Митрополит будимски и администратор темишварски Лукијан (Пантелић)

Пресудан утицај на његово духовно и монашко формирање имао је епископ шумадијски др Сава Вуковић, један од најобразованијих српских архијереја свога времена, црквени историчар и нарочити познавалац историје српске јерархије и Карловачке митрополије. Владика Сава, и сам рођен у Сенти, добро је познавао српске црквене области у Мађарској и Румунији и деценијама био непосредно укључен у очување њиховог црквеног живота.

На празник Силаска Светога Духа на апостоле – Педесетницу, 10. јуна 1979. године, у Благовештењском манастиру Дивостину код Крагујевца, епископ Сава замонашио је Војислава Пантелића у чин мале схиме. На монашењу му је дао име Лукијан, по Светом свештеномученику Лукијану Антиохијском, а у спомен на карловачког митрополита и патријарха српског Лукијана Богдановића. Монашењу је присуствовао и тадашњи архимандрит и професор Богословског факултета др Амфилохије Радовић са групом студената.

Избор монашког имена добио је у његовом каснијем животу нарочит значај. Патријарх Лукијан Богдановић био је пре избора за поглавара Карловачке митрополије епископ будимски. Више од две деценије пошто је у његов спомен примио монашко име, и владика Лукијан Пантелић биће изабран на исту древну будимску катедру.

Већ сутрадан по монашењу, на Духовски понедељак, 11. јуна 1979. године, епископ Сава рукоположио га је у Старој цркви Свете Тројице у Крагујевцу у чин јерођакона.

После основних богословских студија наставио је усавршавање у иностранству. Посебно место у његовом богословском образовању заузима боравак у Регенсбургу у Немачкој од 1979. до 1981. године, у оквиру Института за источне цркве – Ostkirchliches Institut Regensburg, где је био ученик Јозефа Рацингера, тадашњег минхенског надбискупа, једног од најзначајнијих богослова свога времена и потоњег папе Бенедикта XVI.

Рацингерово богословље оставило је снажан траг у Лукијановом теолошком сазревању, нарочито својом усредсређеношћу на догматско предање Цркве, непрекинутост Предања и одговорност теологије пред изазовима савременог света. Тај сусрет допринео је обликовању његовог каснијег разумевања архијерејске службе – чврсто укорењене у сопственом црквеном предању, али отворене за озбиљан дијалог са другим хришћанским, културним и друштвеним срединама.

После Регенсбурга наставио је усавршавање енглеског језика у Ексетеру у Енглеској. У чин јеромонаха рукоположен је 22. септембра 1981. године у манастиру Свете Меланије Римљанке у Зрењанину, док у манастиру Дивостину и преузима старање о манастирској парохији Дивостин–Поскурице, а пред избор за епископа произведен је у чин протосинђела.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је на свом редовном заседању у мају 1984. године протосинђела Лукијана, тадашњег духовника манастира Дивостина, за викарног епископа моравичког.

Наречење је обављено 30. јуна 1984. године у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду. Чин наречења извршио је патријарх српски Герман са епископима браничевским Хризостомом (Војиновићем), шумадијским Савом (Вуковићем), нишким Иринејем (Гавриловићем), зворничко-тузланским Василијем (Качавендом) и викарним епископом марчанским Данилом (Крстићем).

У недељу, 1. јула 1984. године, у београдској Саборној цркви, патријарх српски Герман, епископ шумадијски Сава и епископ нишки Иринеј извршили су његову епископску хиротонију. Хиротонији су присуствовали и епископи браничевски Хризостом, рашко-призренски Павле, жички Стефан, зворничко-тузлански Василије и викарни епископ марчански Данило. По завршетку свете Литургије патријарх Герман предао је новом епископу архијерејски жезал, после чега је епископ Лукијан произнео своју прву архипастирску беседу.

Као викарни епископ моравички провео је наредну годину у Београду, помажући патријарху Герману у вршењу патријарашких дужности.

Свети Архијерејски Сабор изабрао га је 1985. године за епископа упражњене Епархије славонске са седиштем у Пакрацу. У трон славонских архијереја устоличен је 9. јуна 1985. године у Саборној цркви Свете Тројице у Пакрацу. Устоличењу су присуствовали митрополит загребачки Јован (Павловић), епископ горњокарловачки Симеон Злоковић, епископ жички Стефан Боца, епископ шумадијски Сава Вуковић, епископ зворничко-тузлански Василије Качавенда, епископ врањски Сава Андрић и викарни епископ марчански Данило Крстић и архимандрит и професор Православног богословског факултета др Амфилохије Радовић.

Избором за епископа славонског започело је ново и знатно захтевније раздобље његове архијерејске службе. Поверена му је древна Пакрачка епархија, једна од историјски значајних епархија Карловачке митрополије, која је још увек носила тешке последице страдања и разарања из Другог светског рата. Бројни храмови и парохијска здања захтевали су обнову, а црквени живот учвршћивање после вишедеценијског живота у условима комунистичке власти.

Епископ Лукијан посветио се обнови храмова, уређењу парохијског живота и јачању свештенства и монаштва. Нарочиту пажњу поклањао је редовном богослужбеном поретку и оживљавању парохија широм Епархије. Истовремено се старао о богатом културном и књижном наслеђу Пакрачке епископије. Уз његов подстицај крајем осамдесетих година започето је стручно пописивање и сређивање старог фонда Епископске књижнице, чији су делови тек неколико година раније били враћени Епархији, а обновљено је и изграђено на десетине нових храмова.

Започету обнову прекинуо је рат почетком деведесетих година. Пакрац и западна Славонија нашли су се у средишту оружаних сукоба, а Владичански двор у Пакрацу тешко је пострадао. Услед ратних прилика седиште епископа премештено је у Окучане.

Епископ Лукијан остао је са повереним му народом и у најтежим годинама, служећи тамо где је то било могуће и обилазећи парохије, рањенике, војнике и становништво на подручјима захваћеним ратом. Током ратних сукоба био је ухапшен и два месеца провео је у заточеништву, изложен мучењу и изгладњивању. За његово ослобађање непосредно се заузео и патријарх московски и све Русије Алексеј II, након чије је интервенције пуштен из заточеништва.

По изласку из заробљеништва у Пожеги, наставио је службу у западној Славонији. Учествовао је у разговорима са представницима међународне заједнице и настојао да у ратним околностима заштити поверени народ, свештенство и црквене светиње.

Када је 1. и 2. маја 1995. године, током војне операције „Бљесак“, дошло до слома српског живота у западној Славонији и масовног егзодуса становништва, епископ Лукијан остао је у Окучанима до последњих часова. Са свештенством је учествовао у збрињавању народа, обилазио рањенике и склоништа, а западну Славонију напустио је међу последњима.

Десет година проведених на славонској катедри дубоко су обележиле његову архијерејску службу. У Пакрац је дошао да обнавља оно што је било разрушено у Другом светском рату, да би потом сам постао сведок новог рата, рушења и расељавања народа. Искуство губитка светиња, црквене имовине, библиотека и архива остаће присутно и у његовом каснијем старању да у епархијама које су му поверене сачува и правно обезбеди црквену имовину и историјско наслеђе.

После пада западне Славоније 1995. године отишао је у Сједињене Америчке Државе, где је помагао митрополиту новограчаничком Иринеју Ковачевићу. Током једне академске године на Православном богословском факултету у Либертивилу предавао је Општу историју Хришћанске Цркве.

Ново поглавље његове архијерејске службе започело је 1996. године, када му је Свети Архијерејски Сабор поверио администрацију древне Темишварске епархије у Румунији. Њоме је претходно шеснаест година управљао његов духовни отац епископ шумадијски др Сава Вуковић.

На дан 23. јуна 1996. године епископ Сава свечано је предао управу Темишварске епархије своме духовном сину и увео га у трон темишварских архијереја. Тако је епископ Лукијан у Темишвару непосредно наставио дело архијереја који га је замонашио, рукоположио и духовно формирао.

У Темишварској епархији затекао је старе српске парохије и манастире велике историјске вредности, али и црквени живот ослабљен после деценија комунистичке власти и значајних демографских промена. Приступио је обнови парохија и храмова, уређењу епархијске управе и васпостављању монашког општежића у старим манастирима. Посебно се старао о правном положају Српске Православне Цркве у Румунији, повраћају црквене имовине и очувању српског језика и идентитета у румунском Банату.

Залагао се и да празник Светог Саве добије одговарајуће место у јавном и културном животу српске националне мањине у Румунији, истовремено развијајући сарадњу са Румунском Православном Црквом и државним установама Румуније.

После избора новог епископа славонског 1999. године, Свети Архијерејски Сабор изабрао је владику Лукијана за титуларног епископа сегединског, оставивши му и даљу управу над Темишварском епархијом.

После упокојења епископа будимског др Данила Крстића 2002. године, епископ Лукијан изабран је за епископа упражњене Будимске епархије, задржавајући дужност администратора темишварског. Устоличен је у Сентандреји 15. септембра 2002. године.

Његов долазак на будимску катедру имао је и посебну личну и историјску симболику. На истом трону својевремено је седео епископ Лукијан Богдановић, потоњи митрополит карловачки и патријарх српски, у чији је спомен млади пострижник Војислав Пантелић више од две деценије раније добио име Лукијан.

Будимска епархија је после Другог светског рата прошла кроз дуго и тешко раздобље. Након упокојења епископа Георгија Зубковића 1951. године, политичке прилике у Мађарској деценијама нису омогућавале њено редовно попуњавање. Епархијом су управљали администратори, а више изабраних епископа није успело да трајно преузме будимску катедру.

Ново раздобље започело је са епископом др Данилом Крстићем, који је 1984. године постављен за администратора, 1988. изабран за епископа будимског, а 7. октобра 1990. године устоличен у Сентандреји. Његово архијерејство имало је изразит духовни, богословски и просветни печат и поставило важне основе за обнову Епархије после комунистичког периода.

Доласком епископа Лукијана 2002. године уследило је раздобље њеног систематског правног, имовинског и институционалног учвршћивања. Вишегодишње искуство управљања епархијама, правничко образовање, познавање страних језика и прилика у Европи омогућили су му да положај Будимске епархије постави на трајније основе.

Будимска епархија добила је у правном поретку Мађарске статус историјске цркве, а посебно значајан корак учињен је 18. децембра 2012. године, када је са Владом Мађарске, потписан темељни споразум којим су односи Епархије и мађарске државе постављени на нове и чвршће основе. Влада Мађарске потврдила је споразум Одлуком 1696/2012. (XII. 29.) од 29. децембра 2012. године. Тиме је Будимској епархији обезбеђен јасно уређен положај и стабилан оквир за њен верски, просветни и културни рад.

Велики део његове службе у Мађарској и Румунији посвећен је реституцији црквене имовине. Повратак храмова, парохијских домова, задужбина, земљишта и других добара представљао је важан предуслов за очување и несметан рад старих српских црквених заједница.

Упоредо са тим обнављани су бројни храмови, парохијски домови и друга црквена здања. У сарадњи са стручњацима из Србије и Мађарске рађено је на конзервацији и рестаурацији старих иконостаса и другог црквено-уметничког наслеђа. У Печују је 2015. године подигнут нови храм Светих апостола Андроника и Јуније, а обновом старих светилишта и посебно монашког живота учвршћен је редовни богослужбени и парохијски живот Епархије.

Посебну пажњу епископ Лукијан посветио је Текелијануму у Будимпешти, задужбини Саве Текелије и једном од најзначајнијих средишта српске просвете у Угарској. Текелијанум је обновљен и враћен својој првобитној просветној и културној намени. За митрополита Лукијана ова задужбина има и породични значај, будући да је његов предак Стеван Пантелић, потоњи епископ Самуило, у њој својевремено био питомац.

Под његовим старањем темељно су унапређени Српски црквени музеј, Архив и Библиотека Будимске епархије. Обновом здања некадашње српске Препарандије у Сентандреји створен је савремен простор за Српски црквени музеј, у којем су на достојан начин смештене и представљене иконе, богослужбени предмети, књиге и други споменици вековног присуства Срба у Мађарској. Истовремено је систематски уређивана архивска и библиотечка грађа Епархије и учињена доступнијом научницима, истраживачима и широј јавности.

Архипастирско старање епископа Лукијана обухватало је и шири просветни и културни живот српске заједнице у Мађарској. Под окриљем Будимске епархије подстицани су школство и издаваштво, приређиване изложбе и научни скупови, обележаване важне историјске годишњице и развијана сарадња са културним и научним установама Србије и Мађарске.

Посебно место у његовом раду заузима превођење богослужбених књига на савремени српски језик. Превео је дванаест Минеја, Октоих, Посни Триод и Цветни Триод, настојећи да богослужбено наслеђе учини непосредније доступним савременом вернику. У срединама у којима Срби живе као малобројна заједница, овај рад има и нарочит значај за очување српског језика у животу Цркве.

Његово вишедеценијско старање о књизи, језику и писаној речи није остало ограничено на богослужбене преводе и црквено издаваштво. Од 2017. године члан је Удружења књижевника Србије.

Митрополит Лукијан говори руски, немачки, енглески и мађарски језик, а служи се и румунским и грчким. Током архијерејске службе неговао је блиске односе са другим помесним Православним Црквама, посебно Руском и Румунском, као и развијене односе са државним, културним и црквеним установама земаља у којима је служио.

После четрдесет година архијерејског служења, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је у мају 2024. године епископа будимског Лукијана уздигао у достојанство Архиепископа и Митрополита будимског. Архијерејски јубилеј – четрдесет година од хиротоније 1. јула 1984. године – обележен је у Будимској и Темишварској епархији.

И после уздизања у митрополитско достојанство наставио је, поред Будимске епархије, да администрира и Темишварском епархијом, која му је поверена још 1996. године. Тако су у његовој архијерејској служби већ три деценије непосредно повезане две древне српске епархије северно од Дунава.

Дана 4. септембра 2025. године у Будимпешти му је додељена титула витеза Мађарске, као признање за вишедеценијску духовну, црквену и културну службу. И ово признање на особен начин додирује породичну историју митрополита Лукијана, будући да је витешко достојанство својевремено носио и његов чукундеда Јован Пантелић, професор и директор Карловачке гимназије.

Више од четири деценије архијерејске службе митрополита Лукијана повезују његово породично наслеђе са духовним предањем у којем је формиран и областима у којима је служио. Одрастао са породичним сећањем на Карловачку гимназију, Текелијанум и српско архијерејство, духовно формиран уз епископа Саву Вуковића и монашким именом везан за патријарха Лукијана Богдановића, као архијереј је служио у Пакрацу и Темишвару, носио титулу епископа сегединског, а потом више од две деценије управља Будимском епархијом са седиштем у Сентандреји.

И начин његове службе носи обележја тог предања. Брига о богослужењу и свештенству код њега је повезана са старањем о школи и књизи, храму и задужбини, архиву, библиотеци и музеју, црквеној имовини и правима Епархије, као и са очувањем језика и историјског памћења српског народа.

По породичном наслеђу и духовним учитељима, по областима у којима је служио и по самом разумевању архијерејске одговорности, Архиепископ и Митрополит будимски Лукијан представља последњег архијереја старога карловачког кова – оног у којем су служење Цркви, очување народа, просвета, књига, задужбина и историјско памћење били делови једне исте архипастирске службе.

Одликовања и признања

За своју вишедеценијску архијерејску, духовну, културну и друштвену службу Митрополит Лукијан примио је бројна црквена, државна и друштвена одликовања и признања, међу којима су:

• Орден Карађорђеве звезде првог степена
• Орден Мађарског средњег крста за заслуге
• Орден Републике Српске на ленти
• Орден Српске православне Епархије темишварске првог реда
• Витез Мађарске
• Орден Пресвета Богородица Молитвеница, Орден Румунске Патријаршије за архијереје
• Орден Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Орден Митрополије црногорско-приморске
• Орден Свете Ане првог реда, додељује Руски Императорски дом Романових;
• Орден вере и заједништва, Румунске патријаршије
• Орден Круне
• Орден Светих Бранковића првог реда Архиепископије арадске
• Орден Крста Трансилваније првог реда Митрополије Клужа
• Руски орден Плод добрих напора Словена, Поводом 100 година васпостављања Руске Патријаршије;
• Руска Медаља за пожртвовано служење
• Орден доброте Руске Федерације
• Орден Спаситељ на граници, Руске Федерације
• Орден победе, Руске Федерације
• Плакета светогорског манастира Св. Пантелејмона
• Плакета Св. Равноапостолног кнеза Владимира, поводом 1000 година Крштења Руса;
• Плакета 29. Светског фестивала младежи и студената, председника Руске Федерације
• Специјална плакета Архива Србије
• Специјална плакета Галерије Матице српске
• Крст вожда Ђорђа Стратимировића
• Велика Базијашка повеља
• Сентандрејска повеља
• Сребрна медаља Галерије Матице српске