У недељу, 10. септембра 2023. године, када наша Црква прославља Сабор Срба Светитеља, Његово Преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан служио је свету архијерејску Литургију у Саборној цркви у Сентандреји.
Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Војислав Галић, протосинђел Варнава Кнежевић, архиђакон Инокентије Лукин и ђакон Стефан Милисавић.
Епархија будимска је данас оживела свештено сећање на Патријарха српског Лукијана Богдановића, од чије трагичне смрти је прошло 110 година. На крају свете Литургије, Преосвећени Владика је, у порти Саборне цркве, испред бисте Патријарха свештеномученика Лукијана служио помен овом великом мужу Српске цркве.
Литургијском благољепију нарочито је допринео Хор Свети Стефан Дечански из Новог Сада.
О значају данашњег празника беседио је протојереј-ставрофор Војислав Галић чију беседу преносимо у целости.
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данас, драга браћо и сестре, Црква слави Сабор свих српских светитеља. Сабор увек значи пуноћу – то јест у овом случају значи да славимо све наше светитеље, свете и преподобне оце, али и све мученике, а значи у исто време и јединство – да су они сви – у разним временима и на разним просторима дали себе за једну исту ствар. Да су уградили себе у једну исту грађевину која се гради од доласка Христовог и градиће се док је света и века, а која се зове Црква Христова.
Свети Игњатије Богоносац у једној својој посланици каже: …једна молитва, једно мољење, један ум, једна нада у љубави (Еф. 4,4-6), у чистој радости која је Исус Христос, од Кога нема ничега бољега.
Сви као у један храм Божји стичите се, као на један жртвеник, ка Једноме Исусу Христу, који је од Једнога Оца произишао и у Једноме јесте и отишао је (Њему Једноме) (Јн.1,18; 8,42; 13,3).
Црква је, дакле, одувек инсистирала на јединству, јер је један Христос и Спаситељ наш и ми смо сви једно Тело Његово. Тако дакле, то јединство у еклисиолошком смислу представља у једној епархији увек епископ, а на парохијама, епископа представљају свештеници. На нивоу помесности, односно цркве једнога ширег подручја или једног народа то јединство представља Архијерејски Сабор, а јединство Сабора – јер се он састоји од многих епископа – представља патријарх који стоји на челу помесне Цркве.
Тако и наша Српска Црква стоји у јединству са осталим помесним Црквама, али у исто време и сама има пуноћу да изображава Тело Христово и зато и сама рађа светитеље од првих времена до данас. А да би било васељенског јединства, мора бити јединства прво на помесном нивоу. То јединство на помесном нивоу кад је у питању наша Српска Црква, можемо да захвалимо нашим светитељима у свим временима, од Светог Симеона и Светог Саве, па преко мученика, до светих и преподобних отаца и патријараха око којих се окупљамо кроз молитву, верујући и надајући се да су сви они наши добри представници и посредници пред Богом. Ко каже да човеку није потребан посредник за разговор са Богом тај пориче Христа Господа нашег и Његово дело нашега спасења – јер је речено: Бога нико није видео никад – Јединородни син који је у наручју Очевом, Он га објави.
Представљају нас и посредују за наше спасење и они канонизовани и они који можда још нису – за које Бог зна да су свети, јер је Он тај који им је дао снагу, оданост и веру да служећи Њему и жртвујући себе за Цркву стекну ореол тихе светлости невечерњег дана Господњега, да том светлошћу осветљавају наш пут и да нас приводе нашем и њиховом Господу у загрљај.
Наравно нико нам никада није обећао да ће тај пут бити лак и посут цвећем, али нам је Онај који је рекао: Ја сам пут, истина и живот, обећао што око не виде и ухо не чу, и у срце човеку не уђе – то јест ништа мање него изобиље вечнога живота и вечне радости ако стигнемо до краја тога пута не изгубивши веру у љубав Божију према нама и узвративши за њу Богу љубављу према Њему и према ближњима.
У тој љубави остварује се и гради Духом Светим јединство једног Божијег народа који је као нови библијски народ имао своје успоне и падове, имао победе и поразе, робовање и у својој мученичкој крви стечену слободу, али је увек прво спашавао своју веру, знајући да њоме спашава себе. Куда год је ишао, селио се или лутао, није носио сребро и злато, него је увек собом носио свете иконе, знајући да ако њих остави, напустио је своје светитеље који му једини осветљавају пут у мраку овога света којим треба пропутовати да се стигне Господу у загрљај.
Једна таква светиљка, једна луча која нас је водила кроз беспоштедно време у којем нам је опет по ко зна који пут спречавано народно јединство, спремано ропство или уништење нашег православног христоликог народног бића, био је и ранији владика будимски а потоњи патријарх српски Лукијан Богдановић кога се данас сећамо поводом 110. годишњице његовог упокојења. Сећамо га се стављајући га у ред српских светитеља и мученика јер препознајемо у њему дејство Духа Светога ујединитеља и утешитеља, а у његовом делу снагу вере и спремност на жртву светих отаца и мученика, његових даљих и ближих претходника којих је у Српској Цркви хиљаде хиљада, како каже једна црквена песма из канона српским мученицима и новомученицима.
Патријарх Лукијан Богдановић радио је у овоме свету најопаснији посао – посао Цркве на уједињењу. Радио је насупрот свету који разједињује, јер није био од овога света, и зато је морао да пострада.
Он се уградио као врли син нашег народа у жеље и напоре да се очува јединство колико у црквеном, толико и у народном смислу. Овенчан мученичким венцем пострадао је за оно што ће се догодити ускоро после њега. Године 1920. у новој држави створеној после Првог светског рата на готово свим просторима где Срби живе, Карловачка митрополија ујединила се са матичним деловима некадашње Пећке патријаршије. Предводници, митрополити и остали епископи карловачки нису оклевали да својим трудом, мудрошћу и умећем учине све, како би Српска Црква поново била уједињена кроз обновљену Патријаршију. Она је своје седиште добила у главном граду Србије – у Београду, али нису заборављени, нити ће икада бити, ни Карловци као седиште славне Карловачке митрополије окружени дивним фрушкогорским манастирима, ни старо седиште српских патријараха у Пећи на нашем косовско-метохијском простору, где нам толике цркве и манастири, а због зулума и свете рушевине, сведоче о јединству Цркве у једноме Богу у Тројици – коме нека је за све слава, кроза све векове векова. Амин.“
