На Васкршњи понедељак и на празник Светог Великомученика Георгија поводом храмовне славе у Помазу свету Литургију служили су архијерејски заменик протојереј-ставрофор Војислав Галић, протосинђел Варнава Кнежевић, протонамесник Зоран Живић, јереј Љубо Милисавић и ђакон Стефан Милисавић. Литургијском благољепију нарочито је допринело певачко друштво КУД-а Рузмарин. После свете Литургије уследила је литија око храма са читањем прописаних Јеванђеља као и помен ктиторима, свештенослужитељима и парохијанима. Затим је у храму пререзан колач поводом крсне славе помашког пароха оца Љубе Милисавића и његове породице који такође славе Ђурђевдан.
О Празнику над празницима као и о празнику Св. Великомученика Георгија беседио је протојереј-ставрофор Војислав Галић, чију беседу преносимо у целости:
Христос васкрсе!
Пре свега, у име Преосвештеног Владике нашег Лукијана, а потом и у име нас данашњих свештенослужитеља службе Божије поздрављам вас, драга браћо и сестре, овим сверадосним нашим поздравом другога дана Васкрса, Празника над празницима, који тако зовемо јер то ваистину и јесте зато што је то празник Ваксрсења нашега Господа Исуса Христа који је пострадао за нас, и разапет био за нас и умро за нас на крсту, али који је и васрксао за нас и ради нас зато да би отворио свима нама пут у васкрсење а то значи пут у живот вечни. Зато је то за све нас Празник над празницима, јер нам пре свега у овај живот који се неминовно завршава смрћу уноси веру, уноси сигурну наду у победу живота над смрћу. Кажем сигурну наду, јер, драга браћо и сестре, има ли шта сигурније него видети једнога од нас, онога који је постао човек као и ми, како побеђује смрт и после три дана боравка у смрти васкрсава и поново се јавља својим ученицима. Кажем видети, јер сви ми који долазимо на Св. Литургију литургијски смо учесници догађаја који су нам пренели очевидци Његовога славнога и победоноснога Васкрсења. Догађаја Његовога јављања својим ученицима, када је ушао међу њих кроз закључана врата, доносећи им Мир Божији, и када је јео пред њима не зато што је био гладан, него зато да им покаже да није утвара, него да је и надаље стварни човек, исти онакав какав је и био, али више неподложан физичким законима и, што је најважније неподложан страдању и смртибали, драга браћо и сестре, то што је Христос Господ наш и надаље стварни човек, не би било довољно за наше спасење, да он није био и остао Бог Син Божији, Друго Лице Св. Тројице, јер у том случају не би било силе која би и све нас привукла томе догађају, догађају његовога васрксења да кроз Св. Литургију и причешће на чудесан начин спасоносним учешћем Духа Светога и сви ми постанемо стварни учесници тога догађаја. Све је подређено томе, све стреми томе Догађају над догађајима, цела творевина жели да учествује у томе догађају, јер нико и ништа на жели смрт и нико и ништа не жели пролазност, него сви желимо живот, јер смо за живот и створени. Зато се свештеник после причешћа моли у име свих „Васкрсење Христово видевши поклонимо се светоме Господу Исусу јединоме безгрешноме; Крсту Твоме клањамо се Христе, и васкрсење Твоје певамо и славимо“.
Да, драга браћо и сестре, јер без Крста нема васкрсења. Иако смо видели Васкрсење Христово као очевидци, о последњем часу односно другом доласку Христовом кад ће се десити наше васкрсење нико не зна до само Отац небески. Сви и надаље умиремо, то је истина, али смрт више нема последњу реч. За цео створени свет возглављен човеком, последњу реч има живот. Али не овај варљиви који само што се зачне мора и да се заврши, него вечни живот у вечноме блаженству, у загрљају љубави Бога Оца и Сина Божијега и Сина Човечјега Исуса Христа, да тако Духом Светим буде Бог све у свему, и никаквога живота мимо Бога да не буде, као што га у ствари и нема.
То су те вредности, драга браћо и сестре, за које смо ми Хришћани спремни као у оној Христовој причи да продамо све што смо имали па да купимо тај бисер Који је симбол Царства Божијега (Мт 13, 45-46). А највише су били спремни да жртвују све, хришћнаски мученици. Ради тога бисера, ради живота вечнога у Богу и љубави Његовој, ради те сигурне наде у васкрсење, они су били спремни да положе свој живот. За добијено обећање, они су се одрекли свега што су имали, па чак и свога живота, знајући да је овај живот само у толико постојећи и реалан, у колико је утемељен у Богу и у колико у будућности, у вечности има свој наставак.
Један од тих велокомученика Христових био је и Св. Георгије кога данас славимо. А за славље мученика нема лепшега времена од Вакрса, јер на Васкрс, драга браћо и сестре, славимо све оне Христове следбенике који су следили Негов крсто-васкрсни пут, а то је мученички пут. Пут невиног страдања на којем се и живот полаже да би се ушло у славу васкрсења.
Св. Великомученик Георгије имао положе свој жив је све у овоме земаљском животу. Имао је богатство, имао је славу и власт. Али је он све то оставио ради љубави Христове која нас учи томе, да нема веће љубави него да ко живот свој положи за друге.
У данашње време, драга браћо и сестре, када је свет и живот пун индивидуализма и невиђене себичности, постаје готово невероватно да је још неко спреман да било шта препусти, или „не дај Боже“ даде другоме. А о томе, да се жртвујемо, да одвојимо нешто од себе што је можда и нама самима потребно, да бисмо то предали другоме, верујући да смо тиме помогли своме сабрату, тешко да може бити говора. Али ето нам примера мученика који ће да нас подсећа с једне стране на то да је жртва највећи знак љубави, a c друге стране на обећано вечно Царство Божије које нам се дарује безграничном љубављу Тројичнога Бога Господа коме нека је слава и хвала кроза све векове векова. Амин.
