Експонат
Епархијски музеј
По слојевитости садржаја и богатству фондова Српска православна црквеноуметничка збирка у Сентандреји заузима особено место међу музејима и уметничким збиркама Мађарске. Основана је 1964. године као музејска установа Српске православне епархије будимске, чију основу је чинила владичанска ризница у Сентандреји. Проширујући ту основу, она се развијала сакупљањем значајног уметничког блага које се стварало вековима и налазило у храмовима Епархије. Сабирањем, пре свега, икона и разних богослужбених предмета, Збирка у Сентандреји је постепено израсла у цењену, а по разноврсности и броју предмета и највећу ризницу православних црквеноуметничких старина у Мађарској. Основни фонд Збирке, који претежно обухвата уметничка остварења из XVIII века, пружа шири увид у сложене токове преображаја и процвата српске уметности у овом за Будимску епархију најзначајнијем раздобљу. Упознавање тог периода у Сентандреји поспешују и незаобилазни фондови Библиотеке и Архива Епархије, који чине целину са Црквеноуметничком збирком и проширују наша сазнања о присуству српске уметности и културе на просторима Угарске током неколико векова.
После слома средњовековне српске државе на Косову 1389. године, опасност од даљег продора Турака у Подунавље непрестано се повећавала, што је навело мађарске владаре, посебно краља Жигмунда и Матију Корвина, да у савезу са српским деспотима и уз помоћ знатног дела српског племства организују снажну одбрану.
У тим настојањима током XV и XVI века од посебног значаја су били и градови на горњем току Дунава, које су многобројније насељавали и Срби, често као припадници краљевске дунавске флоте. Међу тим градовима, поред Будима, Острогона, Коморана и Ђура, посебно се истицао Српски Ковин на Чепелској ади, који је израстао у значајно црквено и економско средиште Срба и других православних становника Угарске. Они су се у то место у већем броју доселили 1440. године, када су од мађарског краља Владислава добили и посебна овлашћења. Тада су обновили и касноготску цркву, која је нешто касније, 1514. године, украшена позносредњовековним живописом. То зидно сликарство, које се крије испод новијег слоја из XVIII века, и мањи број сачуваних богослужбених предмета упућују на развијеније православно црквено стваралаштво у Српском Ковину и другим подунавским насељима током XV и XVI века.
Међутим, продором Турака у централне области Мађарске и падом Будима 1541. године, у појединим центрима знатно опада ранија активност, за што је добар пример управо и Српски Ковин чије се становништво већим делом преселило у северноугарске градове Коморан и Ђур. Та два погранична насеља у преосталом делу Мађарске краљевине постала су важна упоришта и за Србе, док у областима под турском влашћу најзначајније духовно средиште постао је манастир Грабовац, који је основан 1585. године. О значају Грабовца током XVII века сведоче и сачуване драгоцености које се сада налазе у епархијској Збирци у Сентандреји.
Крајем XVII века хришћанске снаге, после потискивања Турака из Мађарске, ослободиле су и велики део Србије.
Експонат
Експонат
Међутим, 1690. године њихово напредовање је заустављено и турске трупе су поново заузеле Београд, што је проузроковало Велику сеобу Срба северно од Саве и Дунава. Знатан део досељеника, предвођен патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, стигао је 1690. године и до Сентандреје, надомак Будима, где је ускоро успостављено ново седиште Будимске епархије и подигнуто седам православних храмова.
У годинама после Сеобе, услед нараслих потреба за богослужбеним књигама, иконама и обредним предметима, у Сентандреји се развило значајно средиште уметничког и књижевног стваралаштва. Поред рукописних књига из школе Рачана, овде се јављају и радови иконописаца који су се доследно ослањали на поједностављена позновизантијска ликовна решења.
У првој половини XVIII века традиционалним схватањима били су привржени и самоуки народни иконописци, који су највише радили по мањим сеоским црквама. Међутим, у њиховом сликарству, услед слободнијег и инвентивнијег приступа, назиру се и први знаци промена, односно одступања од проверених стилских схватања. Поред тих икона, које се истичу маштовитошћу и декоративношћу, у Црквеноуметничкој збирци заступљени су и радови школованијих сликара, у основи такође позновизантијске ликовне културе. Међу тим мајсторима са однегованим стилским изразом посебно се истичу Остоја Мркојевић, зограф Митрофан и иконописци из Баната, Недељко Поповић и Георгије Раните.