У суботу, 19. новембра 2022. године, у Епархијском музеју у Сентандреји представљена је књига др Милесе Стефановић-Бановић под насловом „Знано буди – записи у рукописима Сентандрејске збирке“.
Госте је најпре поздравио управник Музеја г. Коста Вуковић који је нагласио значај представљања књиге чији аутор обрађује управо рукописну збирку која се чува у Сентандреји.
Затим су о књизи говорили Његово Преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан, проф. др Драгана Радојичић, управница Етнографског института САНУ, др Ивана Башић, научни сарадник Етнографског института,г. Никола Дробњаковић, главни и одговорни уредник издавачке куће „Бернар“,др Томислав Јовановић, професор средњовековне књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду као и аутор књиге др Милеса Стефановић-Бановић, виша научна сарадница Етнографског института САНУ.
Књига у којој се историјском, културолошком, текстолошком, стилском и језичком анализом успоставља нова слика о записима из сентандрејске рукописне збирке која се чува у Библиотеци Српске православне епархије у Сентандреји – једној од најважнијих српских културних установа ван граница Србије – објављена је у издању Етнографског института САНУ, Српског црквеног музеја Сентандреја и Издавачког предузећа БЕРНАР.
Књигу Знано буди аутор др Милеса Стефановић-Бановић посвећује свом покојном оцу, угледном професору Димитрију Е. Стефановићу и Сентандрејцима.
Великом сеобом Срба 1690. значајно је увећано српско становништво у Сентандреји, које је на тај простор први пут насељено још у 15. веку, када је краљ Сигмунд даровао овај град српском деспоту Стефану Лазаревићу. Сентандреја је постала духовни, политички, а потом и војни и културни центар Срба. На новим просторима Срби су били у сталној борби за очување идентитета. Нација се поистовећује са православном вером, а окупљање под окриљем Цркве било је питање опстанка.
Један од најзначајнијих сведока тих бурних времена, која су у значајној мери обликовала српски језик и културу, јесу стари рукописи. Део ових споменика културе чува се у Библиотеци Српске православне епархије у Сентандреји, једној од најважнијих српских културних установа ван граница Србије. Неки од њих настали су у средиштима јужно од Саве и Дунава, одакле су донети у Мађарску током сеоба у 17. веку. Други су писани на тлу данашње Мађарске, пре свега у Сентандреји и манастиру Грабовцу.
Као посебне и често неупадљиве драгоцености унутар рукописа крију се записи. Значај ових кратких форми вишеструк је. Записи су често једини податак о настанку књиге. Неке летописне белешке представљају прворазредне историјске изворе. Књижевно вредни записи, иако малобројни, пружају слику о развоју и утицајима на књижевност. За језик записа утврђено је да стоји у блиској вези са народним језиком, чиме они постају филолошки и етнолошки прозор у свет тадашњег човека. Посебан етнолошки значај имају ретке практичне забелешке, које, за разлику од летописних, загледаних у вечност, захватају актуелни тренутак и свакодневни живот аутора. Такви су, на пример, рецепти за народне лекове, савети, обичаји и др.
У овој књизи се историјском , културолошком, текстолошком, стилском и језичком анализом успоставља нова слика о записима из сентандрејске рукописне збирке. Добијени подаци доприносе бољем поимању догађаја и времена у којима су настали, као и услова у којима се живело и стварало.
У свом говору Владика Лукијан је нагласио:
„Многи рукописи су током славне али и несрећне прошлости нас Срба нетрагом нестали. Тим више је драгоценија збирка сачуваних рукописа у у Библиотеци Епархије будимске. Ови рукописи и записи су спасени од пропасти захваљујући људима Цркве а постали су доступни нашој јавности захваљујући врсним познаваоцима ових старина, међу којима је био и проф. Димитрије Е. Стефановић, кога смо знали и веома поштовали. Осим знања које је имао, проф. Димитрије је волео рад и дисциплину. Препознавао би и умео да загреје за рад личности које могу да се ухвате са проблематиком старих записа.
Лично је Нама, током вишегодишњег рада на превођењу богослужбених књига на савремени српски језик био од немериве помоћи, као најбољи у својој струци. Био је срећан јер је доживео да се овај велики посао заврши.
Да се сакупе и систематизују резултати многих генерација прегалаца на истраживачком пољу старих записа требали су и труд, и знање, и стрпљење, али изнад свега мотив, а нема јачег мотива од љубави детета према родитељу.
Зато не треба да нас чуди да је његова кћерка Милеса наставила рад свога родитеља. Сама посвета ове књиге говори о љубави аутора и према своме оцу али и према његовом завичају – Сентандреји.
За личностима и савременицима наше бурне и славне историје се од старина трагало. Ми у Цркви пре свега због молитвеног помена на богослужењиђа, а и да би се те личности спасиле од заборава. Наилазимо на то не само у хришћанству, има тога још у древном временима, почев од времена фараона, када се сматрало да помињањем имена та личност стиче непролазностили вечност.
У прозорском зиду Пећке Патријаршије имамо сачуван диптих поглавара наше Цркве. Нешто слично постоји и на проскомидији наших храмова у Будимпешти, Јегри па и другде, али захваљујући књизи Знано буди из јединствених записа Сентандрејске збирке, као ризнице овостраног српства, као из неке временске капсуле изашли су и људи и догађаји из мрака заборава на светлост дана.“
Промоцији књиге присуствовали су Њ.Е. Биљана Гутић-Бјелица, амбасадор Босне и Херцеговине, др Тијана Палковљевић-Бугарски, управница Галерије Матице српске, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Влади Републике Србије,гђа. Ивана Кунц, први саветник Амбасаде Републике Србије као и други представници српских институција у Мађарској.
На самом крају ове својеврсне свечаности, аутор књиге Милеса Стефановић-Бановић отпевала је Сентандрејску химну – Ми же Сентандрејци.
Фото: Варош РТВ
