На позив Његовог Преосвештенства Епископа будимског г. Лукијана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије допутовао је данас, 03. септембра 2022. године у званичну посету Епархији будимској а поводом обележавања 100-годишњице васпостављања Српске Патријаршије и 20. годишњице архијерејске службе Владике Лукијана у Мађарској.
Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија свечано је дочекао испред храма Светог Великомученика Георгија Преосвећени Епископ будимски г. Лукијан са свештенством будимског архијерејског намесништва, а затим је служена доксологија којој су присуствовали и представници других помесних православних Цркава и то: митрополит аустријски г. Арсеније (Цариградска патријаршија), митрополит будимпештански г. Иларион (Руска православна црква) и Епископ ђулски г. Силуан (Румунска православна црква) и викарни епископ апамејски г. Пајсије.
Поздрављајући предстојатеља Српске православне цркве, наследника нашег првог Архиепископа Светог Саве, али и наследника свих славних и светих архиепископа жичких и пећких, митрополита карловачких и Патријараха пећких и српских, Свјатјејшег оца и Патријарха нашег Порфирија, Владика будимски Лукијан је рекао:
-Свештенство, монаштво и верн и народ Будимске епархије са радшћу дочекује нашег драгог госта Патријарха српског г. Порфирија и његову пратњу. Овај древни храм памти много, памти и време пре Мохачке битке, памти турске чалме, памти ратове и режиме, али вољом Божјом, ево и чудом Божјим, опстао је до данашњега дана и укопан је дубоко у темеље града Будимпеште.
Није први пут да поглавар Српске Православне Цркве посећује Будимску епархију. Пре Вас, драги наш Најсветији Владико, био је патријарх Иринеј, а пре њега блажене успомене патријарси Павле и Герман, пре њих Арсеније III и Арсеније IV, a пре свих њих 1219. године првојерарх наш и началопастир Свети Сава када је уговорио мир између краља Андраша II и свог брата Стефана Првовенчаног. То се догодило неки кажу у Банату, неки кажу у Бачкој, те 1219. године. Андраш II је био краљ хришћанин, борио се у Светој земљи за хришћанску ствар и имао је шта да разговара са Светим Савом, Интересовале су га ствари вере. Светог Саву је интересовало како стоје ствари у Светој земљи, да ли се спремају да иду на хаџилук. Као што знамо, два пута је био на хаџилуку. Као добар домаћин краљ Андраш је рекао: А сад, архиепископе, посети своје Раце овде по мојој краљевини. Има их доста. Ево ти моје најбоље војводе да те прате. И тако је Свети Сава кренуо да обилази Раце и много их је нашао. И манастире и цркве и свештенике. И како каже Мађарски лексикон Римокатоличке Цркве у то време, а то је 13. век, цветало је православље, наше српско, овде у Мађарској Краљевини. Гост је преко Барање, Славоније и Срема отишао у своје отешество. Иза себе је оставио виноград и то добро посађен виноград, пишу Мађари. Све пишу, не пропуштају да забележе да су два епископа, Јован и Козма, била у Веспрему, а помињу и свештенике Вида, Бујка, Петка, Живка, Васу, Ђоку, Мику и још њихове вернике Брана, Болеслава, Даномира, Прибислава, Стојшу, Десимира, Војислава и Судибога.
Од Савине посете па надаље, ми смо имали често добре односе два народа и две државе. Мађари памте ћерку великог жупана Немања која се удала на мађарски двор и родила краља Гезу. Ми памтимо Каталину из династије Арпад, ћерку угарског краља Стефана IV, која се удала за нашег краља Драгутина. На зиду у манастиру Српском Ковину је записано да га је обновио краљ Милутин и да је напунио манастир монаштвом. Дакле, заиста је овде Српска Црква оставила дубоке темеље и корење још од Светог Саве па до данашњег дана.
За ових 800 година нису се ни Мађари а ни Срби много променили, па ни државне и црквене вође ова два комшијска народа. На жалост ни прилике за хришћане у савременом свету нису много лакше него оне из средњег века. Данас Срби и Мађари негују изузетне пријатељске односе, а Мађарска држава посебно има слуха за нас православне Србе који живимо овде и чинимо саставни део овдашњег друштва кроз историју. Зато је долазак Ваше Светости у овај канонски део Српске Патријаршије, у духовни виноград Светог Методија и Светог Саве, а поводом јубилеја поновног уједињења обласних цркава у једну Српску Патријаршију, од историјског значаја и остаће запамћен али и забележен за сва будућа поколења. Ваша Светости, још једном Вам срдачно благодаримо што сте верном народу Наше Епархије али и Нама лично учинили велику част и посетили нас поводом јубилеја васпостављања Српске патријаршије али и наше 20. годишњице архијерејског служења у Мађарској. Користимо прилику да поздравимо и браћу архијереје из других помесних православних цркава али и делегацију Српске православне цркве на челу са епископом бачким Иринејем, и то епископа Стефана и Јустина.
Његова Светост Патријарх српски Порфирије срдачно је заблагодарио Преосвећеном Епископу будимском г. Лукијану на топлом дочеку.
Преосвећени у Христу брате и саслужитељу Лукијане, домаћине ове богоспасаване Епархије будимске, високопреосвећена браћо архијереји, високопреосвећени представници сестринских помесних Цркава и сви по реду, представници држава и државних институција са свих страна са којих сте дошли, браћо свештеници, монаси и монахиње и најдража браћо и сестре, православни пре свега Срби, али и сви други који живите у овом граду и у овој земљи,
Ја сам данас заиста више него ганут што сам по љубави владике Лукијана, а и по промослу Божјем, дошао овде у Мађарску, у Будимску епархију. Морам да кажем да сам већ на самој граници осетио добродошлицу, љубав и више него добру вољу оних који живе у овој благословеној земљи.
Ми смо дошли и окупили смо се овде, у овом дивном храму да и овде отпочнемо саборно прослављање два црквена јубилеја: најпре, стогодишњицу обнове древне Пећке Патријаршије, односно уједињења свих српских црквених области у једну јединствену Српску Патријаршију, али такође и да обележимо двадесету годишњицу архијерејског служења драгог нам у Христу брата и саслужитеља, вашег брижног архипастира, Његовог Преосвештенства Епископа г. Лукијана на трону епископа будимских.
Пре неколико дана сам, браћо и сестре, у Боки Которској, у Херцег Новом, говорећи на сабрању какво је и ово наше данашње овде у Пешти, рекао да православни Срби повезују два најважнија и кључна европска цивилизацијска и привредна крвотока – Дунав и Средоземно море. И ево нас данас на Дунаву, на најсевернијој тачки наше црквене јурисдикције, где су ваши и наши преци још у 16. Столећу, а чули смо и много пре тога, још за време Светог Саве, а нарочито у 16. столећу на овом месту подигли и почели да подижу храмове. Сутра ћемо се сви ми окупити на светој Литургији у Саборној цркви у граду и на месту на којем је, пре 332. године, велики патријарх Арсеније III Чарнојевић зауставио брод на пустој дунавској обали где је посечен први балван за храм, за цркву брвнару.
Колика и каква је била духовно, да кажем, идентитетска свест ваших и наших предака о важности очувања најпре духовног идентитета, сведочи чињеница да су у Сентандреји у најкраћем року наши преци подигли осам велелепних храмова, а у исто време су живели веома оскудно, може се рећи сиромашно, у колибама и земуницама. Показали су шта је то што је најважније за њихов живот. Показали су шта је то око чега ће они устројавати своју заједницу, свој однос према Богу, међусобне односе, однос према творецини Божјој, али и однос према другима. Они су стојећи између чекића и наковња, у сукобу тада великих сила Турске и Аустрије – нажалост непрестано смо и ми суочени и суочавамо се са разним сукобима и неретко опет великим – нашли најбољи и једини прави модел да не само не нестану као народ него да опстану и да буду веома плодотворни, да обогате себе, јер обогаћавајући себе и своју културу, обогаћују и оне који су око њих. Они су са собом, преко Саве и Дунава понели оно што је најважније, оно што их духовно конституише и чува. Понели су своје иконе, мошти светих, друге реликвије, значи понели су своје храмове, понели су оно што је неуништиво, понели су своје небо. Знали су да ако не живе у свом духовном идентитету неће успети да сачувају ниједан други. Знали су да је Царство земаљско замалена, а Божје увек и довека.
Због тога сви ми и данас, можемо поносно да запевамо Ми же Сентандрејци славни целог света. Тако је свест о духовном идентитету како у Епархији будимској, тако и у Карловачкој митрополији у целини, кључно допринела даљем општем напретку нашег народа у свим областима његовог живота:и у привреди, и у грађевинарству, и у култури, у књижевности, у свему. Сентандреја је због свега тога постала кључно место, истакнути топос на коме се спајају и вечито ће се спајати историјско и оно вечно, како кажемо језиком богословља, есхатолошко, једно и друго биће нашега народа. У томе је за пуноћу наше помесне Светосавске Цркве значај ове древне епископије будимске, у томе је значај њених архијереја, значај и њеног садашњег архијереја, свештенства и свег вас, браћо и сестре, православног верног народа, свих вас чији животи и данас пишу непрекинуту повест православног нашег рода на овим панонским просторима, учешћем у црквеном животу, старањем за наше културне и просветне установе, чувањем и унапређивањем наше баштине.
Ово је прилика да по субјективном избору своме, али и фрагментарно, више упућено онима који мање знају, него вама овде сабранима, да издвојимо из читаве плејаде само неколико одабраних личности и подсетимо која је то баштина овде створена, односно како је оствариван верски, културни, значи идентитетски континуитет нашег народа на овом подручју.
У периоду сеоба, када је изгледало да престаје и нестаје континуитет српске књижевности, али и културе у целини, монаси из Раче украј Дрине стижу за својим патријархом у Сент Андреју и ту настављају већ развијену преписивачку делатности. Појава зачетника и утемељивача Рачанске скрипторије, не украј Дрине, него у Сент Андреји, више славнаго града Будима, монаха Кипријана Рачанина, омогућила је, у тренутку гашења штампарија, снабдевање мноштва нових богослужбених места свом неопходном богослужбеном и хагиогафском литературом. Његове руке нису само преписивале богослужбене текстове, него су их и украшавале у складу са традицијом наших илуминираних рукописа претходних столећа.
Кратко потсећање на Рачане и њихову скрипторију окончаћу са неколико речи о најбољем Кипријановом ученику, свакако најбољем представнику српске књижевности у првом делу, првој половини 18. столећа, јеромонаху Гаврилу Стефановићу Венцловићу. О пореклу овог славног проповедника из Сент Андреје, како је забележено у Коморанском летопису, веома мало се зна. Он је оставио иза себе више од 20.000 страница. Он је теолог, преписивач, писац, поета, проповедник, историчар, реформатор правописа, сликар и иконописац, преводилац, чак и драмски списатељ.
Сопствени избор личности из историје Епархије будимске допунићу цртицама само о двојици великих архијереја. То су Дионисије Новаковић и Георгије Зубковић.
Појам учености, не само свога доба, Дионисије Новаковић, је на катедри будимских архијереја био од 1749. до 1767. године. Пре тога је за време знаменитог бачког епископа Висариона Павловића, 1741. године основао прву српску високошколску установу, Духовну академију на којој је професор философије и богословља и сам био. По мишљењу експерата, спада у сам врх српске теологије у доба барока, писац је капиталних богословских дела. Његова Епитом или краткаја сказанија свјашченаго храма је била најпреписиванија књига код Срба у другој половини 18. и првој половини 19. века. Као епископ ове дијацезе саградио је четири цркве у Сентандреји.
Личност Владике Георгија Зубковића, непосредно је везана и за прослављање 100 годишњег јубилеја васпостављања јединствене Пећке Патријаршије, који нас је ево слава Богу окупио. Столовао је на будимском трону од 1912. до 1951. и све време чувао веру и православни идентитет српског народа у веома сложеним, често и трагичним околностима. Место будимског епископа захтевало је и изражене дипломатске способности, како у годинама пред и али и током Великог рата тако и током Другог светског рата, када се владика Георгије залагао за спасавање верног народа који је одведен у логоре, а исто тако током и свим деценијама његовог епископствовања. По завршетку Великог рата, веома је запажен његов рад на обнови уједињења Српске Патријаршије, који је крунисан 12. септембра 1920. године, када је у Сремским Карловцима, уз хиљаде верника окупљених из свих ослобођених и уједињених српских земаља, али и из Будимске и Темишварске епархије, уз звуке звонâ са свих карловачких храмова и топовске салве победничке српске војске, обнародован указ о обнови Пећке Патријаршије и саборном јединству српских црквених области.
Тада је, после стотину и педесет четири године од насилног укидања Пећке Патријаршије, уз литургијско јединство, које никада није ни било нарушено, васпостављено и канонско и административно јединство и свечано проглашена обновљена Пећка Патријаршија, односно Српска Православна Црква, на подручју њене историјске и канонске јурисдикције. Тако су коначно испуњене тежње многих покољења наших предака. Али и поред успостваљеног јединства Српске Православне Цркве, eпископ Георгије је наставио да води другу борбу – за очување Епархије будимске у оквиру Српске Православне Цркве, јер су постојале снажне тенденције да се она одвоји од матице и осамостали, а на eпископа Георгија вршилен је снажан притисак да буде њен самостални поглавар. И поред свих претњи, Епископ Георгије је одбио све нападе сачувавши своју епархију у саставу Српске Православне Цркве.
Достојни наследник поменуте двојице великих архијереја наше Цркве, али и других великана који су предстојале Епархијом будимском, јесте наш владика Лукијан, који нас је благословио да са њим поделимо радост двадесетогодишњег јубилеја на овом светом трону. Молимо се Богу да му да снаге и мудрости али пре свега хришћанске љубави да и даље сведочећи Христа вас, браћо и сестре, води ка спасењу и ка Царству Небеском. Узнесимо сви заједно усрдну молитву Спаситељу за нашег владику Лукијана: Долгоденствуј Свјати Владико на многаја и благаја љета!
Браћо и сестре, Господ нека вас све благослови и утврди у православној вери и у своме Јеванђељу, а ја заједно са сабраном браћом архијерејима на овом месту све вас носим и носићу вас увек у своме срцу, и за вас, као и за сав православни народ наше Цркве где год се налази, упућиваћу своје скромне молитве Једном у Тројици Богу, Оцу, Сину и Светоме Духу, сада и у све векове. Амин.