Народни музеј у Београду
Породица Авакумовић потиче из Коморана, где се некада налазила значајна српска колонија у којој су живеле познате српске породице. Породица Авакумовић се преселила из Коморана у “српску варош“ Сентандреју. У овом граду је око 1756. године рођен Стефан Авакумовић. Отац му је био сентандрејски биров, а брат му Павле, епископ у Араду (1786-1815).
Стефан пошто је завршио гимназију бавио се хуманистиком и правом а затим је постао и канцелиста краљевске курије. Богословско образовање стекао је код архимандрита Јована (Рајића), најјачег богослова тога времена у целој Карловачкој митрополији.
Митрополит Мојсије (Путник) примио га је у свој двор, рукоположио га у ђаконски, презвитерски чин а потом и произвео у чин протосинђела. Када је 24. јуна 1789. године замонашен у манастиру Гргетегу од архимандрита ковиљског Јована (Рајића) митрополит га је на Петровдан исте године одликовао чином архимандрита. Изабран је за епископа горњокарловачког и хиротонисан од митрополита Стефана (Стратимировића) 21. марта 1798. године.
Епископ Стефан је седиште епархије пренео из Плашког у Карловац, међутим није се дуго задржао у Горњокарловачкој епархији. Постављен је на службу српског референта у Бечу при Краљевској угарској канцеларији уместо епископа темишварског Петра (Петровића). Заузимањем митрополита Стратимировића, епископ Стефан Авакумовић је изабран и устоличен у трон темишварских епископа 19. маја 1801. године. Као темишварски епископ дао је велики допринос у обнови старих и подизању нових храмова. Постао је тајни саветник царски 1807. године и као такав учествовао 1808. године у раду државног сабора. Упокојио се у Темишвару 25. јуна 1822. године.
Обред сахране епископа Стефана
Запис о сахрани епископа Стефана Авакумовића приредио је на српском језику епископ Будимски и Темишварски Лукијан (Пантелић). Он се у оригиналу налази у Протоколу крштених, у Архиву Епархије темишварске, и сведочи нам о изузетном реду и поретку који је владао у Темишварској епархији али и у целој Карловачкој митрополији за време Аустрије и Аустроугарске. Сличне су биле и сахране других архијереја тога доба. Велики број званица и учешће градских цивилних власти као и високих представника Римокатоличке цркве, као и оглашавање звона на римокатоличким темишварским црквама само сведочи о угледу који је чувени сентандрејац епископ Стефан Авакумовић имао у јавности.
Приликом погреба узвишеног Високопреосвештеног и Високодостојног господина Стефана од Авакумовић, епископа темишварског, липовског и др Његовог царског и краљевског и апостолског величанства тајног саветника, који је поживео 66. година, а преминуо месеца јуна, године 1822.
Ученици из славеносрпских, немачких и латинских школа, са својим учитељима, у реду по двоје, су ишли са свећама (8 комада у фунти), а напред су ишла два црна црквена барјака са крстовима и тракама од флора, док се тужно појало: Свети Боже.
За њима су следили занатлије и трговци са свећама (8 комада у фунти), а за овима су ишле све личности племенитог магистрата и администрације славног Комитaта темишварског са свећама (од 1,5 фунте) са тракама и флором.
Иза њих је ишло 60 свештеника без одежди носећи у рукама свеће (6 комада у фунти). После њих су ишла 4 ђачка крста, 22 свећоносаца са чирацима и 22 рипидоносаца, повезаних са црним флором; Иза ових су ишла 4 ђакона у одеждама, од којих је: један носио Еванђеље, други икону а двојица са кадионицама.
(Ишли су) 14 свештеника у одеждама, а за њима 6 протопрезвитера у одеждама у светлој боји, спремних за Свету Литургију. Началствовао је Високопреподобни господин Синесије од Радивојевић, архимандрит месићки, администратор удове Епархије вршачке, и узвишени каваљер ордена Малог крста, аутријског императора Леополда. Следили су 3 јерођакона, од којих је један носио архијерејски жезал обмотан црним флором, а друга двојица са дикиријама и трикиријама, такође са тракама флора.
После ових, пред самим ковчегом (ишли су) три ђакона. од којих је један носио надгробни крст, други митру, а трећи посуду са срцем блаженопочившег архијереја. Затим су 6 свештеника у одеждама, носили покривен ковчег са телом блаженопочившег архијереја. Ковчег је био сав украшен омофором и «вопном», а крај њега су 6 јеромонаха одевених у мантије са «машалама» и 6 племенитих жупанијских личности нарочито одевених.
Затим су у поворци ишли: Његова узвишеност Римски епископ господин Ладислав Кисеги, каноници, и господа архимандрити: пречасни господин архимандрит сенђурачки Павле Кенгелац, господин архимандрит бездински Августин Петровић, господин архимандрит ходошки Мојсеј Мануиловић, те сродници, званичници и остали дворјани, све са свећама и флором као и много угледних личности.
И тако се носило тело из Двора од 9 сати ујутру, док су звонила сва звона Источних и Западних цркава, а (кретало се) Пијаристичком улицом према Великој стражи са постројеном почасном војском под оружијем, који су стајали све дотле док је началствујући тамо читао прописану молитву.
Затим се ишло левом страном, поред дома г. Фабриела и славног Комитата темишварског и на велики плац тржнице близу римокатоличког Тројства, где је опет читана молитва, и тако се наставио спровод умрлог до цркве.
Свету Литургију је почео, и коначно опело, горепоменути господин архимандрит од Радивојевић уз присуство мноштва знаменитих личности.
По завршетку је надгробну реч прво на српском језику изговорио началствујући господин архимандрит од Радивојевић, а на немачком језику господин архимандрит сенђурачки Павле Кнегелац.
Следећа лица су служила: началствовао је високопречасни архимандриг месићки господин Синесије од Радивојевић уз саслужење господе протопрезвитера великокикиндског Јована Јовановића, великобечкеречког Лазар Поповић; чанадског Василија Стојановића, жебељског Емануила Теодоровића, хацијашког Филипа Јовановића, сараволског Недељка Поповића. Саслуживала су и три ђакона – месићки, темишварски и јановски.
Свештеници одевени у одежде који су носили покојника били су Михаил Вуја, парох езвински, Евтимије Поповић, парох у Берексову, Јован Јанковић, капелан у Кишоди, Марко Јанковић, капелан у Кишоди, Јован Павловић, администратор (парохије) Сентмихаљ, Аврам Матејевић, капелан фенлачки.
Погреб и спровод тела блажено почившег архијереја обављен је настојањем и руковођењем протопрезвитера темишварског господина Василија Георгијевића.
У Темишвару, 28. јуна 1822. г.
HU