био много више човек разговора, предавања, беседе и маргиналне белешке него писац који је настојао да сопствену мисао систематизује у великом броју монографија.

Библиотека епископа Данила

Управо зато је његова лична библиотека један од најзначајнијих извора за разумевање његове личности. Иза њега је остало више хиљада књига, данас сачуваних у Будимској епархији. Посебну вредност збирци даје чињеница да велики број примерака садржи његове рукописне белешке, подвлачења и коментаре. То нису књиге које су само стајале на полицама епископског кабинета, већ радна библиотека човека који је читао са оловком у руци и непрестано разговарао са текстом.[15]

Састав фонда природно одражава његову биографију: књижевност и филологија, православно богословље, патристика, философија, историја, уметност и различите језичке традиције. Уз књиге су остали рукописи, беседе, преводи, песме, преписка и језичке белешке. Док библиотека Арсенија Стојковића приказује ученог архијереја XIX века и његов свет класичних, славистичких и богословских студија, а збирка Георгија Зубковића образованог јерарха прве половине XX века, Данилова библиотека сведочи о православном интелектуалцу чији се живот кретао између Париза, Минхена, Бостона, Београда и Сентандреје.

Његово лично сиромаштво у том контексту постаје још упечатљивије. У епархијском сећању остале су његове једноставне мантије и скромне архијерејске инсигније, насупрот огромној количини књига које је набављао и читао. Књига је, много више од било какве спољашње репрезентације, представљала простор његовог приватног живота.

Последње године

На самом крају живота Данило је већ представљао једну од препознатљивих интелектуалних личности Српске православне цркве. Његов углед није почивао на административној моћи или политичком утицају, него пре свега на образовању, необичном дару за разговор и проповед и уверењу савременика да код њега постоји ретка подударност између онога што говори и начина на који живи.

И даље је читао, разговарао са посетиоцима и учествовао у богословским и научним сусретима. Сентандрејски двор у његово време није био само канцеларија будимског епископа него место у које су долазили свештеници, теолози, студенти, писци и научници. Његове беседе често нису имале строго припремљену форму. Полазиле су од једног питања, слике или речи, а затим се шириле од Светог писма и Отаца Цркве ка философији, књижевности, историји, техници или свакодневном животу.

Та непосредност објашњава и зашто је сећање на њега остало необично живо међу људима који су га лично познавали. Многе анегдоте о његовом хумору, расејаности, неочекиваним одговорима и оштрим језичким исправкама припадају усменој традицији и не треба од њих градити главни историјски портрет. Ипак, оне чувају нешто што службени животопис тешко може да покаже: Данило је био архијереј огромне учености, али без дворске и церемонијалне крутости.

Упокојење и сахрана

Епископ будимски Данило Крстић упокојио се у Сентандреји у суботу 20. априла 2002. године, током пете седмице Великог поста. Имао је седамдесет четири године. На будимској катедри формално је провео четрнаест година, а ако се рачуна и администрација започета 1984, готово осамнаест година непосредно је био одговоран за Епархију.

Према сопственој жељи није сахрањен у сентандрејској Саборној цркви нити у архијерејској гробници Будимске епархије. Његови посмртни остаци пренети су у Београд и 26. априла сахрањени у манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку, уз присуство бројног свештенства, монаштва и верног народа.[16]

Његова смрт није значила само упражњење будимске катедре. Одлазио је један од последњих српских архијереја чија се лична интелектуална биографија непосредно везивала за велике школе православног богословља руске емиграције и за Георгија Флоровског, а који је истовремено више од три деценије активно учествовао у обликовању српског богословског живота.

Историјско место епископа Данила Крстића

Данило Крстић има двоструко историјско место — у широј историји Српске православне цркве и у посебној повести Будимске епархије. У ширем оквиру припада групи архијереја који су у другој половини XX века обновили везу српске теологије са великим православним интелектуалним покретима у свету. Сорбона му је дала широко књижевно и културно образовање, Светосергијевски институт увео га је у живу традицију руске православне теологије, Харвард му је пружио највиши ниво академског истраживања, а монашки и пастирски живот у Америци спречио је да богословље остане само универзитетска дисциплина. Са тим искуством вратио се у Београд и деценијама га преносио кроз Гласник, Теолошке погледе, проповеди, преводе и разговоре са младим људима.

У Будимској епархији његов значај је другачији и још конкретнији. Данило је био архијереј обнове. Није наследио уређену епархијску структуру од непосредног претходника. Између њега и Георгија Зубковића стајало је скоро четрдесет година без сталног епископа, комунистичка национализација, укидање црквеног школства и дуготрајна изолација од природног центра Српске православне цркве. Када је 1990. ушао у сентандрејски двор, морао је готово истовремено да обнавља пастирски живот, правни статус, материјалну основу и јавну улогу Епархије.

Резултати те обнове били су видљиви. Верска настава поново је организована; деца из различитих парохија почела су да се окупљају на епархијском кампу; свештенству је уређиван социјални положај; враћане су црквене некретнине; обновљен је Патронат Саве Текелије и део Текелијанума враћен је својој старој намени; музеј, архив и културно наслеђе у Сентандреји добили су нови институционални оквир, а Епархија будимска поново је добила сопствену штампану реч. После деценија у којима је њено постојање било готово сведено на свештенике, храмове и формалну канонску структуру, Епархија је поново постала активна црквена установа.

Посебну тежину има чињеница да је Данило тај посао обављао у време дубоке политичке транзиције. Његова висока образованост и знање језика омогућили су му да са новим мађарским властима, културним институцијама и другим Црквама разговара без комплекса мале и изоловане заједнице. Будимска епархија под њим није тражила повлашћен положај, него признавање историјских права и могућност да слободно обавља своју верску, просветну и културну службу.

Али историјско место Данила Крстића не исцрпљује се ни у обновљеним институцијама. Његова личност дала је Будимској епархији посебан интелектуални печат. Сентандрејом је некада управљао Арсеније Стојковић окружен великом библиотеком класичних и богословских дела; Георгије Зубковић оставио је други велики лични књижни фонд. Са Данилом се та традиција учених будимских архијереја наставила у сасвим новом времену. Његова библиотека, рукописи, преписка и маргиналије истовремено су лична заоставштина и извор за историју православне мисли XX века.

Његов живот може се посматрати као необичан круг. Рођен је у Новом Саду у Краљевини Југославији, младост провео у рату и новом социјалистичком поретку, духовно се формирао у Паризу, богословски сазревао у руској емиграцији, докторирао у Америци, вратио се у комунистички Београд, а најзад постао владика у Мађарској управо у часу њеног изласка из комунистичког система. На сваком од тих места усвајао је нешто од средине у којој је живео, али није остао заробљен ни у једној од њих.

У историји Будимске епархије његов најтрајнији значај може се зато сажети једном чињеницом: са Данилом Крстићем будимски епископ се после готово четири деценије вратио својој Епархији, а Епархија се вратила пуном црквеном животу. Оно што је Георгије Зубковић сачувао у време разарања, Данило је у новим условима почео да обнавља. Између њих стоји велики историјски прекид; преко њих двојице, међутим, може се пратити непрекинута линија Будимске епархије кроз читав XX век.

Напомене

Извори и литература

Васин, Горан; Нинковић, Ненад, Историја Будимске епархије, Сремска Митровица 2018.

Давидов, Динко, Споменици Будимске епархије, Београд 1990.

Крстић, Данило, У почетку беше Смисао, Београд 1996.

Крстић, Данило, О Божанском човекољубљу — од Платона до Јована Златоуста, Сентандреја 2022.

Крстић, Данило; Радовић, Амфилохије, Нема лепше вере од хришћанске.

Макарија [Милица Обрадовић], Светлоносац владика др Данило Крстић, епископ будимски, као духовни родитељ, Соколица 2006.

Прелић, Младена, (Н)и овде (н)и тамо: етнички идентитет Срба у Мађарској на крају XX века, Етнографски институт САНУ, Београд 2008.

Српска енциклопедија, књ. III/1, одредница „Данило (Крстић)“, Нови Сад–Београд 2018.

Гласник Српске православне цркве, Београд.

Теолошки погледи, Београд.

Рођен је у Банатској Паланци као Светислав. У родном месту је завршио основну школу, а гимназију у Белој Цркви. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1908., а Правни факултет у Београду 1924. године. Чин свештеника примио је 1909. године од епископа вршачког Гаврила.

До 1924. године био је парохијски свештеник у Епархији вршачкој (банатској). Од 1924. године је био на дужности секретара црквеног суда ове епархије. Године 1933. је постављен за секретара Великог црквеног суда у Београду. Године 1940. као удов свештеник изабран је за викарног епископа моравичког. Замонашен је 1. фебруара 1940. у манастиру Раковици од стране митрополита скопског Јосифа. За епископа је посвећен 4. фебруара 1940. у Саборној цркви у Београду, посветили су га патријарх српски Гаврило и епископи бачки Иринеј и нишки Јован.

Године 1945. постављен је за администратора загребачке митрополије као и суседних епархија далматинске, горњокарловачке и пакрачке. Свети архијерејски сабор СПЦ изабрао га је 1947. за Митрополита црногорско-приморског на Цетињу. У то време Митрополија црногорско-приморска је била са веома мало свештеника и околности за рад цркве су биле тешке. Године 1954. је оптужен од комунистичке власти „због завјере у циљу рушења народног режима у СР Црној Гори и антидржавне дјелатности“ и што је „Роберту Тобијашу, секретару Екуменског савјета цркава дао податке како народне власти гоне Српску цркву“. Окружни суд на Цетињу осудио га је на једанаест и по година затвора. У образложењу пресуде стајало је између осталог да је „нанио увреду Католичкој цркви у Југославији“. Ово се односило на владикине говоре одмах након завршетка рата, док је био администратор митрополије загребачке. Разлог за осуду је био сасвим друге природе. Митрополит Арсеније био је највећи противник формирања тзв. „Свештеничког удружења“ које су комунистичке власти наметнуле знатном броју преживелих свештеника у Црној Гори. Они су заправо били и највећи заговорници за формирање таквог удружења на простору Југославије. Он је написао писмо Титу и Синоду у којем наводи: „да је затекао митрополију закључану, јер је и последњи чиновник у њој, прота Марко Кусовац, секретар епархијског управног одбора, ухапшен дан прије његовог доласка, 1. септрембра 1953. године“. Из манастира је протерана послуга а „поред оца Марка, ухапшена су још три свештеника: прота Лука Вујаш, секретар црквеног суда, јереј Михаило Газивода и прота Лука Почек, пароси цетињски“ те да су „недужно осуђени, да су им изнуђена признања, те да је све што је предузето против њих, као и против самог њега, учињено не због кривице, него из побуда прогона вјере, односно, што је својим радом, заједно са њима, бранио веру и цркву“. Када је јавни тужилац позвао сведоке да посведоче речи које је пред њима њима изговорио „да су комунистичке власти учиниле крваву увреду српском народу што су икону Светога Саве избацили из Српске академије наука“, он је устао и рекао: „Не требају вам за то свједоци. Ево ја ћу пред судом да поновим цео текст и још додајем да је Свети Сава први српски научни и културни радник, и ако преживим робију писаћу протесте преко свих научних центара у свету“. Врховни суд Црне Горе је смањио казну на пет и по година затвора. Казну је издржавао у которском затвору од 1954. до 1958. године. У затвору је оболео од астме. Власти су му одредиле кућни притвор у манастиру Озрен у Босни. Касније му је одобрен прелазак у манастир Ваведење у Београду. Казна је истекла 1960. године.

Блажо Јовановић, председник Владе Црне Горе је једном приликом изјавио, док је он жив, да се владика не само неће вратити у Црну Гору већ је неће ни као туриста у авиону прелетети. Због забрана повратка на своју епархију, по сопственом пристанку изабран је 1960. за митрополита будимског. Како му мађарска власт није дозволила улазак у Мађарску и преузимање управе над овом епархијом, наставио је да живи и даље у манастиру Ваведење.

Умро је у манастиру Ваведење у Београду, 10. децембра 1963. године. Сахрањен је у двориштву овог манастира.

Нови епископ горњокарловачки Никанор добио је за управу и Епархију далматинску, којом је администрирао све до 1951. Међутим, када је пошао у Далмацију да прими администрацију, претучен је у Кистању и физички спречен да дође у седиште епархије. Рад епископа Никанора на обнови живота десетковане Горњокарловачке епархије спречаван је од грађанских власти на сваком кораку.

Четири године доцније, 1951., епископ Никанор је по свом пристанку премештен у Сремску епархију, где је опет требало видати ратне ране и обнављати разорене парохијске храмове и сремске манастире. Коначно, после смрти епископа бачког др Иринеја (Ћирића), изабран је 1955. за епископа бачког. Као епископ бачки неговао је у богослужењу велељепије наслеђено од свога претходника.

Поред Епархије далматинске, епископ Никанор је администрирао и епархијама Шабачко-ваљевском, Сремском (у два маха) и више година Будимском епархијом.

По упокојењу Епископа бачког др Иринеја Ћирића, изабран је за његовог наследника 1955. године. За бачког архипастира устоличен је 26. јуна 1955. године у новосадском Катедралном храму. Тада му је Епископ будимски Герман (Ђорић) честитајући у име Патријарха Викентија (Проданова) и Светог Архијерејског Синода пожелео да дуго и мудро управља повереном му Епархијом. И заиста, у бачкој је служио наредних 31. годину. Поред Епархије далматинске, администрирао је и дијецезама Шабачко-ваљевском, два пута Сремском и више година Будимском.

Још у време када је био професор написао је уџбеник из литургике за четврти разред средњих школа и Катихизис. Своје радове објављивао је углавном у „Духовној стражи“ и „Гласнику Српске православне цркве“.

Умро је 6. новембра 1986. у Сремској Каменици, а сахрањен у крипти Саборне цркве у Новом Саду.