Епархијски музеј

У тим настојањима током XV и XVI века од посебног значаја су били и градови на горњем току Дунава, које су многобројније насељавали и Срби, често као припадници краљевске дунавске флоте. Међу тим градовима, поред Будима, Острогона, Коморана и Ђура, посебно се истицао Српски Ковин на Чепелској ади, који је израстао у значајно црквено и економско средиште Срба и других православних становника Угарске. Они су се у то место у већем броју доселили 1440. године, када су од мађарског краља Владислава добили и посебна овлашћења. Тада су обновили и касноготску цркву, која је нешто касније, 1514. године, украшена позносредњовековним живописом. То зидно сликарство, које се крије испод новијег слоја из XVIII века, и мањи број сачуваних богослужбених предмета упућују на развијеније православно црквено стваралаштво у Српском Ковину и другим подунавским насељима током XV и XVI века.

Међутим, продором Турака у централне области Мађарске и падом Будима 1541. године, у појединим центрима знатно опада ранија активност, за што је добар пример управо и Српски Ковин чије се становништво већим делом преселило у северноугарске градове Коморан и Ђур. Та два погранична насеља у преосталом делу Мађарске краљевине постала су важна упоришта и за Србе, док у областима под турском влашћу најзначајније духовно средиште постао је манастир Грабовац, који је основан 1585. године. О значају Грабовца током XVII века сведоче и сачуване драгоцености које се сада налазе у епархијској Збирци у Сентандреји.

Крајем XVII века хришћанске снаге, после потискивања Турака из Мађарске, ослободиле су и велики део Србије.

Међутим, 1690. године њихово напредовање је заустављено и турске трупе су поново заузеле Београд, што је проузроковало Велику сеобу Срба северно од Саве и Дунава. Знатан део досељеника, предвођен патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, стигао је 1690. године и до Сентандреје, надомак Будима, где је ускоро успостављено ново седиште Будимске епархије и подигнуто седам православних храмова.

У годинама после Сеобе, услед нараслих потреба за богослужбеним књигама, иконама и обредним предметима, у Сентандреји се развило значајно средиште уметничког и књижевног стваралаштва. Поред рукописних књига из школе Рачана, овде се јављају и радови иконописаца који су се доследно ослањали на поједностављена позновизантијска ликовна решења.

У првој половини XVIII века традиционалним схватањима били су привржени и самоуки народни иконописци, који су највише радили по мањим сеоским црквама. Међутим, у њиховом сликарству, услед слободнијег и инвентивнијег приступа, назиру се и први знаци промена, односно одступања од проверених стилских схватања. Поред тих икона, које се истичу маштовитошћу и декоративношћу, у Црквеноуметничкој збирци заступљени су и радови школованијих сликара, у основи такође позновизантијске ликовне културе. Међу тим мајсторима са однегованим стилским изразом посебно се истичу Остоја Мркојевић, зограф Митрофан и иконописци из Баната, Недељко Поповић и Георгије Раните.

Српске цркве у Мађарској, поред икона, током XVIII века биле су богато снабдевене и разним богослужбеним сасудама, одеждама и другим црквеним предметима. Развој стилских карактеристика тих предмета био је повезан са основним токовима у сликарству, графици и другим гранама уметности. Ипак, за разлику од иконописа, који је најдуже задржао у основи традиционална позновизантијска решeња, предмети примењеноуметничке израде попримили су доста рано барокне, а касније и рокајне стилске елементе. Од средине XVIII века, поред месних српских кујунџијских и других радионица, све чешће се наручују богослужбени предмети и код познатих мађарских и аустријских мајстора, а пристижу и драгоцености из удаљенијих европских радионица. Отуда богослужбени предмети Црквеноуметничке збирке показују посебно богатство и разнородност, а често предочавају и основне токове у развоју новије српске уметности.

Средином XVIII века, и због измењених услова друштвеног развоја у Хабсбуршкој монархији, патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента покренуо је далекосежне реформе које су се односиле и на црквено сликарство. Оне су промовисале снажан утицај тада већ барокизоване руске и украјинске црквене уметности. Нова ликовна оријентација наишла је на разумевање и у редовима тек стасалог грађанства, о чему добар пример пружа и иконостас Преображенске цркве у Сентандреји, који је подигнут 1746. године. После тог првог развијеног барокног иконостаса код Срба, нова сликарска схватања, која су се темељила на основама византијске и западњачке стилске симбиозе, подржао је и будимски епископ Дионисије Новаковић. У другој половини XVIII века, његовом заслугом сликали су иконостасе у Епархији водећи мајстори тог уметничког правца, међу њима и Јован Поповић, Стефан Тенецки и новосадски сликар Васа Остојић. Извесни утицаји украјинске барокне уметности јављају се и код Јована Четиревића Грабована, који је 1776. године насликао иконостас српске цркве у Стоном Београду. Међутим, у његовом сликарству су ипак преовладали позновизантијски елементи претежно критско-венецијанског манира, који су посебно неговали грчки иконописци, присутни и у подунавским областима. У време подизања монументалних барокних иконстаса, око 1765. године из Мосхопоља, са југа Балкана, пристигла је у Угарску и сликарска радионица Теодора Симеонова, која је нешто касније у духу поједностављених позновизантијских схватања осликала храмове у Српском Ковину и Стоном Београду.

Они су у црквама Епархије насликали и већи број појединачних икона, манифестујући на тај начин и вредности проверених конзервативних ликовних решења. Њихови радови и сликарска дела осталих мајстора који су радили на овим просторима у другој половини XVIII века чине значајну целину у Црквеноуметничкој збирци.

У трајању Будимске епархије крај XVIII века и прве деценије XIX века још су означене временом успона. Тада су Пешта, Будим и Сентандреја били значајни центри српске културе и просвете, о чему сведочи и отварање прве српске учитељске школе у Сентандреји 1812. и оснивање Матице Српске у Пешти 1826. године. У то време у појединим градовима посебно се истиче и активност економски ојачалих грчких заједница. У Епархији су тада ангажовани и најзначајнији српски сликари каснобарокних и класицистичких стилских определења, већином школовани на Ликовној академији у Бечу, који осим иконостаса сликају и већи број појединачних икона и портрета. Међу тим мајсторима посебно се истицао Павел Ђурковић, који је био родом из Баје, будимски сликар Михаило Живковић, аутор иконостаса Благовештенске цркве у Сентандреји, и утицајни новосадски мајстор Арсеније Теодоровић, водећи представник српског класицистичког сликарства.

Српска црквеноуметничка збирка у Сентандреји обухвата и приказује само један део уметничког блага Епархије, док се преостале старине чувају у четрдесетак српских цркава које и данас постоје широм Мађарске. Основни фонд збирке даје свеобухватни преглед развоја уметности у Епархији, а истовремено приказује и основна обележја православне црквене уметности у ширем Подунављу, пре свега у XVIII веку, када су се на овим просторима одвијали сложени процеси обнове и поновног укључивања српске културе у основне европске токове. Српска уметност је у том периоду под утицајем савремених уметничких струјања у Европи напустила средњовековно-позновизантијска обележја. Сачувајући у тим процесима сопствени духовни и ликовни идентитет, она је изнедрила и црквеноуметничка остварења нарочитих вредности.

Српски црквени музеј Сентандреја

Адреса: 2000 Сентандреја, Главни трг 6.
Тел. и Факс: 26/ 312-399
E-mail: muzeuminfo@serb.t-online.hu
Web: www.semu.hu

Радно време:
1. јануар – 28. фебруар: петак – недеља 10:00 – 16:00 сати
1. март – 30. април: уторак – недеља 10:00 – 16:00 сати
1. мај – 30. септембар: уторак – недеља 10:00 – 18:00 сати
1. октобар – 31. децембар: уторак – недеља 10:00 – 16:00 сати
(Понедељак – увек нерадни дан)