Јеромонах Варнава Кнежевић: Цртице о страдању Римокатоличке цркве у Мађарској

Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити.” 
 (Матеј 10,28)

Хришћанска црква у свом трајању дугом два миленијума преживела је и надживела многа гоњења, тиранију, разне антицрквене и атеистичке режиме али је ипак опстала, јер Господ рече – ”…сазидаћу себи цркву и врата паклена је неће надвладати.” (Мт. 16, 18). Ипак,  темељи данашње Цркве како на истоку, тако и на западу, од самих почетака до данас грађени су и граде се на крви и костима светих људи, жена и деце, наших мученика и исповедника који су своје овоземаљске животе полагали за Пут, Истину и Живот.

Када се данас спомене гоњење Цркве, човеку прво на памет пада оно гоњење раних хришћанских заједница од стране Римског царства, или страдања Цркве од Отоманског царства, међутим често заборављамо или ништа не знамо о оним страдањима Цркве у новије време, конкретно за време комунизма.

У нашим државама (Србија и Мађарска) новије страдање Цркве је почело Другим светским ратом[1], док је у Совјетском Савезу (Русији) страдање Цркве започело комунистичком револуцијом 1917. године. О мукама кроз које је прошла Црква у Другом светском рату се на нашим просторима говорило и писало, међутим завршетком рата, нове (комунистичке) власти су наставиле започето гоњење Цркве, али о овим непочинствима није било много говора. Тек у новије време поједини аутори објављују студије, чланке па и књиге о појединачним или масовним страдањима свештенства за време комунизма али ова тема још увек није допрла до свести народа чије су генерације и генерације формирале своју свест у комунистичким режимима.

Рад о страдању Цркве, њеног епископата, свештенства, монаштва и верног народа  за време комунизма био би исувише обиман те ћемо се позабавити страдањима појединачних личности Римокатоличке Цркве у Мађарској за време комунизма на чијем се примеру може видети репресија режима који је десетљећима вршен на Цркву.

Заточеничка судбина Патријарха Гаврила Дожића и епископа Николаја Велимировића, Варнаве Настића, Василија Костића, као и страдање Платона бањалучког, Петра дабробосанског, Саве горњокарловачког и бројних других свештеника и верника код Срба је парадигма односа тоталитарне државе према Цркви. Ови људи су били толико непожељни и прогоњени од режима да је и њихово помињање или позивање на њихове беседе и говоре било угушивано. Оно што нам није познато јесте чињеница да је и Римокатоличка црква за време комунистичке власти у послератном периоду страдала. Један од таквих страдалника у свим режимима јесте и мађарски борац за прогоњену Цркву и народ – надбискуп естергомски, принц и примас Мађарске кардинал Миндсенти Јожеф.

Кардинал Миндсенти Јожеф
(1892-1975)

Јожеф Миндсенти рођен је 29. марта 1892. године у мађарском месту Чехиминдсент у адвокатској породици Пем. Завршио је богословску школу у Сомбатхељу, а затим је од бискупа Микша Јаноша рукоположен за свештеника 12. јуна 1915. године.  Године 1917. објављена је његова прва књига „Мајчинство“. Републичка влада Михаљ Кароља ухапсила га је 09. фебруара 1919. године због говора против социјалне политике коју је спроводила држава, а затим је поново ухапшен од стране комунистичке владе Беле Куна у јулу исте године. Ватрено је позивао народ да гласају против  странке Њилаша 1939. године, а 1940. године је објавио памфлет „Зелени комунизам“ у којем мађарски покрет Њилаша описује као ђаволски покрет једнако зао попут комунизма. Током 1941. године за време германизације међу Немцима који су живели у Мађарској узео је презиме Миндсенти по свом родном месту. Дана 25. марта 1944. године посвећен је за бискупа у Веспрему. Као бискуп, писао је нацистичким властима, позивајући их да се не боре у Западној Мађарској, а такође је код Хорти Миклоша протествовао у корист Јевреја. Ухапшен је 27. новембра 1944. због противљења Њилашима да заузму део бискупског двора у Веспрему за своје потребе. У априлу 1945. падом Њилаша, Миндсенти је пуштен из кућног притвора из Шопрона где се налазио.

Црквени вођа – примас Мађарске

Бискуп Јожеф Миндсенти постављен је 05. септембра 1945. за надбискупа Естергома, примаса Римокатоличке цркве у  Мађарској. У највиши чин у Римокатоличкој цркви, уздигнут је 21. фебруара 1946. године, када је постао кардинал. Овом приликом, папа Пије XII му је рекао: „Међу ових тридесет и два ћете први трпети мучеништво које представља и ова црвена боја“.

Од стране владајуће мађарске Радничке партије, кардинал Миндсенти је сматран архетипском фигуром клерикалне реакције. Наставио је да користи традиционалну титулу Примаса и принца Цркве и након што је Парламент 1946. године у потпуности забранио употребу племићких и краљевских титула. Више пута се обраћао америчкој амбасади тражећи подршку у напорима усмереним против владајућег режима. Влада га је оптуживала и да има монархистичке ставове. Оштро се противио национализацији имовине, нарочито пољопривредних земљишта. Такође, жестоко се борио и против укидања црквених школа и успоставе новог образовног система.

Кардинал Миндсенти 1947. године пише: „Не правимо револуцију, јер то није наше поље ни наше оружје; али не идемо у катакомбе; сједињени са нашим верујућим народом, спремни смо да се суочимо са вештачки изазваном олујом“.[2]

Године 1948. Влада је забранила деловање верских редова (покрета). Убрзо након тога, мађарски премијер Матија Ракоши оптужио је и кардинала и Римокатоличку цркву да су реакционарна снага у земљи, која подржава монархију и фашистичку диктатуру адмирала Хортија и  да је Црква највећи власник земље у Мађарској.

Кардинал Миндсенти је ухапшен 26. децембра 1948. године и оптужен за издају, заверу и друга дела против Народне Републике Мађарске. Непосредно пре хапшења написао је белешку о томе да није учествовао ни у каквој завери, а било које признање које би могао да произнесе било би последица принуде. Док је био у затвору, Миндсенти је више пута био ударен гуменим палицама и подвргнут другим облицима мучења док није пристао да призна оно за шта су га оптуживали.

Изнуђено признање кардинала Миндсентија обухватало је следеће: организовање крађе круне Светог Стефана са једином сврхом крунисања престолонаследника Ота фон Хабсбурга за краља Мађарске, планирање свргавања партије и поновно успостављање капитализма, планирање Трећег светског рата и по добијању рата уз помоћ Америке, присвајање целокупне моћи у држави.

Суђење Кардиналу је започело 03. фебруара 1949. године, приликом чега су на њему били видљиви знаци мучења. Већ 08. фебруара је осуђен на доживотну робију за заверу и деловање против државе. Папа Пије XII je 12. фебруара 1949. објавио екскомуникацију свих особа укључених у суђење и осуду кардинала Миндсентија.

Дана 30. октобра 1956. године, за време мађарске револуције, Миндсенти је пуштен из затвора. Вратио се у Будимпешту где је похвалио револуционаре а затим се и путем радија обратио јавности у вези са антикомунистичким дешавањима.

Свој говор започео је речима: „Данас је врло уобичајено нагласити да говорник говори искрено, раскидајући са прошлошћу. Не могу то да кажем, не морам да раскидам са својом прошлошћу. Божијом милошћу, исти сам какав сам био и пре него што сам био затворен. Остајем при својим уверењима са истим физичким и менталним карактеристикама као и пре осам година, иако је заробљеништво било исцрпљујуће.“[3]

Када је Совјетски Савез на предлог и инсистирање маршала Жукова напао Мађарску 04. новембра 1956. ради поновног успостављања Совјетске комунистичке владе, кардинал Миндсенти послушао је савет Имре Нађа[4] и затражио је политички азил у Амбасади Сједињених Америчких Држава у Будимпешти. Кардинал Миндсенти је тамо живео наредних 15 година, не успевајући да напусти ни територију Амбасаде а још мање Мађарску.

Ђорђ Ацзел, комунистички функционер задужен за сва културна и верска питања у Мађарској, осећао се све неугодније због ситуације касних 1960-их, када се Миндсенти озбиљно разболео, а појавиле су се гласине о његовој предстојећој смрти. Ипак Ацзел није успео уверити лидера странке Кадар Јаноша да ће ослобађање Миндсентија донети боље односе са Ватиканом али и са преосталим клиром у Мађарској.

На крају је папа Павле VI понудио компромис прогласивши Миндсентија „жртвом историје“ (уместо комунизма) и поништивши екскомуникацију његових политичкх противника. Мађарска Влада дозволила је Миндсентију да напусти земљу 28. септембра 1971. Почевши од 23. октобра 1971. године, живео је у Бечу уместо у Риму, пошто се увредио на савет Ватикана да се повуче са катедре примаса Римокатоличке цркве у Мађарској у замену за нецензурисано објављивање његових мемоара.

У децембру 1973. у 81. години, Миндсентију је Папа узео титулу примаса, прогласивши Естергомску надбискупију званично упражњеном, али је одбио да је попуни док је Миндсенти још био жив.

Кардинал је посетио мађарске емигранте 1975. у Каракасу у Венецуели, а након тога у Боготи (Колумбија) и у Америци. Одмах након ове посете, вратио се у Европу осећајући се прилично болесно. Кардинал Миндсенти је умро 06. маја 1975. године, у 83. години, у егзилу у Бечу. По сопственој жељи сахрањен је најпре у Маријином Цељу у Аустрији, где су његов гроб стално посећивали ходочасници. Почетком 1976. године Папа је бискупа Ласла Лекаја учинио примасом Мађарске, чиме је окончана дуга борба са комунистичком влашћу.

Након промене политичког режима у Мађарској, земни остаци кардинала Миндсентија пренети су у домовину 04. маја 1991. године и сахрањени у Естергомској катедрали.

Кардинал Миндсенти био је кључна личност отпора против тоталитаризма уопште у мађарском народу. Он је свој глас дизао и против фашизма и против комунизма. Његов глас био је глас вапијућег за очување људског достојанства у никада тежим социјалним и политичким околностима. Оптуживан за све и свашта претрпео је до краја и Црква је то препознала. Иако је процес беатификације покренут још 90-их година, окончан је 2019. године када је папа Фрања и званично прогласио кардинала Миндсентија блаженим.


[1] Страдање Цркве у бившој Југославији (1941-1945) – Епископи убијени од Усташа за време НДХ су: Бањалучки Платон, Дабробосански Петар, Горњокарловачки Сава.
Патријарх Гаврило Дожић – заточеник логора Дахау, као и Епископ Николај Велимировић којем је онемогућен повратак у земљу након рата.
Према Синодској комисији која је саставила листу убијених свештеника од 1941 до 1945. укупан број је 544. У Мађарској када је СПЦ у питању је познат случај страдања свештеника Милоша Апића (Баја) и заточење свештеника Љубинка Галића (Сантово)

[2] 1947. március 25. in Beke Margit: Egyházamés hazám I., 162 old.

[3] Обраћање кардинала Миндсентија мађарском народу путем радија 03. новембра 1956. године

[4] Имре Нађ био је премијер у периоду од 1953. до 1955. када је је отпуштен са места премијера због новог курса у социјализму који није одговарао Политбироу.  Други пут је постао премијер за време револуције 1956. године. Када је Револуција доживела слом, добио је азил у Југословенској амбасади, а затим је са осталим азилантима требао бити депортован међутим аутобус у којем се налазио је скренут са путање, Нађ је ухапшен и осуђен на смрт. Смртна казна изврђена је 1958. године.