У прву недељу по Васкрсу – Томину недељу, 12. маја 2024. године, храм Светог Великомученика Георгија у Будимпешти је свечано прослављена храмовну славу. Торжествену свету архијерејску литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ будимски и темишварски г. Лукијан. Преосвећеном Епископу саслуживали су архијерејски заменик протојереј-ставрофор Војислав Галић, протојереј Радован Савић, протосинђел Варнава Кнежевић, протонамесник Зоран Живић, јереј Љубо Милисавић, архиђакон Инокентије Лукин и ђакон Стефан Милисавић. Литургијском благољепију нарочито је допринео хор при овом светом храму. О прочитаном одломку из Светог Јеванђеља беседио је протојереј-ставрофор Војислав Галић. После свете Литургије уследила је литија Српском улицом и око светог храма а затим је Преосвећени Владика благословио славске дарове и са овогодишњим кумовима, породицом Никић, преломио славски колач. Кумства за следећу годину прихватио се г. Игор Рус.
У порти храма уследио је културно-уметнички програм а наступили су хор храма Светог Георгија, женска певачка група као и мешовита плесачка група КУД-а Табан, као и хор Српске школе Никола Тесла, и други ученици ове школе.
Овом приликом Црквена општина у Будимпешти доделила је захвалнице госпођи Душанки Недељковић, г. Ђорђу Листићу и г. Игору Русу.
Прослави храмовне славе у Будимпешти присуствовали су њ.е. Биљана Гутић-Бјелица, амбасадор БиХ у Мађарској, њ.е. Светлана Станковић, конзул Републике Србије, г. Љубомир Алексов, српски посланик у мађарском Парламенту, потпуковник Предраг Зељковић, војни аташе Републике Србије у Будимпешти и г. Милан Рус, потпредседник Самоуправе Срба у Мађарској.
Беседа протојереја-ставрофора Војислава Галића:
„Окупали смо се, драга браћо и сестре, на ово величанствено литургијско славље на челу са нашим духовним началником, нашим Владиком да у ову прву недељу попразнства Васкрса која се зове Томина недеља, прославимо славу свога св, храма који је посвећен св. Великомученику Георгију.
Иако нећемо говорити данас само о Св. Георгију и његовм подвигу, јер у ствари кад год говоримо о било којем светитељу, кад год славимо и величамо било којега Христовог угодника или мученика ми у ствари славимо и величамо Господа и исто тако кад год им се обраћамо за помоћ у крајњој линији ми се обраћамо Господу. А ако ко каже да нам не требају посредници ми ћемо га запитати, како то кад је Христос и сам као посредник дошао да буде спона између нас и воље Очеве која је од пре свих векова то да се сви спасу и дођу до познања истине. А ако је Христос a де посе Господ наш та чудесна спона онда не можемо изоставити ни празничну тему данашњега дана, него морамо рећи реч-две о том чудном и у исто време чудесном догађају о којем смо данас чули и у светом евамнђељу. О томе како апостол Тома, један од дванаесторице, није веровао осталим апостолима да су видели Васкрслога – што значи живога Господа Исуса после свега онога што се са њим на Голготи збило. Али се потом васкрсли Господ јавио поново показавши Томи своје ране на рукама и копљем прободена ребра. Све то драга браћо и сестре, није било првенствено и једино упућено апостолу Томи, него свима нама који немамо баш тако јаку веру и често смо, поготово у данашња времена сумњичави када се ради о чудесним догађајима које Господ твори. И ту нас Господ бодри хваливши јаку веру говорећи Благо онима који не видеше а вероваше (Јн 20, 29) – зато што је наша вера – вера слободног опредељења, вера која је заснована на љубави а љубав свагда у себи носи слободу у односу на сваку принуду на све можете да принудите човека, али на то да вас воли не можете. То зависи једино од његове слободне воље. И то је дар Божији који нас чини другачијима од осталих бића. Који нас вини боголиким. Но Господ своје ране показује нама који смо увек спремни да сумњамо Па онима што можда нису сигурни у Његову смрт поручује речима Св. Јована Богослова: један од војника прободе му ребра копљем и одмах изиђе крв и вода. И оној који виде посведочи, и сведочанство његово је истинито, јер он зна да истину говори да и ви верујете (Јн 19, 34-35). А онима који можда сумњају Његово васкрсење поручује речима упућеним апостолу Томи: Пружи прст, ово овамени види руке моје и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран (Јн 20,27).
Но у том данашњем еванђелском тексту, драга браћо и сестре има још некаквог сведочанства, а то је сведочанство заједнице, сведочанство сабрања. Господ се јавља својим ученицима када су они заједно окупљени и благосиља их речима: Мир Вам! А на другим местима, приликом других јављања, чак ломи хлеб, благосиља га и даје ученицима, као што чини и са другом храном. То су знакови Литургијског сабрања и на основу тих знакова Св. Игњатије Богоносац говори да је онај који Служи Литургију икона Христова. Тако, дакле, када смо сабрани око нашег Епископа који служећи Св. Литургију и благосиљајући нас Христовим речима „Мир вам!“ и стоји на месту Христовом, ми смо жива Црква којој ни врата паклена не могу одолети Тело Христово које живи свој вечни живот у Богу и Његовом светом загрљају љубави – пројављујући тако Царство славе невечерњега дана Господњег чија је зора дивно, светло и победоносно васкрсење Христово. Али немојмо сада мислити да је овај живот нешто неважно и да га можемо багателизовати. И Господ наш када се јавио Томи иако у васкрсломе телу, показао му је своје ране, обележја своје превелике жртве за род људски. То више нису ране Служени Св. које боле јер је Господ опростио свима на крсту, па чак и својим убицама, рекавши: Оче опрости им, јер не знају шта чине. То су равне зацељене, али све дотле могу бити поново позлеђене докле је овога света и докле је иједнога који не верује у васкрсење и у љубав Божију и на тај начин греши не разликујући Тела Господњега васкрслога које се приноси и раздаје за живот света и Цркве његове у којој се то чини, од обичне хране и обичне овосветске заједнице засноване на интересу. Као што је оставио на Господу Христу, овај живот оставља трага и на нама некакава обележја која сведоче о томе какав смо пут изабрали и ко смо били у овоме свету. Зато је неопходно да се вежбамо у врлини чији је највиши стипен љубав. Ту нам је први и највећи пример сам Христос и његова љубав којом је он жртвовао себе за живот света. Али ако смо малодушни, па мислимо да ми не ела можемо постићи ту постојаност коју има Богочовек Син Божији, онда узмимо безброј примера Христових следбеника, угодника и мученика Његових, који су сви интер ишли путем Христове љубави у жељи да положе живот свој за Христа, а у Христу и за све оне за које је Христос то учинио. А међу тих безброј примера на првом мест св. Великомученик, Георгија, заштитника овога св. Храма који у Христу и кроз Христа шитити и војује против сила зла, како би одбранио и сачувао све нас кроз много поколења. Јер у сва времена требало је борити се и штитити, и безброј молитви услишити, и безброј пута у име Божије помоћи.
Тако се благодаћу Божијом подвиг Св. Великомученика Георгија продужио и полсе његовог мученичког пострадања. Јер његова љубав која се зачела љубављу Христовом, не престаје, него претачући се из љубави према ближњем, у љубав према Богу, постаје врхунац подвига по речима самога Господа који је рекао да нема веће љубави него да ко живот свој положи за другога.
Из овога се можемо научити, драга браћо и сестре, да нам је следити троједини пут љубави, вере и наде: да нам вера буде утемељена на слободи љубави јер ће нам то донети сигурну наду у победу светиње живота дарованог од Оца милосрђа и љуваби, васкрслога Богочовека Исуса христа и Духа Светога Животодавца, коме као тројединоме истинитоме Богу нашему нека је слава и хвала кроза све векове векова. Амин.“
